Транзиција од централизованих ауторитарних режима и националне једнопартијске владавине у многим земљама на Балкану која је наступила 1990-их година довела је до нове политичке ере на нашим просторима и улазак у тзв. демократске структуре одлучивања.
Ова нова ера донела је са собом обећања о већим и бољим могућностима, слободном тржишту, једнаким правима за све, па и људе из сеоских подручја. Ипак, с временом, у нашем региону, видело се да то и није случај, и да људи који живе на селу остају на маргинама друштвених, политичких и стручних дешавања.
Живот у 45 квадрата лепши него на селу
Прича о слободном тржишту, је на жалост за Србију и БиХ значила углавном блокаде, неке нове “хигијенске пакете” и слично. Домаћи купци, гладни другачијег, скоро су у потпуности заборавили на домаће и масовно се преокренули на увозно. Дошла је и прича да је живот у граду на 45 квадрата лепши од живота на пар хектара на селу.
Потом и поплава неквалитених медијских садржаја, који се неретко вођени из неких других центара “пљували” на све домаће и уздизали оно друго.
Оно друго, у градовима на чијим улицама данас видимо криминал, убиства, дрогу, проституцију, полну дезоријентацију, уништавање породичних вредности, и све смо то прихватили и гурнули наша лепа и здрава села негде у запећак. Све је то утицало и на економску привлачност села и перцепције младих о њиховој будућности.
Разапети између трендова и наслеђа
Број лајкова је постао битнији од броја оваца или килограма паприка, шљива, грожђа…. Допустили смо да се новац слива у неке Баварске, Штајерске и друге, а своја села смо заборавили.
Млади на селу остају разапети између трендова и наслеђа, а ретко су укључени и у доношење политичких одлука, те омладина остаје недоречена у артикулисању својих потреба и на неки начин је искључена и одбачена из низа социјалних дешавања.
Ретко су активни у локалним самоуправама, месним заједницама или другим видовима управљања.
Интензивно затрпавање неким новим прописима, које неретко не могу упратити ни сами доносиоци, посебно се одражава на овај свет. Већина студија показује да се ова група осећа запостављено, што може пореметити њихов друштвени, у неким случајевима и психолошки развој, те спадају и у рањиве друштвене групе. Поготово ако још живе у селима која су опустела.
У последњих неколико година широм Србије, стотине основних школа у селима су затворене или имају тек по пар ђака, понекад и само једног.
Тај осећај запостављености плаши младе да њихова деца сутра неће имати где да иду у школу, да добију квалитетно образовање, да ће на крају крајева бити једини ученик у разреду. Ово наравно утиче на њихове планове па тако млади, од 15 до 29 година, у огромном проценту размишљају о пресељењу у град или одласку у Немачку, Америку или неку другу финансијски „моћнију“ земљу.
Да ли постоји решење?
Треба нагласити да на селу постоји ограничен број расположивих механизама за побољшање социјалног и економског статуса становника сеоских подручја, будући да постоји и мањи број фактора који утичу на њих у односу на становнике градова.
Основна два модела јесу диверзификација прихода и стварање повољног пословног окружења, која су често повезана.
Уколико обезбедимо одрживо коришћење ресурса који окружују ове људе, те укључимо неке иновације у живот младих у овим подручјима (ИТ, фондови, комуникације, лобирање, медицинска нега и слично) створићемо и услове за побољшање социјалног и економског статуса ове групе грађана.
Пореске олакшице за просперитет села
Једна од могућности јесте посебна пореска политика за ова подручја. Овде се подразумјевају ослобођавање од пореза или смањење оптерећења за предузећа која послују у руралним подручјима, као што су смањене стопе пореза на добит предузећа или ослобађања од одређених пореза за одређени период након почетка рада. Можда се то може назвати: Пореска олакшица за просперитет села.
Олакшице се могу дати и за оне који се баве агротуризмом. Па тако у Републици Србији порез на услуге смештаја од 10% плаћа исто и у граду и на селу. Можда за понуђаче ових услуга из изразито неразвијених општина увести пореску стопу од 3%.
Агротуризам, који се манифестује кроз повезивање села и природе у један туристички производ осигурао би и већу реализацију пољо-прехрамбених производа, не нужно са истог газдинства које пружа туристичке услуге.
Пример су и пошта у селима где због “уштеде” на радној снази у последњих 15-ак година затвориле бројне пословнице. А онда су те поште пренатрпане кадровима у градовима, па се неретко нема где сести.
Није ли исплативије сачувати бар једно место на селу, једну породицу сачувати? Додатно данас развојем услуга тзв. “брзе поште” и уз могућности промоције путем дигиталних алата би та пошта омогућила лакшу продају пољопривредних производа села. И очувала нека додатна радна места.
Факултети на селима
Пољопривредни факултети у Норвешкој се налазе у селима. Код нас у градовима. Углавном се сви муче да последњих година ухвате студента. Да су на селима, можда би та радна мјеста направила други ефекат. Као што је у Норвешкој нпр. где су два главна пољопривредна факултета у селима.
У Бих је добар пример Шумарског факултета у Власеници.
Научно-истраживачке институције
Научно-истраживачке институције би се могле укључити и кроз дидактичке фарме (програми обуке, сарадња са школама, истраживачким и образовним установама). Тако би могли да помогну и пољопривредницима да пишу пројекте. Свакако добијају плате, радили, не радили.
Додатан подстрек инвестирању било би поједностављење процедура за добијање грађевинских дозвола. Као један од модела за повећање обима инвестиција у руралним подручјима, ове процедуре могу бити поједностављене, у поређењу са развијеним подручјима.
На тај начин било би лакше улагати, али користити и подршку неких фондова (на пример ЕУ4 агри) који имају строге услове за добијање подршке. Ово представља додатни проблем за људе на селу, јер је поред недостатка стручњака за писање пројеката, теже добити грађевинску дозволу због нижих примања и дуготрајних процедура.
Диверзификација прихода
Када је реч о диверзификацији прихода, неопходно је учешће шире друштвене заједнице, што значи да се све релевентна структуре морају укључити у овај дио. Односи се на проширивање постојећих активности.
Нпр. путем прераде на газдинству, заштите географског порекла, прелазак на интегралну односно органску пољопривредну производњу и кроз директну продају на газдинству. Треба нагласити да већ постоји значајан број прописа који олакшавају ово пословање, међутим они нису “допрли” до тих којима су намењени. Куповином производа од српског домаћина, пробудили би запустела села, поготово у централној и Јужној Србији.
Дигитални номади
Често слушамо о дигиталним номадима. Можда не мора бити номад, може живети на селу и имати те овце и бити оспособљен за неке ИТ услуге. Може бити нпр. ИТ пољопривредник, спојити рурално и дигитално и на тај начин увести трансформацију у сеоска газдинства.
Кроз промоцију ИТ курсева за сеоске породице могли би промовисати оспособљавање једног дела укућана за пружање за почетак једноставнијих услуга. Увече или у току зимског периода. Село би „живнуло“ што се каже у народу, што би довело до динамичнијег живота у малим срединама.
Онлајн послови, нпр. QА тестирање, услуге дигиталног маркетинга (Google ads, Facebook ads), продаја фотографија, маркетинг на друштвеним мрежама, креативно писање, припрема промотивних видеа кратког формата, графички дизајн, програмирање и слично. А држава би кроз неку “пореску стимулацију” могла мотивисати ИТ куће (такозване хабове) да запосле један проценат људи са ових подручја.
Можда нам треба и нека саветодавна служба за дигитализацију.
Производња чисте енергије
Електропривреда би се могла укључити кроз подршку у производњи енергије. Војводина је подручје са пуно ветра, тако да би лакше регулативе за градње ветроелектрана и ветрењача донеле многе бенефите. Локалне власти би могле би могле понудити пружање неких јавних услуга (чишћење снега, одржавање локалних путева са властитом односно механизацијом задруге/удружења).
Модели које имају Аустрија, Немачка и Швајцарска лако би могли да се имплементирају и у наш систем, само ако постоји воља за тим.
У свим овим мерама се назире и боља социјализација, са повећаним протоком људи, али и капитала. Назире се крај изолације села, само ако прави људи буду на правом месту. Једино тако можемо напред.