Показатељи кризе српског школства су многобројни, и познати су у мањој или већој мери свим учесницима образовно-васпитног процеса. Последњи у низу односи се на недостатак квалитетног наставног кадра у Републици Србији.
Наиме, након деценија негативне селекције и партијског запошљавања у просвети, дошли смо у ситуацију да ускоро неће моћи да се направи никаква селекција, па чак ни негативна. Једноставно, млади људи не желе да раде у просвети, а они који су већ запослени желе да из ње побегну – главом без обзира.
Представници Министарства просвете тврде да само пратимо светске трендове и да сва економски снажна либерално-демократска друштва имају исти проблем – што је тачно. Међутим, наше друштво нити је економски снажно, нити је либерално-демократско. Можда из то разлога мере које је наше Министарство предвидело не личе на оне које су примениле развијене земље. Наиме, проблем дефицита наставног кадра код нас се неће решавати тако што ће се побољшавати услови рада наставника, него тако што ћемо попустити у погледу степена и врсте образовања будућих наставника, и ангажовати бивше наставнике – пензионере. Ове мере су и званично, у оквиру последњег пакета измена и допуна, ушле у кровни закон у образовању.
Образовање није било у фокусу ниједне Владе
Руку на срце проблеми нашег школства су тако дубоки и зависе од ван-школских чинилаца да њихово решавање захтева посвећен рад читаве Владе, а не само једног министарства. Нажалост, образовање и васпитање наше деце није било у фокусу последње Владе Републике Србије, као што није било у фокусу ни једне претходне – од увођења вишестраначја у Србији.
Последња кампања за парламентарне изборе показала је да тренутна опозиција није у стању да кризу нашег школства искористи макар за постизање сигурних политичких поена; иако се након трагедије у Основној школи „Владислав Рибникар“ чинило да је један део опозиције у стању да без скрупула користи сваку прилику. Једноставно, никоме на српској политичкој сцени није искрено стало да се макар тематизују проблеми српског образовно-васпитног система, а камоли да се разматра њихово решавање.
Друпштвени углед наставника нарушаван деценијама
Представници просветних синдиката су, несумњиво, одлични познаваоци стања у нашем школству, и када је реч о дијагнози његовог стања можемо се сложити са њиховим оценама. Нема никакве сумње у то да на квалитет образовања и васпитања најпре утиче квалитет наставног кадра, а да на могућност одабира квалитетног наставног кадра утичу услови рада. Несумњиво је и то да је ауторитет школе и друштвени углед наставника урушаван током низа деценија (!) – не година; да су плате у просвети недовољне да привуку најбоље студенте и младе људе, који једини могу да опораве наш школски систем; као и да су наставници просто затрпани гомилом административног посла, који је наједанпут постао најзначајнији посао наставника – толико важан да је потпуно нејасно како су школе раније уопште могле да функционишу.
Поновно успостављање достојанства наставничке професије и ауторитета школе, је неопходно, међутим оно није довољно да бисмо опоравили наш просветни систем. Поред наведених проблема постоји још један који захтева темељну јавну расправу и снажну политичку вољу за њено спровођење.
Наиме, од 2018. године изменама и допунама Закона о основама система образовања и васпитања, Република Србија више нема тело које се бави дугорочном националном образовно-васпитном политиком – Национални просветни савет Републике Србије је практично укинут. На ову чињеницу као крајње проблематичну је – свидело се то некоме или не – до сада јавно указао једино Председник Владине Комисије за Верску наставу у школама, Епископ бачки Господин Иринеј (ОВДЕ).
Који су разлози за укидање овог тела? То је питање које заслужује посебну пажњу.
Наставиће се…
