Овај текст је почео да настаје када сам једном, као сувозач, пролазио кроз Нови Сад у време највеће поподневне гужве. Пошто сам био ослобођен дужности да активно учествујем у саобраћају (захваљујући чињеници да ме је моја лењост ослободила потребе да било када у животу полажем возачки испит), могао сам да се препустим доконим размишљањима.
Тако ми је на памет пала идеја да неки грађанин агломерацији Београд – Нови Сад (у којој укупно станује нешто мање од половине становника Србије), тешко може да себи представи чињеницу да ова земља доживљава демографску катастрофу. Наиме, пробијајући се, сваким даном, кроз све већу гужву људи и аутомобила, та особа има (чулни) утисак да је Срба све више и више, јер су гужве у овој агломерацији, све веће и веће. Међутим, тај чулни утисак вара: истина није оно што се види на београдским и новосадским улицама – истина је на другом месту.
Морам признати да ме је ова мисао прилично изненадила, јер смо велике градове увек посматрали као места које одликује тзв. ширина перспективе, док смо тзв. провинцију, супротно, доживљавали као просторе тзв. затуцаности, односно места која се морају напустити да би се, између осталог, сазнао свет.
Мисао да грађани Београда и Новог Сада не виде, али и не осећају демографску катастрофу земље у којој живе, уверила ме да је дошло до једне промене, које вероватно још увек нисмо свесни.
О Београду сам први пут почео да размишљам док сам читао изузетну књигу Душка Радовића Београде, добро јутро, у којој су сабране поетске цртице које је са таласа Студија Б, Радовић одашиљао социјалистичком Београду и Београђанима, од 1975. до 1982. године. Оно што ме је зачудило, била је чињеница да је Душко Радовић те своје записе назвао „скромним доприносом београдском фолклору, усменом предању Београда нашег времена“.
Београдски фолклор?! Радовић је у тој синтагми спојио оно што данас изгледа неспојиво, а то је фолклор и Београд. Фолклор је оно што неки народ чини посебним и различитим у односу на друге народе, што значи да „београдски фолклор“ чини Београд различитим у односу на друге градове: Београд је у Радовићевој књизи имао, дакле, неки свој посебан, специфичан идентитет, који није био супротстављен српском идентитету већ је био његов део. То значи да су и људи који нису живели у Београду могли да уживају у књизи Београде, добро јутро.
Колико је мени познато, Радовић у својим записима о Београду, никада није употребио атрибут „урбано“. То није случајно. Атрибут „урбано“, доживљава свој успон тек деведесетих година, када се поред њега лепи и атрибут „космополитски“, као супротност (а не надоградња!) националном идентитету, који је тако сведен на нешто провинцијално, заостало и затуцано, иако су и Павић, и Пекић, и Иван В. Лалић били врло јасно национално оријентисани, а истовремено много урбанији од неких писаца, да их сада не спомињем, којима су уста била пуна урбаности.
Све у свему, Београд у тој перспективи све више постаје безлични урбани простор, чији „урбани“ становници више теже да личе на друге тзв. светске велеграде (односно мегалополисе), него да се похвале неком својом „фолклорном“ разликом у односу на њих. Они тако само потврђују мисао Богдана Богдановића о томе да модеран (као и постмодерни) човек „ни издалека није свестан идентитета свога града у којој је мери то био антички, средњовековни или ренесансни човек“.
Урбани простор привлачи зато што људима који у њему живе или се у њега досељавају, омогућује услове за напредовање у каријери (у преводу – веће плате) али истовремено и услове за одвијање интензивног потрошачког живота, састављеног од великих шопинг молова, близине аеродрома (за путовања) и безбројних дешавања, на којима је могуће искусити разнолике сензације, које су недоступне (или изгледају недоступно) у мањим градовима.
Урбану егзистенцију, дакле, прати нека врста заслепљености светом профита, роба и сензација, дакле, оним што се може осетити, опипати или видети у непосредној близини, док се светски догађаји појме преко мреже глобалних медија, који су део истог система као и компаније у којима урбани људи обезбеђују своје каријере. Људи који себе воле да називају урбаним светом, живе тако у једном скученом, провинцијалном свету, јер немају никакав интерес да спознају свет изван најближег урбаног простора – они се задовољавају само информацијама о том свету.
То има своје политичке последице: урбаном човеку (не Београђанину, већ управо урбаном човеку!) коме је пре свега, стало до стандарда (= да заради што више новца) и нормалног живота (= присуства стране робе, светских „дешавања“ и безвизног режим путовања) свеједно је да ли живи у сувереној држави или колонији, будући да и у колонијама има (више или мање компрадорских) позиција у друштву које обезбеђују каријеру и несметани потрошачки живот. Сувереност, за коју се човек мора изборити, а која подразумева и могући пад стандарда и потрошачку аскезу, како би се на средње или дуже стазе сачувао властити „фолклор“, за урбаног човека је нешто у најмању руку непотребно, јер он нема никакав властити фолклор односно идентитет, осим оног безлично потрошачког.
Супротност урбаном простору није периферија, село, или варош, већ граница.
Осећање које доминира у човеку који живи на граници јесте мање или више притајени страх. Тај човек зна да се границе мењају и да оне зависе од равнотеже моћи држава које се граниче.
Уколико се та равнотежа поремети, промениће се и границе, што значи да ће у једном тренутку живот човека бити угрожен: Срби који су живели на рубним територијама српског света, у Хрватској, Босни и Херцеговини, јужној српској покрајини, или су трпели ударе дукљанског апартхејда, знају о чему говорим, а то знају и неки моји суграђани са севера Србије.
Људи границе од државе не траже, превасходно, виши стандард или потрошачке рајеве, већ пре свега, безбедност. Та безбедност зависи од снаге државе, док снага државе опет зависи од степена њеног суверенитета. Границе државе која слаби, постају све порозније и несигурније, што утиче на раст страха од унутрашње сецесије и од спољашње анексије: у оба случаја, човек границе ће, не мењајући град у коме живи, одједном постати странац у тој страној држави. Пред њим ће се тада наћи само две алтернативе (уколико не буде ликвидиран у раној фази промене границе) – или ће тамо остати и постати неко други, или ће отићи у урбани простор и тамо опет постати неко други.
Овај реални страх, који осећа човек границе, недоступан је урбаном човеку, зато што су урбани простори агломерације великог броја људи. Агломерације се не излажу спектакуларним променама граница: њима се влада преко меке компрадорске окупације, а не путем тврде војне окупације. Зато урбани простори делују тако сигурно и ушушкано: не постоји никаква колективна судбина, већ само милиони индивидуалних, међусобно неповезаних и равнодушних судбина које ништа не спаја осим голе, просторне блискости.
Управо зато што не осећа страх од света, урбани човек нема ни тежњу да тај свет сазна: он зато и може да задовољи неком идеолошком сликом света, која, ако већ не чини његову каријеру, онда је бар и не омета, као што не омета и његову потрошачку егзистенцију. Супротно, баш зато што се света плаши, јер је на граници, човек границе покушава да тај свет разуме, да га схвати и сазна, како би макар мало ублажио претњу коју осећа.
Зато се човек границе не задовољава неком смешном идеологијом, која успављује урбаног човека, нити стереотипима о томе како су „политичари посвађали народ“, односно како „свуда има добрих људи“, будући да у процесу промене граница народи већ јесу посвађани, а тих добрих људи никада нема у близини.
Да ли нека земља има шансе да буде у највећој могућој мери суверена и, према томе, јака, зависи од тога ко даје тон политици те земље: урбани простори или граница.
Има неке ироније у томе што је Србија била најконкурентнија и најоперативнија, онда када је њена престоница, Београд, била караула, и када је у тој малој, али лепој и интимној престоници живео релативно мали проценат Срба из Краљевине Србије: то време се завршило 1918. године.
Такође, има неке ироније и у томе што је најлепшу песму о Београду, антологијски Ламент над Београдом, спевао човек који је рођен на граници српства и који је младост провео, гледајући како се то српство на територији Аустроугарске бори за свој голи опстанак.
Није стога ни случајно што се Београд у тој песми не појављује као неки потрошачки рај, са безброј ексклузивних ресторана, кафића и шопинг-молова, већ као снага и сила која може да заштити и збрине јунака који је потекао са границе. Урбани човек, тешко да може да досегне такву љубав према свом граду, просто зато што за њега град нема свој фолклор, свој идентитет, или метафорично односно симболичко значење, као за Црњанског – за урбаног човека град се претвара у редуковани урбани, простор, према коме влада равнодушност.
Када је један хрватски писац, ничим изазван, Београд својевремено назвао „мало већом касабом“, а споменик Стефану Немањи „чудовишним, лажним бароном Стефаном Минхаузеном на топовском ђулету пред жељезничким колодвором“ онда урбани човек на то гледа благонаклоно или макар равнодушно, јер се у томе одражава његов потрошачки идентитет, подједнако далек и од националног идентитета и од београдског фолклора, који осмишљава видљиве простора града и претвара их у идентитет, за разлику од голог урбаног простора, који је град редуковао на троугао који образују три тачке: радно место, шопинг мол и аеродром (док све изван тог троугла постаје не само вишак, него терет кога се треба ослободити).
Поента овог текста је у овоме: граница и урбани, велеградски простор, одређују то да ли имамо неко политичко становиште (тј. способност да мислимо у појмовима националног колектива) или га немамо, што значи да онда немамо ни предуслов за српску државу. Ту исту зависност простора и политике наслутио сам у говору актуелног премијера Мађарске када је једном приликом, у контексту стратегије за будућност Мађарске, казао: „Систем мађарског села мора се очувати. Урбани ниво услуга такође мора постојати и за оне у селима. Финансијски терет овога морају да сносе градови. Нећемо стварати мега градове, нећемо стварати велике градове него желимо да правимо градиће и руралне области око градића, негујући историјско наслеђе мађарског села.“
Иако не знам мађарски, мислим да ову реченицу могу да преведем на српски: урбани простор треба заменити мрежом градића, да би се (у великој мери) суверена држава могла сачувати од претње да постане колонија.
Прилично јасно, зар не?
