Plan kolonizacije Zemljinog satelita u Sovjetskom Savezu je razvijen 1962. godine. Buduća baza na Mesecu zvanično se nazivala „Zvezda“ i „Kolumbo“, a nezvanično „Barmingrad“ po imenu autora projekta konstruktora Vladimira Barmina.
Bilo je planirano brižljivo izučavanje terena pomoću automatskih aparata i lunarnih rovera. Nakon toga je trebalo da svemirski brodovi na izabrano mesto prevezu objekte u obliku modula.
Svaki modul je bio težak 18 tona, prečnik mu je bio 3,3 metra, a sklopljen je bio dug 4,5 metara. Na licu mesta trebalo je da se rasklopi dostigavši dužinu od 8,6 metara. Probni model ovakvog modula napravljen je i testiran 1967. godine.
Bilo je ukupno devet modula: komandni punkt, laboratorija, skladište, radionica, medicinski punkt sa sportskom salom, kuhinja sa trpezarijom i tri stambena odeljenja za smeštaj dvanaest osoba.
Nakon postavljanja modula bilo je planirano da se oni pokriju mesečevim tlom – regolitom. On bi bazu zaštitio od radijacije, temperaturnih kolebanja i mikrometeorita. Energiju za „Zvezdu“ trebalo je da obezbeđuje nuklearni reaktor.
Planirano je da se izlasci na površinu u naučne svrhe obavljaju u specijalnom mesečevom vozu, dobro zaštićenom od uticaja okoline. On bi mogao da se kreće brzinom od 5 kilometara na sat i da odlazi u autonomne obilaske u trajanju do 60 dana.
Ambiciozni projekat lunarne baze nikad nije realizovan. Njegova cena od 50 milijardi rubalja (po tadašnjem kursu 80 milijardi dolara) bila je za SSSR previsoka piše Russia Beyond
