Didije Drogba imao je mnogo značajnih trenutaka tokom svoje fudbalske karijere, a tokom devet godina provedenih na Stamford Bridžu postao je ikona Čelsija. Nijedan od tih trenutaka, čak ni njegovo ogromno zalaganje i gol protiv Bajerna u finalu Lige šampiona koji je doneo prvi pehar Lige šampiona, ne može se porediti s ovim.
U Obali Slonovače je udario brat na brata
Strašan građanski sukob razorio je Obalu Slonovače 8. oktobra 2005. godine. Sunarodnici koji su ranije bili ujedinjeni pod jednim barjakom sada su bili podeljeni između severa pod kontrolom pobunjenika i juga pod kontrolom vlade.
Dok je rat besneo, na fudbalskom terenu u Sudanu, preko 4.000 kilometara udaljenom, jedanaestorica igrača iz Obale Slonovače stajala su jedni pored drugih. Pobeda na tom meču i neuspeh Kameruna protiv Egipta poslali bi ih na prvo Svetsko prvenstvo.
Didijer Drogba i njegovi saigrači odradili su svoj deo posla, pobedivši Sudan rezultatom 3–1.
Utakmica u Kamerunu prilazila je svojim završnim minutama, a rezultat je bio 1–1. Kamerunu je dosuđen penal u nadoknadi vremena, i činilo se da će Obala Slonovače ponovno propustiti najveći fudbalski turnir.
Nacionalni tim Obale Slonovače okupio se oko televizora. Igrači, koji su dolazili sa svih krajeva zemlje, bili su ujedinjeni u svojoj nadi.
Vomeov promašeni penal
Cela zemlja Obala Slonovače zadržala je dah dok je Pjer Vome prilazio da izvede penal. Vome je pogodio stativu, a Obala Slonovače se kvalifikovala za Svetsko prvenstvo.
Igrači su zasluženo proslavili, ali nije prošlo dugo pre nego što su Drogbine misli prešle sa fudbala na građanski rat koji je besneo u zemlji od 2002. godine. Uzeo je mikrofon i obratio se svojim sunarodnicima.
Drogbino obraćanje narodu
„Muškarci i žene Obale Slonovače. Iz severa, juga, centra i zapada, dokazali smo danas da svi „Ajvorijci“ mogu živeti i igrati zajedno s zajedničkim ciljem – kvalifikacijom za Svetsko prvenstvo.“
„Obećali smo vam da će proslave ujediniti ljude – danas vas molimo na kolenima.“
Igrači su zatim pali na kolena dok je Drogba dodao:
„Zemlja sa toliko bogatstava ne sme se srozati u rat. Molimo vas da položite oružje i održite izbore.“
Nakon govora, igrači su ustali i pevali:
„Želimo se zabavljati, zato prestanite pucati iz vaših oružja!“
Drogbini postupci izazvali su revoluciju u zemlji. Snimci njegovog obraćanja emitovani su na televiziji Obale Slonovače 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, i na kraju su doveli dve zaraćene strane za pregovarački sto, gde je potpisan prekid vatre.
To nije bio kraj priče
Naredne godine, dok je bio na turneji pobunjenički kontrolisanog severa Obale Slonovače, objavio je da će se nacionalna utakmica protiv Madagaskara 3. juna 2007. godine odigrati u pobunjeničkom uporištu Bouakeu.
Bio je to pokušaj ponovnog ujedinjenja zemlje, s obzirom da je sam poticao sa juga. Tadašnji uspeh bio je ogroman, sa rezultatom 5–0, a Drogbin gol izazvao je proslave širom zemlje.
Drogba je pomogao obnavljanje mira u svojoj zemlji, iako samo trenutno, kao vođa nacionalnog tima i njegov glasnogovornik.
Pet godina kasnije nasilje je opet „buknulo“
Ono što se dogodilo nakon toga bilo je tragično drugačije. Oduševljenje oko tih dve utakmice počelo je jenjavati kako su se podele produbljivale i sećanja bledela. Nakon spornih izbora pet godina kasnije, nasilje je ponovno buknulo u zemlji, ubivši 3.000 ljudi i dovodeći do hapšenja predsednika Gbagboa i konačnog procesuiranja pred Međunarodnim krivičnim sudom za zločine protiv čovečnosti.
Ipak, ovog marta oslobođen je svih optužbi od strane Međunarodnog krivičnog suda.
‘Zlatna generacija’ Obale Slonovače (Drogba, braća Ture, Ebue, Zokora, Žervinjo, Kalu i mnogi drugi) nikada nije ispunila svoj potencijal, izgubivši u penal-serijama na Afričkim kupovima nacija 2006. i 2012. godine. Kao rezultat toga, njihova popularnost je naglo opala. Možda je bilo teško ponoviti događaje iz 2005. i 2007. godine.
Međutim, Obala Slonovače je osvojila „Afrički kup nacija“ 2015. godine pobediviši u finalu reprezentaciju Senegala nakon izvođenja jedanaesteraca, ali Drogba nije bio deo tog tima. Trofej je podigrao kapiten Jaja Ture, a Didije koji je rekao 2014. „zbogom“ reprezentaciji je vodio navijanje i proslavu.
Drogba se povukao iz fudbala 2018. godine nakon spektakularne karijere koja je obuhvatala pobede u šest nacija i učvrstila njegovo mesto među najvećima Afrike, ako ne i sveta. Ali on i njegovi suigrači bili su odgovorni za mnogo više od samog fudbalskog uspeha.
Međutim, ne smemo zaboraviti kako su Drogba i njegovi sunarodnici pružili svojoj zemlji nadu tokom najmračnijih trenutaka.
Drogba je uveo svoju zemlju u trenutak zajedništva kada su se razdori i rat približavali vrhuncu. Njegova hrabrost da se obrati naciji u odlučujućem trenutku nije bila samo sportski poduhvat, već i čin hrabrosti koji je pokrenuo revoluciju u srcima i umovima njegovih sunarodnika.
Njegova poruka mira, izgovorena pred svetlima reflektora, postala je katalizator pomirenja. Video-snimak njegovog govora prenošen je na ivorijskoj televiziji, preklinjući sunarodnike da polože oružje i vrate se mirnom rešavanju sukoba. Ovaj apel doveo je do prekida vatre i otvorio vrata pregovorima između sukobljenih strana.
Uspeh nažalost nije bio dugotrajan
Ipak, uspeh nije bio dugotrajan. Tokom narednih godina, entuzijazam oko fudbalskih pobeda i jedinstva počeo je da jenjava, a podjele su se ponovo produbile. Nakon spornih izbora, zemlja se suočila sa novim izazovima, i nasilje je ponovno zavladalo.
Drogba, kao lider nacionalnog tima, pokušao je ponovno ujediniti zemlju, ali realnost je bila tragična. Pomirenje koje su on i njegovi suigrači postigli na terenu nije se održalo u političkom i društvenom kontekstu.
I pored toga, Drogba ostaje ikona ne samo zbog svojih fudbalskih dostignuća, već i zbog hrabrosti i angažmana u vreme nacionalne krize. Njegova pozivnica za mir, izrečena sa fudbalskog terena, imala je dubok i trajan uticaj.
Iako ‘zlatna generacija’ nije ostvarila očekivanja na terenu, njihov doprinos izvan stadiona ostaje neizbrisiv deo istorije Obale Slonovače. Drogba i njegovi suigrači pružili su zemlji svetionik nade kada je to bilo najpotrebnije, podsećajući nas na snagu sporta i pojedinca da utiču na šire društvene promene.
