Stigavši na događaj Gamblers Anonymous 1987. godine u Dalasu, Kris Anderson je bio na dnu. Posle godina gubljenja novca na kocki, njegovo psihičko zdravlje se pogoršalo i podneo je bankrot. Frustrirana haosom i nepoštovanjem, njegova supruga ga je napustila.
Kao i mnogi koji se suočavaju sa ozbiljnim poremećajem kockanja, Anderson je redovno imao samoubilačke misli. Ipak, nije mogao da se zaustavi u klađenju. On je svoju očajnu situaciju podelio sa starijim gospodinom sa ljubaznim očima koji ga je strpljivo saslušao.
„Rekao mi je: ‘Ti stvarno patiš, zar ne?’” seća se Anderson skoro četiri decenije kasnije. „U tom trenutku sam znao da sam našao nekoga ko mi može pomoći, ko mi je pomogao da prihvatim ono što je istina. Ja nikada nisam čuo za Boba Custera. Nisam imao pojma da je on zapravo postavio temelje lečenja kockanja.”
Robert Custer i legitimizacija lečenja kockanja
Taj ljubazni čovek bio je Robert Custer. Kao psihijatar, Custer je tokom 1970-ih i 1980-ih godina zagovarao lečenje poremećaja kockanja kao psihološkog stanja koje se može lečiti i podizao njegovu reputaciju iznad jednostavne moralne slabosti ili kompulzivnog ponašanja.
Custer je osnovao prve specijalizovane bolničke programe, prikupljao rane kliničke podatke i odigrao ključnu ulogu u oblikovanju dijagnostičkih kriterijuma na koje psihijatri danas oslanjaju.
Predstavio je nauku o poremećaju kockanja brojnim istraživačima
Do svoje smrti u 63. godini, Custerove kolege procenjuju da je radio sa hiljadama ljudi sa problemima kockanja i predstavio nauku o poremećaju kockanja brojnim istraživačima, kliničarima, zaposlenima u industriji igara na sreću i pravnim stručnjacima.
Iako je njegov uticaj bio ogroman, Custer danas nije toliko poznat kao neki istraživači zavisnosti od droga i alkohola. Ipak, njegovi uvidi su možda važniji nego ikada.
Od njegovog vremena, broj fizičkih kazina izvan Las Vegasa i Atlantik Sitija se povećao, a ekspanzija mobilnih aplikacija za sportsko klađenje i kazino igre donela je nove oblike kockanja dostupne 24/7. Nacionalna anketa Nacionalnog saveta za problematično kockanje i Ipsos-a pokazala je da se broj odraslih koji su prijavili onlajn kockanje u poslednjih godinu dana povećao sa 15% 2018. na 22% 2024.
Promene u životu Andersona
Za Andersona, susret sa Custerom bio je životno iskustvo. Postao je njegov pacijent, a kasnije i prijatelj i mentor. Decenijama kasnije, Anderson leči klijente sa poremećajem kockanja kao licencirani klinički terapeut u Ostinu, Teksas.
On kaže da ga Custerovi uvidi svaki dan inspirišu u radu, čak i dok priroda kockanja drastično menja. Danas, video-slot mašine i mobilne opcije za mobilne uređaje mogu biti mnogo moćnije i pristupačnije nego stari oblici kockanja. „Mnogo ljudi sa kojima pričam kocka se na načine koji niko nije mogao ni da zamisli 1990. godine kada je Bob umro.“
Legitimizacija jedne nedovoljno poznate oblasti
Naučni interes za kockanje bio je mali sve do pojave psihoanalize početkom 20. veka. Čak i tada nije bilo saglasnosti ili strogo istraživanja o uzrocima problema sa kockanjem i njihovoj terapiji. Tokom 1920-ih, Sigmund Frojd je predložio da kompulzivno kockanje može biti zamena za masturbaciju — teoriju koju je Custer kasnije odbacio.
Custer je rođen 1927. godine u Midlandu, Pensilvanija. Počeo je osnovne studije na Ohajo Stejt Univerzitetu u Kolumbusu pre nego što se pridružio Armiji 1945. godine. Nakon završetka vojne službe, vratio se i diplomirao na Ohio State University, a zatim je stekao medicinsku diplomu na Western Reserve University u Klivlendu 1953. godine.
Do kasnih 1960-ih, Custer je završio psihijatrijsku obuku i počeo lečenje pacijenata sa poremećajima alkohola u Veterans Administration Hospital u Brecksville-u, Ohio. Razvio je interesovanje za poremećaj kockanja i priključio se organizaciji Gamblers Anonymous, ili GA.
Prvi bolnički programi za lečenje kockanja
Custer je 1972. godine otvorio prvi bolnički program za lečenje poremećaja kockanja. Program je bio namenjen samo veteranima, trajao je 30 dana i uključivao individualne konsultacije, grupnu psihoterapiju i sastanke GA. Ovaj novi, multidimenzionalni pristup koristio je format poznat iz lečenja zavisnosti od droga i Custerove uvide o poremećaju kockanja.
Iako Custer nije sprovodio laboratorijska istraživanja ili kontrolisane kliničke studije, on je pokrenuo rastuće polje prikupljanjem prvih robusnih kliničkih podataka o poremećaju kockanja.
Pošto su veterani koji su završili program ostali u sistemu VA, Custer i njegove kolege mogli su da prate njihov napredak. Studija iz 1984. godine pokazala je da je 55% prijavilo potpunu apstinenciju od kockanja jednu godinu nakon završetka programa.
Uticaj na razumevanje poremećaja
Pomoću svoje supruge Lilijan, Custer je sproveo ankete među članovima GA o njihovim iskustvima i identifikovao zajedničke teme u njihovim zavisnostima i oporavku. Mnogi od ovih kockara imali su teško detinjstvo i počeli su da kockaju u adolescenciji.
Često su bili atletski orijentisani i imali konkurentne osobine. Takođe je primetio da malo ljudi traži pomoć u ranim fazama poremećaja, a često doživljavaju depresiju i samoubilačke misli.
Kolege kažu da je Custer bio empatičan slušalac koji je cenio iskustvo pacijenata i njihovih porodica. Praktično je pristupao problemima svojih pacijenata, kombinujući terapiju sa planovima otplate dugova i savetovanjem o zaposlenju.
Knjiga „When Luck Runs Out“
Knjiga „When Luck Runs Out“, koju je Custer 1985. godine napisao sa Harijem Miltom, bila je jedan od najčešće citiranih izvora u oblasti istraživanja poremećaja kockanja, prema tribюtu Custeru iz 1991. godine.
Custer je kasnije osnovao dva civilna programa u Elicot Sitiju, Merilend i Las Vegasu. Mentorisao je zdravstvene radnike i održavao radionice. Tokom svih ovih aktivnosti, objašnjavao je da, ako se ne leči, zavisnost od kockanja obično postaje ozbiljnija, slično poremećajima zbog alkohola ili droga. Njegova knjiga iz 1985, „When Luck Runs Out: Help for Compulsive Gamblers and their Families“, sažela je ove uvide.
