Josif Pančić je rođen 5. aprila 1814. godine u malom mestu Ugrini kod Bribira, u današnjoj Hrvatskoj, kao Josip. Pančići su poreklom iz Hercegovine, a od davnina su se doselili u to selo koje se nalazi na severnim obroncima Velebita. Josip je bio četvrto od petoro dece Pavela i Margarite.
Roditelji su, kao i ostali žitelji rodnog kraja, živeli teško, bili su ratari, stočari i vinogradari, što je svakako uticalo na to da je Pančić još u ranom detinjstvu zavoleo prirodu i osetio neraskidivu vezu čoveka sa njom. Brigu o Josipovom školovanju preuzeo je stric Grgur, koji je bio župnik u Gospiću.
Obrazovanje
Pančić je u Gospiću završio osnovnu školu, a u Rijeci gimnaziju. U tada šestorazrednoj gimnaziji, Josip je stekao i solidno znanje iz latinskog i nemačkog jezika, a sam je naučio francuski i italijanski. Posle završene gimnazije, 1830. godine, nastavio je školovanje u visokoj školi „Regia Academica Scientarium“ u Zagrebu, na Filozofskom fakultetu.
Budući da su prirodne nauke bile slabo zastupljene na tom fakultetu, 1832. godine prešao je u Peštu na Medicinski fakultet, na kome se održavala i nastava iz prirodnih nauka. Pored ostalih predmeta, Pančić je pratio predavanja iz botanike, kod tada poznatog botaničara Sadlera.
Iako po obrazovanju lekar, ta predavanja su uticala na njega da za doktorsku disertaciju odabere temu iz botanike pod naslovom „Taxilogia botanica“ koju je posvetio svom dobrotvoru, stricu Grguru. Disertaciju je pisao na latinskom jeziku, te je ujedno bila i njegov prvi naučni rad. Za doktora medicine je promovisan 7. septembra 1843. godine.
Nakon studija je radio kao lekar
U Pešti je naučio i mađarski i engleski jezik, a davao je privatne časove francuskog i italijanskog jezika. Nakon studija, radio je u okolini Budima, privatno kao lekar. Zatim je proveo dve godine u Banatu u malom rudarskom mestu Ruksbergu kao kućni učitelj, vaspitač i lekar u dve imućne porodice. Za vreme raspusta obilazio je širi region, proučavao i sakupljao razne biljne vrste.
Odlazak u Beč kod botaničara Edlera
U rudnicima je proučavao stene i minerale. Vrativši se u svoj rodni kraj obilazio je predele Velebita i okoline i sakupljao mnoštvo biljnog materijala. S obzirom na to da tada nije postojala neophodna literatura za determinaciju biljnih vrsta, Pančić je 1845. godine, uz blagoslov strica otišao u Beč, kako bi u čuvenom Prirodnjačkom muzeju proučio prikupljenu biljnu građu. Sređivao je svoj herbarijum i redovno prisustvovao predavanjima čuvenog botaničara Endlera. U Beču je boravio godinu dana.
Istraživanje biljnog sveta Avale, Rtnja i Ozrena
Pored ostalih, u Beču je upoznao Vuka Karadžića. Prema njegovom savetu, došao je maja meseca 1846. godine u Beograd. U iščekivanju zaposlenja u Užicu, Pančić je istraživao širu okolinu Beograda, pešačio obroncima Avale i prikupljao biljke za svoj herbarijum.
U nameri da napusti Srbiju, zbog nedobijanja službe, primio je poziv od Avrama Petronijevića, tadašnjeg ministra i vlasnika fabrike stakla u okolini Jagodine, da radi kao lekar na suzbijanju zaraze trbušnog tifusa. Pančić je na toj dužnosti bio pola godine. Radeći u tom kraju upoznao se sa biljnim svetom Jagodine i okoline. Stanovnici su zavoleli Pančića kao savesnog lekara i dobrog čoveka, a on je u februaru 1847. godine postavljen za honorarnog lekara i fizikusa Jagodinskog okruga.
Nastavio je sa istraživanjima biljnog sveta okoline, a uspeo je da obiđe vrhove Rtnja, Ozrena, okolne banje. Krajem godine bio je premešten u Kragujevac na mesto okružnog lekara fizikusa. U toku boravka u Jagodini, Pančić je posećivao i Ćupriju u kojoj je upoznao Ljudmilu, ćerku inženjera Korona, koju je zatim, kao lekar u Kragujevcu, isprosio. Januara 1849. godine su se venčali u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji. Imali su sedmoro dece.
Prva poseta Kopaoniku
Svojim predanim radom skrenuo je pažnju na sebe, te je početkom naredne godine, 8. januara 1850. postao dopisni član Društva Srpske slovesnosti. Godine 1851. prvi put je posetio planinu Kopaonik, kojoj se zbog lepote i nadahnuća vraćao više puta. Za profesora prirodnih nauka u beogradskom Liceju postavljen je 1853. godine, najpre po ugovoru a zatim, godinu dana kasnije, za redovnog profesora.
Pančić je dobio srpsko državljanstvo aprila meseca 1854. godine i najverovatnije je tada promenio ime Josip u Josif. U Liceju, a kasnije u Velikoj školi, Pančić je radio do kraja života i vaspitavao mnoge generacije studenata. Predavao je botaniku, zoologiju, mineralogiju sa geologijom i agronomiju, a kasnije meteorologiju i fizičku geografiju.
Prvi predsednik SANU
Svojim naučnim opusom stekao je veliki domaći i međunarodni ugled. Bio je prvi rektor Velike škole u Beogradu (1866), današnji Beogradski univerzitet, a na tu funkciju biran je šest puta. Godine 1870. i 1871. bio je poslanik i potpredsednik Skupštine Srbije. Kraljevim ukazom, na predlog ministra prosvete, aprila 1887. godine, Pančić je imenovan za prvog predsednika Kraljevske srpske akademije (danas Srpska akademija nauka i umetnosti – SANU).
Naučno-istraživački rad
U toku svog naučno-istraživačkog rada (neumorna prirodnjačka istraživanja Srbije, Crne Gore, Bugarske i tadašnje Austrougarske), objavio je 26 naučnih radova iz oblasti botanike, četiri značajna rada iz oblasti zoologije i još dvadesetak stručnih i popularnih članaka. Pančić je, osim biljnog sveta Srbije i okolnih zemalja, proučavao i ribe, insekte, mekušce, vodozemce, gmizavce, ptice i sisare.
Predanim i temeljnim radom, Josif je postao najbolji poznavalac prirode ovog regiona u to vreme. U oblasti nastavnih aktivnosti, napisao je četiri udžbenika za učenike osnovne i Velike škole: Jestastvenica za osnovnu školu, Mineralogija sa geologijom, Botanika i Zoologija.
Za naučnoistraživački opus, najznačajnija su Pančićeva otkrića 193 biljna taksona, nova za nauku, među njima je 131 italijanskim botaničarem Robertom Vizijanijem. Zajedno su napisali i u Veneciji štampali monolitno i kapitalno delo – „Plantae sebicae rariores aut novae“, Decas I (1862), Decas II (1866), Decas III (1870).
Zavod za udžbenike u Beogradu 1997. godine izdao je Sabrana dela Josifa Pančića u jedanaest tomova. Najpoznatije Pančićevo botaničko otkriće svakako jeste jedinstveno četinarsko drvo omorika – „Picea omorika“ (Pančić). Strani autori su je nazivali srpska omorika, a Pančić „ledena lepotica“. Prirodno raste oko srednjeg toka reke Drine u Srbiji i Bosni i Hercegovini (deo između Višegrada i Bajine Bašte, planine Viogor i Radomišlja) i pored reke Mileševke u blizini Prijepolja (Ravnište).
Nova biljna vrsta, 47 novih varijeteta i sedam novih formi. Pored biljnih vrsta, Pančić je otkrio i opisao dva skakavca, nova za nauku, jedan sa područja planine Rile u Bugarskoj, a drugi sa planine Tare u zapadnoj Srbiji.
Pored toga, važio je iza velikog pedagoga. Bio je vrlo uporan uradu, sistematičan, skroman. Poštovao je i voleo svoje studente i često im je govorio: „U radu je život, a vršenje poslova je dužnost“.
Hronološki, među najvažnijim delima dr Josifa Pančića izdvajaju se: Taxilogia botanica, Dissertatio inauguralis medica, Pešta (1842), Flora u okolini beogradskoj (1845), Spisak divljih cvetnica koje u Srbiji rastu, sa opisom nekih novih vrsta (1856), Ribe u Srbiji (1860), Jestastvenica za učenike Velike škole, I-II, Beograd (1864-1868), Šafran (1865), Ptice u Srbiji (1867), Kopaonik i njegovo podgorje (1869), Građa za faunu Kneževine Srbije (1869), Šumsko drveće i šiblje u Srbiji (1871), Flora Kneževine Srbije (1874), Eine neue Conifere in den ostlischen Alpen (1876), Građa za floru Kneževine Bugarske (1883), Ortoptere u Srbiji (1883), Dodatak flori Kneževine Srbije (1884), Omorika nova fela četinara u Srbiji (1887), i mnoga druga.
Omorika je endemoreliktna vrsta naših krajeva
Pan Pančić je otkrio i mnoge druge vrste, izuzetnih botaničkih odlika, a pre svega dve endemične i reliktne biljke iz roda ramonda (Ramonda serbica i Ramonda nathaliae), kao i čitav niz drugih biljaka. Za omorikom je tragao gotovo dve decenije. Pronašao ju je u selu Zaovinama, u zaseoku Đurići, 1. avgusta 1875. godine, a pronalazak je objavljen na nemačkom jeziku u članku pod nazivom „Jedan novi četinar u Istočnim Alpima“. Omoriku, koja predstavlja endemit i relikt Balkana iz ledenog doba, Pančić je smatrao vrstom bora (Pinus omorika), a nešto kasnije prirodnjak Purkine ju je prebacio u rod smrča, te je njen latinski naziv (Picea omorika).
Detaljan opis omorike objavio je 1887. godine u publikaciji Omorika nova fela četinara u Srbiji. Značaj otkrića Pančićeve omorike jeste u tome što ona predstavlja endemoreliktnu vrstu naših krajeva.
Rod Ramonda i Ramonda serbica
Rod Ramonda ima tri vrste, od kojih dve rastu na Balkanskom, a jedna na Pirinejskom poluostrvu. Rod je prvo otkriven na Pirinejima 1831. godine, zaslugom francuskog istraživača Ramonda, po kome je čitav rod i dobio ime.
Godine 1874. na Rtnju i u Sićevačkoj klisuri Pančić je otkrio srpsku ramondu (Ramonda Serbica), a deceniju kasnije, 1884. godine, dr Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovića, pronašao je u Jelašničkoj klisuri treću vrstu, koju je zajedno sa dr Josifom Pančićem opisao pod imenom Natalijina ramonda (Ramonda nathaliae), u čast kraljice Natalije Obrenović.
Znajući koliki značaj u prirodnim naukama imaju materijalni dokazi, kao i praktična nastava, Pančić je radio i na osnivanju botaničke bašte. Odmah po postavljenju za profesora Liceja, prve biljke zasadio je u dvorištu Liceja, koji je tada bio smeštenu Konaku kneginje Ljubice.
Sopstvenim trudom oformio je 1874. godine prvu Botaničku baštu, laboratoriju pod vedrim nebom, na Dorćolu blizu obale Dunava.
Pripojena je Velikoj školi, odakle se i finansirala. Pančić je bio prvi upravnik i sa saradnicima je godinama radio na njenom uređenju i održavanju. Bašta je, međutim, bila izložena periodičnim poplavama, a 1888. i 1889. godine, velike poplave su nepovratno uništile zasađene biljke.
Kralj Milan Obrenović 1889. godine, godinu dana posle smrti Josifa Pančića, za botaničku baštu dodeljuje imanje svog dede Jevrema, u samom centru Beograda. Nova botanička bašta nazvana u čast Jevrema Obrenovića „Jevremovac,“ nalazi se i danas na istoj lokaciji i predstavlja zelenu oazu u srcu grada.
Josif Pančić je 1860. godine ostavio srpskoj nauci i svoju veliku herbarsku zbirku od „6.000 fela“, kako kaže u jednom pismu nadležnom ministarstvu.
Pančićev herbarijum
Pančićev herbar (Herbarium Pancicianum) postao je državna zbirka, svojina Botaničkog kabineta tadašnjeg Liceja.
Danas je deo Herbarijuma Instituta za botaniku i Botaničke bašte „Jevremovac“ Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, prijavljenog pod međunarodnim kodom BEOU na listi zvaničnih svetskih herbarijuma.
Pančićev herbar danas čine 162 kutije, a sadrži 743 roda biljaka zastupljenih unašoj flori i 15.416 pojedinačnih herbarskih listova. U zbirci su prisutna 5.332 različita biljna taksona nivoa vrste i nižih sistematskih kategorija. Najveću vrednost Pančićevog herbara nesumnjivo predstavljaju biljke koje je on sam ili sa svojim najbližim saradnicima Robertom de Vizianijem ili Savom Petrovićem, opisao kao nove taksone za nauku (tipski primerci).
Služba šefa vojne volnice
U Prvom srpsko-turskom ratu Pančić je bio imenovan za šefa Vojne bolnice u Beogradu, od 20. jula do 22. septembara 1876. godine. Za vojne zasluge u tom ratu dr Josif Pančić je odlikovan Ordenom Takovskog krsta.
U Drugom srpsko-turskom ratu dr Josif Pančić je bio takođe šef Vojne bolnice u Beogradu od 1. decembra 1877. do 22. januara 1878. godine. Za vreme Srpsko-bugarskog rata, od 2. do 15. novembra 1885. godine, dr Josif Pančić je dobrovoljno obavljao dužnost upravnika Vojne bolnice.
Pored Ordena Takovskog krsta, Pančić je nosilac Ordena Svetog Save I reda i Krsta Društva Crvenog krsta. Pančić je umro 8. marta (25. februara) 1888. godine, usred rada.
Predgovor za knjigu Botanička bašta dovršio je pred smrt na nekoliko dana. Prvenac Balkanskog poluostrva radio je i za vreme bolovanja. Sahranjen je u Beogradu, a kako bi se ispunila njegova poslednja želja da svoj večni počinak nađe na planini koju je posebno voleo i koju je predano istraživao, njegovi posmrtni ostaci preneti su u mauzolej na vrhu Kopaonika 5. jula 1951. godine.
Najviši vrh Kopaonika (2017m), dobio je ime po srpskom botaničaru, Pančićev vrh. Na jednoj strani mauzoleja stoji ploča sa zapisom: „Ostvarujući zavet Pančićev, prenosimo ga da ovde večno počiva. Objavljujemo i njegovu poruku upućenu srpskoj omladini: „Da će tek dubokim poznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu“ (3-7).
