U aprilu 1917. godine, kada se skrivao u Finskoj od poternice Privremene vlade, Lenjin je napisao svoju brošuru pod nazivom „Država i revolucija“. U njoj je Lenjin nastojao da opravda predstojeće nasilno preuzimanje vlasti od strane boljševika, koristeći Marksove i Engelsove spise o nastanku socijalizma i Pariskoj komuni. On je takođe detaljno izneo sistem koji će uslediti nakon socijalističke revolucije u Rusiji.
U ekonomskoj sferi to će biti nacionalizacija sredstava za proizvodnju, ukidanje privatne svojine i centralizovano donošenje odluka. U političkoj sferi to će biti diktatura proletarijata i vlast Sovjeta.
Diktatura proleterijata se ovde treba shvatiti u njenom društvenom kontekstu
Diktatura proletarijata ovde se treba shvatiti u njenom društvenom kontekstu, na isti način na koji su svi kapitalistički režimi, prema Marksu, diktature kapitalista, bez obzira na to da li imaju višestranačku demokratsku masku ili su pod vlašću autoritarnih vlada.
Strogo govoreći, diktatura proletarijata, kako je tumači Lenjin, može biti kompatibilna i sa višestranačkim i sa jednopartijskim sistemom.
U aprilu 1922. godine, tačno pet godina kasnije, Lenjin, sada na čelu sovjetske vlade, održao je svoje poslednje dugo obraćanje na 11. kongresu Ruske komunističke partije.
Lenjin je branio Novu ekonomsku poliitiku
U njemu je branio Novu ekonomsku politiku (NEP) koja je bila uglavnom prokapitalistička i pod udarom nekoliko uticajnih struja unutar boljševičke partije (takozvana Radnička opozicija predvođena Šljapnjikovom i pristalice prinudne industrijalizacije koju je predstavljao Preobraženski).
NEP politike bile su potpuna suprotnost politikama koje je Lenjin izložio 1917. godine.
Postoji nekoliko stvari koje treba primetiti pri poređenju ova dva dokumenta. Prva je evolucija Lenjinovog razmišljanja tokom ovih pet godina, što ga prikazuje kao izuzetnog političara. Dok je zadržao krajnji cilj, u potpunosti je promenio taktiku kako su se okolnosti menjale. Sledeće je značaj ovih tekstova u odnosu na savremene uslove.
„Država i revolucija“ može se čitati kao priručnik za preuzimanje države i promenu njene unutrašnje strukture. Iako Trampistička revolucija u Sjedinjenim Državama nema klasnu komponentu koju je Lenjin predvideo za sovjetsku revoluciju, DOGE (Duboka država) uključena je u sličan pokušaj da promeni duboku ideologiju države i da natera novu državu da sledi interese novih vladara. Lenjin objašnjava:
„Revolucija se sastoji u uništavanju ‘administrativnog aparata’ i celokupne državne mašinerije, zamenjujući je novom…“
Ukinuti birokratiju odmah, svuda i potpuno je utopija
„Ukinuti birokratiju odmah, svuda i potpuno, nije moguće. To je utopija. Ali razbiti staru birokratsku mašineriju odmah i započeti odmah sa izgradnjom nove… to nije utopija.“
Sa druge strane, govor iz 1922. godine može se čitati kao precizan pregled i kao ex-ante hvalospev politikama koje je kineska vlada sprovodila poslednjih četrdeset godina: uvođenje kapitalizma radi učvršćivanja jednopartijske vlasti i u krajnjoj liniji radi usmeravanja društva ka socijalizmu. To je socijalizam putem kapitalističkih sredstava.
Ova dva teksta Lenjina su izuzetno različita po stilu. U „Državi i revoluciji“ Lenjin se čvrsto drži Marksa, a naročito Engelsa, i koristi bezbroj citata kako bi opravdao svoj pristup i opravdao politički puč.
Tekst je prepun citata iz Engelsa koji je bio otvoreniji, ili možda krvožedniji od Marksa u pozivima na upotrebu nasilja u revolucijama. To je dogmatski, iako izvrsno napisan, dokument.
Realnost izgradnje socijalizma nije bila tako jednostavna
Međutim, realnost izgradnje socijalizma nije bila tako jednostavna kao što je Lenjin očekivao u aprilu 1917. Pet godina kasnije, nakon građanskog rata, ratnog komunizma, stranih vojnih intervencija i Kronštatske pobune, Lenjinov pristup izgradnji socijalizma se promenio.
Govor na 11. kongresu je potpuno nedogmatski dokument. Lenjin otvoreno priznaje da novi sistem koji se gradi u Sovjetskoj Rusiji nije nešto što je Marks mogao predvideti.
Novi sistem može se opravdati, kako tvrde i Lenjin tada i Komunistička partija Kine danas, ukazivanjem na to da su socijalističke revolucije izvedene u nerazvijenim zemljama koje zahtevaju drugačije metode nego one koje su zamislili evropocentrični marksisti.
Glavni cilj govora iz 1922. bio je odbrana uvođenja kapitalističkih odnosa u Sovjetskoj Rusiji. Ovi odnosi su se pojavili u dva oblika: dozvoljavanje malih seljačkih poseda i privatne trgovine sa gradovima i omogućavanje ulaska stranog kapitala kroz zajednička preduzeća u vlasništvu sovjetske države i stranih kapitalista.
Koja je razlika između državnog kapitalizma u kapitalističkim i socijalističkim uslovima?
Godine 1922. državni kapitalizam bio je aktuelan. Lenjin razlikuje državni kapitalizam u kapitalističkim uslovima od državnog kapitalizma u socijalističkim uslovima. U prvom slučaju, država preuzima deo moći od privatnog sektora kako bi bolje održala diktaturu kapitala; u drugom, politička moć je u rukama komunističke partije, ali se mnoge ekonomske funkcije delegiraju kapitalistima kako bi se povećala ukupna proizvodnja.
Državni kapitalizam je tranzitna faza, koja jednom kada se ostvari značajan prihod i razvoj proizvodnih snaga, može biti ukinuta i zamenjena originalnim socijalističkim politikama.
Lenjinova vizija nije vremenski ograničena. Jedini vremenski parametar je da ove politike treba da traju dok komunistički kadrovi ne nauče kako da upravljaju ekonomijom efikasnije.
Tako državni kapitalizam može trajati neograničeno, pod budnim okom komunističke partije, što je upravo pristup koji je Kina usvojila od 1978. godine.
Početak reformi
Pod vođstvom Deng Sjaopinga, Kina je započela period tzv. „reformi i otvaranja“. Osnovna ideja bila je da se zadrži čvrsta kontrola Komunističke partije nad političkim životom, dok se ekonomija postepeno liberalizuje i omogućava ulazak tržišnih mehanizama.
Poljoprivreda je decentralizovana kroz „sistem odgovornosti domaćinstava“, a industrija je dobila veću slobodu u proizvodnji i trgovini. Uvedene su specijalne ekonomske zone, u kojima su strani investitori mogli da deluju pod uslovima koje određuje država.
Država kao regulator i vlasnik
Kineska država nije odustala od vlasništva nad ključnim resursima – energetikom, teškom industrijom, finansijskim sektorom. Međutim, uz dozvolu privatnog preduzetništva i stranih ulaganja, država je usmerila razvoj i kontrolisala tokove kapitala. Tako je stvoren sistem u kojem privatni sektor deluje, ali uvek u okvirima koje je definisala partija.
Primeri ovog pristupa mogu se videti kroz velike kineske kompanije:
Huawei i Alibaba funkcionišu kao privatne kompanije, ali blisko sarađuju sa državom i sprovode strateške ciljeve, kao što su razvoj 5G tehnologije i digitalne infrastrukture.
Državne korporacije poput Sinopec i China National Petroleum kontrolišu energetski sektor, ali koriste tržišne mehanizme za povećanje proizvodnje i profita.
State Grid Corporation of China, najveća energetska mreža na svetu, pokazuje kako državni kapitalizam omogućava ogromne investicije u infrastrukturu uz kontrolu ključnih resursa.
Rezultati modela
Za samo nekoliko decenija, Kina je od agrarne i siromašne zemlje postala jedna od vodećih svetskih ekonomija. Državni kapitalizam omogućio je eksplozivan rast proizvodnje, industrijalizaciju i tehnološki napredak, uz zadržavanje političke stabilnosti.
Komunistička partija Kine nastavlja da određuje strategijske pravce razvoja, dok se unutar njih tržište koristi kao efikasan alat za ostvarivanje nacionalnih ciljeva.
