Postoji mesto gde bolesni ustaju, a lekari nemo klimaju glavom. To nije bolnica, niti hram na uglu – to je stena u Ostrogu, u koju je ugrađena jedna duša što i dalje diše za sve nas. Sveti Vasilije Ostroški je iscelitelj koji ne pita ko si, nego šta te boli. Ali on je i branitelj istine koji se nije povukao ni pred mačem, ni pred lažju. Njegova molitva i dalje leči, ne samo telo, nego i srce koje je izgubilo nadu.
Kada izgovorimo ime Svetog Vasilija Ostroškog, u srcu svakog Pravoslavnog Srbina nešto zatreperi, duh se uzdigne i duša ozari. On nije samo ime u kalendaru ili čudotvorac iz drevnih predanja; on je živa iskra vere koja svetli kroz vekove, nesalomiva stena usred životnih bura, srce koje kuca ljubavlju Hristovom za svakog čoveka. Dolazimo k njemu iz svih krajeva, noseći svoje breme, a odlazimo olakšani, zagrljeni nezemaljskom ljubavlju koja i danas struji iz njegovih svetih moštiju.
Njegov odnos prema vernom narodu nikada nije bio odnos učenjaka sa visokog katedre. Sveti Vasilije je gledao srcem, onim srcem koje je do kraja predao Hristu, a kroz Njega – i svakom čoveku. Nije bilo potrebno mnogo reči; bilo je dovoljno samo doći, prisloniti dušu uz njegov kamen, i osetiti da si prihvaćen, razumevan, voljen. Hodočasnici vekovima svedoče: dolaze slomljeni, uplašeni, izgubljeni, a odlaze kao da im je neko nežno spustio deo neba u grudi.
I danas, više od tri i po veka nakon njegovog blaženog upokojenja, Sveti Vasilije nas prima u svoju kamenu isposnicu. Ne da nas ukori za naše slabosti, već da nas zagrli. Da čuje naše molitve, naše uzdahe koje ni sami sebi ne umemo da objasnimo. Da prenese blagodat Hristovu i onima koji su zaboravili kako se krsti, šta je pokajanje, ali intuitivno osećaju da im nešto suštinski nedostaje. Zato Ostrog nikada nije pust. Bezimeni, bezbrojni koraci hodočasnika, od najmlađih do najstarijih, gaze tom svetom stazom, svedočeći da svaki korak ka njemu istovremeno olakšava korake na našem unutrašnjem, životnom putu.
Život kovan u vremenu iskušenja
Žitije Svetog Vasilija nije puka biografija iz starih knjiga, već živa hronika opstanka; to je svetlopis o naciji koja je kroz njegov lik pronašla način da ostane uspravna i onda kada je istorija davala sve od sebe da je slomi. On je bio živi odgovor na stradanje – dokaz da se iz pepela teških vremena ne rađa samo bol, već i nesalomiva duhovna snaga. Kroz njega ne čitamo samo o podvigu pojedinca, već o natčovečanskom naporu jednog naroda da stradanje pretoči u molitvu, a tišinu u večnost.
Rođen kao Stojan Jovanović u siromašnoj, ali duboko pobožnoj porodici u hercegovačkom selu Mrkonjićima, od najranije mladosti je pokazivao izuzetnu naklonost ka duhovnom životu. Post i molitva nisu mu bili teret, već nasušni dah. U manastiru Zavala, a kasnije u Tvrdošu, primio je monaški postrig i ubrzo postao episkop Zahumski.
Njegova arhijerejska služba odvijala se u doba najtežih iskušenja. Pravoslavni narod i Crkva bili su pod stalnim pritiskom Turaka, čija je vlast donosila ne samo fizička stradanja već i pokušaje istrebljenja vere. Ali opasnost nije dolazila samo sa jedne strane. Sa zapada, Pravoslavlje se suočavalo sa usiljenom latinskom propagandom. Militantni rimokatolički misionari i prelati, posebno jezuiti, poslani od rimskog pape, koristili su teško stanje pod turskom vlašću da bi pridobili Pravoslavne, pokušavajući da ih podjarme papskoj vlasti. Ovaj pritisak bio je posebno jak u primorskim, crnogorskim i hercegovačkim krajevima.
Sveti Vasilije nije bio samo pasivni posmatrač. Pored problema sa Turcima i latinskim misionarima, bio je izložen i bahatostima plemenskih knezova i neposlušnih uskočkih četovođa, što svedoči o haosu i izazovima tog vremena. Kulminacija ovih pritisaka bilo je svrgavanje sa mitropolitskog prestola u Trebinju 1641. godine od strane lažnog episkopa unijate Savatija, čoveka koji je predstavljao instrument papske politike unijaćenja.
Uprkos svim ovim nevoljama, blagodareći svojoj dubokoj veri i nepokolebljivoj privrženosti Pravoslavlju, ali i svom revnosnom delovanju protiv unije, Sveti Vasilije je uspeo da sačuva Pravoslavni narod i sveštenstvo od podleganja latinskoj propagandi. Nije se bojao da govori istinu i brani veru. Savetovao je mitropolitu da borbeno istupi protiv neprijatelja Crkve i da se ničega ne plaši kada je u pitanju odbrana vere i istine Hristove. Njegova borba nije bila borba za ličnu vlast, već za duše poverene mu pastve, za očuvanje čistote Pravoslavne vere u vreme kada su mnogi poklekli.
Od Tvrdoša do ostroških litica
Kao arhijerej, najduže je službovao iz manastira Tvrdoš, odakle je neumorno utvrđivao u Pravoslavlju svoje vernike, šaljući poruke ohrabrenja, opomene i ljubavi. Međutim, stradanja nisu prestajala. Kada su Turci razorili Tvrdoš, Vladika Vasilije nije napustio svoj narod. Umesto da se povuče u sigurnost, najpre se podvizavao u jednoj pećini u Pješivcima, nastavljajući svoj strogi asketski život usred nevolja. Kasnije, vođen promislom Božjim, prelazi u ostrošku pećinu.
U manastiru Ostrog je nastavio svoj mukotrpni podvig. Skriven u liticama, iznad svih zemaljskih meteža, on nije tražio fizičko utočište koliko duhovno. Poslednjih 15 godina svog života proveo je u pećinskoj isposnici u Gornjem Ostrogu, u molitvenom tihovanju. Bio je sam pred Bogom, ali nikada sam od svog naroda. Njegova ljubav prema Hristu nije bila sentimentalno osećanje, već put krsta, način života koji se ogledao u žrtvi i neumornoj borbi za istinu. Živeo je ono što je Hristos zapovedio: ljubi Boga svim srcem i bližnjega svoga kao samog sebe. I to ne samo rečima, već delima – molitvom za sve, borbom protiv nepravde, utehom stradalnicima.
Njegova dejstvena ljubav, izrasla iz najdublje vere, postala je magnet koji i danas privlači ne samo Pravoslavne, već i vernike drugih konfesija, pa i one koji Hrista možda i ne poznaju po imenu. Svi oni osećaju da na tom svetom mestu, pod ostroškim liticama, obitava nešto sveto, nešto što isceljuje i miri – tu se nebo spušta na zemlju.
Svetiteljski putokaz za domovinu
Sveti Vasilije nas ne deli po nacijama ili verama kada dolazimo k njemu, ali je njegova duša duboko srpska, u najboljem smislu te reči – kao duboka sagorelost za svoj rod, za njegovu veru i njegov opstanak. Patnje našeg naroda, pod okupatorima, kroz ratove i nevolje, bile su i njegove patnje. Progoni, poniženja, iskušenja – sve je to on primao kao svoj lični krst, istovremeno se boreći i moleći za svoju pastvu. Mnogi svedoče da se u najtežim vremenima, upravo u Ostrogu spasavalo više duša nego u bilo kojoj bolnici tela. Njegov kivot postaje i dan-danas sigurno utočište za one koji nemaju više kome da se obrate, ali u dubini duše znaju – Sveti Vasilije razume.
Zato kada govorimo o Pravoslavlju, ne treba počinjati sa suvoparnim dogmama, već sa ovom svetiteljskom ljubavlju i živim iskustvom. Pravoslavlje nije apstraktni sistem, već odnos – odnos čoveka i Boga, odnos u kojem se Bog saginje do našeg blata i slabosti, da bi nas podigao. Sveti Vasilije Ostroški jeste živi svedok tog odnosa. Njegovo žitije, njegova borba, njegov podvig i njegova čuda govore nam da je vera živa stvar, lična i duboka, nežna kao dečiji plač pred ikonom, ali snažna i nepokolebljiva kao grom u planini kada treba braniti istinu. Pravoslavlje nije samo teorija; ono je život koji se živi iz ljubavi, u ljubavi i radi ljubavi Hristove.
A naša domovina? Srbija, Crna Gora, Hercegovina, i sve druge zemlje gde žive oni koji ga poštuju – njemu su to sve grane istog duhovnog drveta. I dokle god bude ljudi koji će krenuti na put ka Ostrogu, možda ne znajući tačno šta traže, ali sigurni da će nešto naći – dotle će i naš narod živeti i duhovno rasti. Jer u dubini tog hodočašća nije samo želja za čudom, već čežnja za onim što smo možda negde putem izgubili: čežnja za Bogom, za bližnjim, za samim sobom u ogledalu Hristove ljubavi.
Sveti Vasilije Ostroški nas ne uči samo rečima, već najviše svojim prisustvom i silom blagodati koja kroz njega deluje. Njegova ljubav nije ostala zarobljena u XVII veku. Ona i danas šapuće utehu, viče opomene, teši u bolu, leči rane, greje promrzle duše i budi usnule savesti. Ona je tu da nas podseti na najvažnije: Bog nije daleko ako je u nama ljubav. A ako je Bog u nama, Koji je Sama Ljubav, onda se ni mi više ne bojimo. Jer, kao što rekoše nebrojeni hodočasnici: „Kad odeš kod Svetog Vasilija, možda ne znaš šta si sve rekao – ali znaš da si čuo i osetio nešto što si oduvek čekao.“
Njegovim svetim molitvama, Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj nas!
