Prekoputa mene, na drugoj strani pešačkog prelaza, stoje majka i sin. Sin je negde oko pet godina, majka ne mnogo preko trideset. Prelaz je uz samu ivicu kružnog toka, nema semafora i retko koje vozilo skreće sa kružnog toka u tu ulicu.
Čujem kako majka govori detetu, ne gledajući u njega, da prvo pogleda levo, pa onda desno… zatim pogleda dole ka detetu i vide da je mali uradio suprotno – najpre je pogledao nadesno pa onda nalevo. Majka, naravno, ne zna kako se tokom uzrasta savladava relacija levo-desno, ne zna da se taj razvoj završava tek sa 10 godina: tek tada dete shvata da jedna stvar može da bude istovremeno levo od druge i desno od treće stvari.
Majka se blago saginje, ispravlja dečju glavu i, okrećući njome, ponavlja:
– Prvo levo, pa desno, pa opet levo.
Majka pravi kratke stanke posle svake komande, i čim završi obuku, zakorači na kolovoz. Baš u tom momentu beli auto skrenu sa kružnog toka na njihov pešački prelaz, pa dečak viknu majci da stane. Ona zakratko stade, propusti automobil i sa dečjom rukom u svojoj krenu prema meni, na drugoj strani prelaza. Naravno, vidi da ja sve to od početka gledam pa, osmehnuvši mi se u mimohodu, reče:
– Ma, on je jedan pokvarenjak.
Padoše mi te reči kao šamar. Nešto joj rekoh, ne mogu da se setim da li to beše nešto u vezi s ličnim primerom ili nešto drugo. Prođoše mi kroz glavu reči moje koleginice koja je, kao klinički psiholog, dugo radila sa majkama i decom pa, često suočena sa brutalnim vređanjem dece od strane roditelja, zaključila kako je, u poređenju sa tim vređanjem, batina iz raja izašla.
Gledajući za njima dvoma dok su odmicali ulicom, mislio sam na to da se ova majka čak nije ni osvrnula na to što je dete, koje ona podučava, nju zaustavilo pred autom. Ni zahvale ni pohvale.
