Svakodnevno činimo jedan greh i ne primećujući njegovu pogubnost ne samo po naše spasenje nego i po naše ljudsko dostojanstvo. To je greh klevete. Njega činimo svaki put kada nekoga ogovaramo, omalovažavamo, vređamo čast ili dajemo izjave iako znamo da su neistinite, kako bismo stvorio negativnu sliku o drugom čoveku.
Sveti Jovan Zlatoust je postradao od klevete, kao niko drugi. Pretrpeo je sramotu i mučenje, osuđen od carice Jevdoksije zbog klevete samog Patrijarha Aleksandrijskog Teofila, koji je želeo da postavi na episkopsku katedru svog čoveka. Onima koji su čuli neproverene glasine ili informaciju koja nekoga diskredituje, sveti Jovan je govorio: „Nikada ne prihvataj klevete na svog bližnjeg, već zaustavljaj klevetnika ovim rečima: „Pusti, brate, ja svaki dan grešim još teže, kako onda da osuđujem druge?“. Sveti je predlagao čak krajnje mere: „Oterajmo klevetnika, da ne bi, učestvujući u tuđem zlu, doveli same sebe do pogibelji“. Jefrem Sirin je smatrao da „ako neprijatelj pribegava kleveti – ogradimo se ćutanjem“.
Kako se spasiti od klevete
Za trpljenje klevete, mnogi sveti oci obećavaju nagradu. „Zapamti, da onaj ko čuje klevetu o sebi, ne samo da ne trpi štetu od nje, već i dobija ogromnu nagradu“, – govori Jovan Zlatoust. Ali on i svedoči, da ma kako bila velika nagrada, trpeti klevetu nije lako: „Kleveta je teška, i pored toga što za njeno trpljenje sledi velika nagrada. Njoj su bili podvrgnuti divni Josif i mnogi drugi. I Gospod nam govori da se molimo za to, da ne padnemo u iskušenje… I pri tom posebno teško podnose klevetu gordi i jaki ljudi, zato što nepravda, oslanjajući se na silu, nanosi veliku štetu“. Svojoj braći po nesreći svetitelj je savetovao: „Mnogima se čini da je strašnije od svih smrti to, kada neprijatelji šire o njima loše glasine i navlače ih na sumnju… Ako je to što pričaju istina – ispravljajte se; ako je laž – nasmešite se na to. Ako shvatite da je to što pričaju tačno, – urazumite se; ako to nije tako – ne obraćajte pažnju, bolje je reći: veseli se i raduj se po rečima Gospoda: „Blago vama ako vas uzasramote i usprogone i kažu na vas svakojake rđave reči lažući“ (Mt. 5,11)“.
Od mnogih nevolja i ogorčenja, može vas spasiti molitva. Prepodobni Maksim Ispovednik govori da ne očajavamo kada smo oklevetani, već da se molimo: „Po meri toga, kako se budeš molio za onog koji te kleveće, Bog će mu otkrivati istinu o tebi“.
Episkop Teofan Zatvornik predlaže da klevetu smatramo za lek koji nas iskupljuje: „Oklevetali vas, a niste krivi? Treba istrpeti s blagodarnošću. I to trpljenje će poslužiti umesto epitimije za one vaše grehe, kojih ste i sami svesni. Zato je kleveta za vas – milost Božija. Svakako da treba da se pomirimo s klevetnicima, ma kako to teško bilo“.
Kleveta na korist
Sveti Tihon Zadonski navodi primere preobraćanja klevete na koristi i slavu:
„Onima koji ljube Boga… sve izađe na dobro“, – govori apostol (Rim. 8, 28). Njima se kleveta i omalovažavanje preobraćaju na korist, milošću Božijom. Celomudrenog Josifa je odvela u tamnicu ženska kleveta, ali je tako bio uznesen na visoku čast i celu zemlju je spasio od gladi (1 Moj. 39 i 41). Mojsije je bežao u Egipat od onih koji hule i kleveću, i bio je došljak u zemlji madijanskoj (2 Moj. 2, 15-22). Ali tamo je udostojen da vidi kupinu, koja je čudesno gorela u pustinji, i čuje Boga, koji je iz kupine govorio s njim (2 Moj. 3, 2-7). Svetom Davidu su zli jezici naneli mnogo nevolja, ali tako je on podstican na molitvu i napisao je mnogo bogonadahnutih psalama, na korist Svetoj Crkvi. Danila je kleveta gurnula u jamu s lavovima, ali je njegova nevinost zagradila usta zveri i proslavila ga više nego pre (Dan. 6, 16-28). … Ti se sudovi Božiji i danas izvršavaju“ (104. 860-861).
I Hrista su oklevetali
Sveti Tihon napominje da mi nismo prvi koji trpe nepravdu na Zemlji: „Putem klevete i unižavanja prošao je nekad i Sam Hristos, koji nije učinio nikakav greh. Koliko su Ga, i kako žestoko, hulila farisejska usta, i kakve su klevete govorili o Njemu, kao otrovne strele, – o tome svedoči sveto Jevanđelje. Malo im je bilo da govore da On voli da jede i da pije vino, da je drug mitara i grešnika, Samarjanin, da je demon u Njemu i da je opsednut, – Onog, Koji je stalno pozivao na žrtvovanje, nazivali su lažovom, koji razvraća narod: „podajte ćesarevo ćesaru, a Božje Bogu“ (Mar. 12, 17), Koji je silom Svog Božanstva naređivao i izgonio demone. Niko od njih nije izbegao klevete i unižavanja. Otkrila su deca ovoga sveta, kako da lažljivi jezik huli i na one neporočnog života, da bi ih ocrnio. Prorok Mojsije, zakonodavac, vođa Izraela, drug i sabesednik Božiji, pretrpeo je osudu Korejevih i Avironovih pobunjenika (4 Moj, 16) i drugih svojih ljudi. Koliko su otrovnih strela bacali na Davida, svetog cara Izraela i Božijeg proroka, vidi se u psalamu: „Svaki dan ruže me neprijatelji moji, i koji su se pomamili na mene, mnom se uklinju.“ (Ps. 102, 8 i dalje). Lažljivi jezik je gurnuo u jamu, kao u grob, proroka Danila (Dan. 6,16). Kako su postradali apostoli od celog sveta, kome su milost Božiju propovedali! Razvratnicima, bundžijama i prevarantima, zvali su te, koji su preobraćali ljude od prelesti k istini, od tame k svetlu, i od carstva đavolskog k Carstvu Božijem. To su na sebi osetili i njihovi sledbenici – svetitelji, mučenici i drugi sveti. Čitaj crkvenu istoriju i videćeš da niko od njih nije izbegao klevetu. Tako je i danas, i sveti i mirjani trpe laži zlog sveta. Jer svet je stalno u svojoj zlobi: ne voli istinu, koju i rečima i svojim životom javljaju sveti ljudi, i uvek se drži laži i nepravde, koje se oni (sveci) gnušaju. Nisi ti prvi koji trpiš klevete i sramotu. Vidiš da su i sveci trpeli, i još uvek trpe (Jov. 9, 10-34)”.
Kako da mi sami ne oklevetamo bližnjeg
Sveti Vasilije Veliki smatra, da ponekad i istina može da bude kleveta: „Ne sme se govoriti ništa s namerom da se ocrni brat, koji nije prisutan – to je kleveta, pa makar rečeno bilo i istina“. „…Ali postoje dve situacije, u kojima je dozvoljeno da se o nekome govori nešto loše (ali istinito): kada je neophodno da se posavetuješ s drugima, koji imaju iskustva u tome, kako da se ispravi onaj ko greši, i kada treba upozoriti druge (bez mnogo reči), koji, iz neznanja, često mogu biti u društvu s lošim čovekom, smatrajući ga za dobrog… Ko govori nešto o drugome bez takve neophodnosti, s namerom da ga ocrni, taj je klevetnik, pa makar govorio i istinu“.
Sveti Jovan Zlatoust upozorava: „Kleveta mnoge kuće ruši; jedan je oklevetao, a zbog njega plaču i ridaju i drugi: njegova deca, bližnji, drugovi. Ali zbog toga i samim klevetnicima biva loše. Gospod od njih ni molitve ne prima, njihove sveće se gase, ni žrtve njihove ne prima, i gnev Božiji počiva na njima, kao što i govori David: „Istrebiće Gospod sva usta lažljiva, jezik veličavi“ (Ps. 12, 3).
Sveti Grigorije Bogoslov savetuje da obratimo pažnju na to, na šta se žalimo na druge: „Ako se žalimo nepravedno, onda to postaje kleveta…“.
Prepodobni ava Isaija ne savetuje da se klevetom spasavamo od nesreće i ljudske zlobe: „Svaki nesrećan čovek je dostojan milosti, kada oplakuje svoju nesreću. Ali ako počne da kleveće druge i nanosi im štetu, onda nestaje žalost za njegovu nesreću; tada se on već smatra dostojnim ne sažaljenja, već mržnje, zato što je svoju nesreću upotrebio na zlo, svojim mešanjem u tuđe stvari. Zato seme te strasti treba istrebiti u početku, dok još nije pustilo koren i postalo neistrebljivo, dok nije porodilo opasnosti za onog, ko je žrtvovan toj strasti“.
Anatolij Badanov
