Прекопута мене, на другој страни пешачког прелаза, стоје мајка и син. Син је негде око пет година, мајка не много преко тридесет. Прелаз је уз саму ивицу кружног тока, нема семафора и ретко које возило скреће са кружног тока у ту улицу.
Чујем како мајка говори детету, не гледајући у њега, да прво погледа лево, па онда десно… затим погледа доле ка детету и виде да је мали урадио супротно – најпре је погледао надесно па онда налево. Мајка, наравно, не зна како се током узраста савладава релација лево-десно, не зна да се тај развој завршава тек са 10 година: тек тада дете схвата да једна ствар може да буде истовремено лево од друге и десно од треће ствари.
Мајка се благо сагиње, исправља дечју главу и, окрећући њоме, понавља:
– Прво лево, па десно, па опет лево.
Мајка прави кратке станке после сваке команде, и чим заврши обуку, закорачи на коловоз. Баш у том моменту бели ауто скрену са кружног тока на њихов пешачки прелаз, па дечак викну мајци да стане. Она закратко стаде, пропусти аутомобил и са дечјом руком у својој крену према мени, на другој страни прелаза. Наравно, види да ја све то од почетка гледам па, осмехнувши ми се у мимоходу, рече:
– Ма, он је један покварењак.
Падоше ми те речи као шамар. Нешто јој рекох, не могу да се сетим да ли то беше нешто у вези с личним примером или нешто друго. Прођоше ми кроз главу речи моје колегинице која је, као клинички психолог, дуго радила са мајкама и децом па, често суочена са бруталним вређањем деце од стране родитеља, закључила како је, у поређењу са тим вређањем, батина из раја изашла.
Гледајући за њима двома док су одмицали улицом, мислио сам на то да се ова мајка чак није ни осврнула на то што је дете, које она подучава, њу зауставило пред аутом. Ни захвале ни похвале.
