Tajna Jeleosvećenja nam je poznata pod drugim imenom – Soborovanje. Tako se zove jer ga vrši sabor prezvitera, odnosno više sveštenika. U Tajni Jeleosvećenja, prilikom pomazanja tela uljem, na bolesnika se priziva blagodat Božija koja isceljuje nemoći duhovne i telesne.
Osnova za vršenje ove tajne su tekstovi iz Svetog Pisma. U Jevanđelju po Marku se pominje da su Hristovi učenici „mnoge bolesnike pomazali uljem i isceljivali ih“ (Marko 6:13). U Poslanici Apostola Jakova čitamo: „Ako je ko od vas bolestan, neka pozove starešine Crkve, i neka se pomole nad njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere će isceljivati bolesne, i Gospod će ga podići; i ako je počinio grehe, oprostiće mu se“ (Jak. 5:14-15). Ove reči apostola Jakova sadrže nekoliko ključnih naznaka za razumevanje ove Tajne. Krenimo redom.
Ulje – simbol lečenja
Čovek ima i dušu i telo, što znači da mu je potrebno potpuno duhovno-telesno sagledavanje blagodati Božije. Dakle, svaka tajna ima dve strane: spoljašnju i duhovnu. Spoljašnja strana tajinstva – sve što možemo da čujemo, osetimo, dodirnemo – to su postupci sveštenika nad čovekom. A duhovno, tajanstveno, jeste mističko blagodatno dejstvo Božije nad čovekom.
U spoljašnjem delu tajinstva obično se nalazi neka supstanca: voda, hleb, vino, miro itd. Za Jeleosvećenje se koristi ulje (biljno ulje, po mogućnosti maslinovo). Još u doba Starog zaveta ulje se koristilo ne samo za kuvanje, već i u medicinske svrhe. Stoga, u svetim obredima u kojima se koristi ulje, ono često postaje simbol isceliteljske moći Božije.
U apostolsko doba i u ranohrišćanskom periodu života Crkve pominju se i druga spoljašnja sredstva za lečenje. Poznati su slučajevi kada su se isceljenja vršila blagoslovenom vodom, polaganjem ruku na bolesne, prizivanjem imena Isusa Hrista i pričešćem.
Na ovaj ili onaj način, ulje se uvek direktno koristilo za obavljanje Tajne Jeleosvećenja. U savremenoj praksi ulje se meša sa vinom. Osnova za ovo je poučna priča o milosrdnom Samarjaninu (Luka 10:30-35).
Vera je osnova svega
Pomazanje nije magijski čin pri kome samo osvećenim uljem može doći do isceljenja. Apostol Jakov kaže da će „molitva vere isceliti bolesne“, a ne pomazanje uljem. To jest, vera je glavni uslov za dobijanje isceljenja. Kao i u svakom tajinstvu, i ovde je važan naš dijalog sa Bogom – iskrena molitva, vera i pouzdanje.
Uzdanje u Boga pretpostavlja bilo koji ishod naše molitve, a ne samo onaj koji nam je potreban. U tom smislu, Tajna Jeleosvećenja „ne garantuje“ isceljenje, ali daje nadu za njega.
U ovom slučaju se može postaviti pitanje: ako tajinstvo ne obećava isceljenje bolesti, zašto onda uopšte učestvovati u tome? Protojerej Aleksandar Šmeman je s tim u vezi napisao sledeće: „Svaka tajna je uvek prelaz i preobražaj. Zamolili su Hrista za isceljenje, a On je oprostio grehe. Tražili su od Njega „pomoć“ za naš zemaljski život, a On ga je preobrazio, stavljajući ga u zajednicu sa Bogom. Da, On je isceljivao bolesti i vaskrsavao mrtve, ali oni koji su Njime isceljeni i vaskrsli ostali su podvrgnuti neumoljivom zakonu umiranja i smrti… Istinsko isceljenje čoveka ne sastoji se u obnavljanju – za neko vreme! – njegovog fizičkog zdravlja, već u promeni njegovog shvatanja bolesti, stradanja i same smrti… Svrha tajinstva je da promeni samo razumevanje, samo prihvatanje patnje i bolesti, u prihvatanju istih kao dara stradanja Hristovih Njime pretvorenih u pobedu“.
Sveta Tajna ne garantuje isceljenje, ali svakako može da uteši, ojača čoveka u bolesti, pa čak i da promeni sam odnos prema njoj.
Bez pokajanja nema isceljenja
Telesne bolesti kod čoveka su posledica njegovog pada. To, međutim, ne znači da se uvek može uspostaviti direktna veza između određenih bolesti i konkretnih greha. Pre govorimo o opštoj šteti ljudske prirode grehom. Kako je pisao sveti Simeon Novi Bogoslov , „lekari koji leče ljudska tela… nikako ne mogu da izleče osnovnu prirodnu bolest tela, odnosno pokvarenost; pokušavaju na različite načine da povrate telu… zdravlje, ali ono opet pada u drugu bolest.”
Ova neraskidiva veza između bolesti i greha ogleda se u Tajni Jeleosvećenja. Pored molitava za isceljenje od bolesti, Jeleosvećenje sadrži mnoge molitve pokajanja (zbog čega, inače, deca do sedam godina ne učestvuju u njemu).
U tajinstvu se molimo da Gospod isceli našu dušu, ugasi naše strasti, koje u ovoj ili onoj meri utiču na naše fizičko blagostanje. Odnosno, molimo Boga da prvo otkloni osnovni uzrok bolesti – našu grešnost, a zatim, ako je korisno i blagovremeno, da nas isceli od samih telesnih nedaća.
Dve glavne teme blagoslova Jeleosvećenja – isceljenje i pokajanje – vremenom su dovele do dve različite upotrebe ovog tajinstva. Prvi – u svom osnovnom značenju kao tajinstvo namenjeno bolesnima, a drugi – kao tajna pokajanja za zdrave ljude.
U Vizantiji je oko 14. veka nastala praksa vršenja opšteg blagoslova Jeleosvećenja. Održalo se na Veliki četvrtak pred Vaskrs i bilo je dostupno svima – i zdravim i bolesnim. Ovakva opšta tajna shvaćena je kao posebna vrsta Tajne pokajanja. Po svemu sudeći, sveti Simeon Solunski (15.vek) je pisao o ovom značaju Pomazanja: „Sagrešivši, dolazimo do božanskih sveštenika i, kajući se, ispovedamo grehe; po njihovoj zapovesti prinosimo ulje Bogu u znak Njegove milosti i sažaljenja, u kome sija božanska i tiha svetlost blagodati… Kada se i molitva ispuni i ulje osveti, uljem pomazani dobijaju oproštenje grehova.”
U Rusiji se praksa „opšteg osvećenja ulja“ u hramovima i manastirima pojavila nešto kasnije – u 16. veku. Trenutno se u većini crkava vrši opšte Jeleosvećenje, i to ne samo na Veliki četvrtak, već i na druge dane Velikog posta.
Blagoslov Jeleosvećenja – Tajna pokajanja ili isceljenja? Odgovarajući na ovo pitanje možemo reći da su teme pokajanja i isceljenja u ovoj tajni neraskidivo povezane. Samo svako samostalno vrši isticanje jednog ili drugog značenja tajinstva. Ako je osoba ozbiljno bolesna, onda će glavna tema molitve za njega biti tema ozdravljenja. Ako je osoba zdrava, onda učešće u pomazanju treba da shvati kao dodatak Tajni pokajanja.
Istovremeno, ni u prvom, ni u drugom slučaju ne bi trebalo da se vrši jeleosvećenje izolovano od ostalog crkvenog života, pre svega, od učešća u bogosluženjima i tajnama Crkve.
