Templari, punim i službenim imenom Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama, jedan je od najpoznatijih i najmoćnijih viteških redova u celokupnoj istoriji.
Uloga templara u krstaškim ratovima, politici, ekonomiji i pratnji legendi koje se za njih vezuju, ostavila je neizbrisiv trag u evropskoj istorijskoj i kulturnoj baštini. Iako je templarski red bio aktivan svega dva veka, njegov uticaj se proteže daleko šire, oblikujući savremenu mitologiju i popularnu kulturu.
Okolnosti pred nastanak
Pad Jerusalima 1077. godine izazvao je potres u celom hrišćanskom svetu. Svetim gradom zavladali su muslimani. Kao reakcija na ovaj događaj sazvan je crkveni sabor u Klermonu 1095. godine. Papa Urban II je pozvao zapadnoevropske vitezove da krenu u pohod za oslobađanje Jerusalima iz islamske ruke. Kako su mnogi vitezovi ušivali na svoje odore krst i kako je na samom saboru u Klermonu podignut veliki drveni krst, ovi pohodi dobili su naziv krstaški ratovi.
Prvi krstaški rat započet je 1096. godine, a tada su nadahnuti verskim zanosom i entuzijazmom, mase krstaša krenule ka Jerusalimu. Pomoć je tražila i Vizantija. I tako je započet jedinstven proces u svetskoj istoriji. Formiranje krstaških država u Svetoj Zemlji, odnosno zapadnoevrospkih feudalnih poseda jedan je od poseda ovog pohoda, uz osvajanje Jerusalima 1099. godine, koje se pretvorilo u nemilosrdan pokolj muslimana, jevreja, ali i pravoslavnih hrišćana.
Sukobi u Svetoj zemlji
Sveta Zemlja postala je područje na kome su krstaši dolazili u direktne konflikte zbog svojih feudalnih lena. Sukobi među feudalcima neretko su bili pravi međusobni ratovi u kojima su učešće uzimali i lokalni muslimanski vladari, pa i Vizantija. Muslimani i hrišćani u Svetoj zemlji imali su vrlo kompleksne odnose, budući da je za obe religije, jednako kao i za judaizam, Jerusalim bio sveti grad. Hodočašće u Palestinu bio je za srednjovekovnog čoveka jedan od najvećih poduhvata, izuzetno skup i opasan put. Na njega nije mogao u to vreme svako da se odvaži.
Ig de Pajen sa drugim vitezovima, a to su bili Godfroa de Sent-Omer; Pajen od Mondidijea; Aršambo od Sent Amana; Andre od Monbara; Žofroa Bizo/Bosoa; Rosal; Gondamer su 1118-1119. godine preduzeli osnivanje reda zarad čuvanja puta za hodočasnike, i njihovu zaštitu. Zapravo, rečeni Pajen se pridružuje Sent-Omeru i njegovoj militia Christi u namerama da se osnuje viteški red koji bi, kako je napred pomenuto, zaštitio hadžije na njihovom nesigurnom i katkad surovom putovanju do najvećih hrišćanskih svetinja.
Nastanak
Tokom 1127-1129. godine rečeni vitezovi su sproveli i sakupljanje podrške za svoju nakanu, privlačeći nove članove ovog novoosnovanog viteškog reda. Koncil u Troa 1129. godine, doveo je do zvaničnog osnivanja Reda. Posebno interesantan kuriozitet jeste da je patron ovog novog reda postao osnivač cistercitskog reda, veliki intelektualac i vatreni propovednik Bernar od Klervoa. On je smatrao da novi viteški red mora da se odlikuje posebnom hrabrošću i snagom, te da to imaju da budu besprekorni vitezovi, ali i monasi sa svim hrišćanskim vrlinama.
Red je dobio ime Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici,a u istoriji i istoriografiji poznati su kao Red Solomonovog hrama, Hramovnici, ili pod svojim najslavnijim nazivom vitezovi Templari. Bula Omne Datum Optimum koju je papa doneo 1139. godine, uzima se kao stvarni početak i formalnog delovanja templarskog reda. Ovom bulom je sankcionisano da su templari kao red izuzeti od zakona, omogućeno im je slobodno kretanje kroz granice, bili su takođe izuzeti od svih vlasti sem papske, a nije zanemarljivo da su bili oslobođeni od poreza.
Monaško-viteški red
Templari su, kao i hospitalci, jovanovci, zatim redovi Santjago, Alkantara i Kalatrava, bili monaško-viteški red. Dakle, svi su morali biti zaređeni, biti redovnici (monasi). Ali su istovremeno imali dozvolu da nose oružje, te da se bore protiv neprijatelja. Posebno muslimana, koji su smatrani nevernicima koji su zauzeli Svetu zemlju od hrišćana. Vitezovi redovnici bili su najviši stepen templarskog reda, nosili su bele odore, na kojima je bio izobražen njihov čuveni crveni krst, i oni su bili udarna vojna snaga templara, njihova teška konjica.
Oružnici (štitonoše) neplemenitog porekla, kao i drugi članovi reda zaduženi za ispomoć, kao što su zanatlije, bili su istovremeno laki konjanici (crna ili smeđa odeća, crveni krst). Ove trupe su služile i za snabdevanje vitezova. Realan broj samih vitezova je bio izuzetno mali. Većina je upravo pripadala ovim raznim pomoćnim odredima. Ideal Svetog Bernara je bila mala vojska koja uz pravu taktiku i povoljne okolnosti može da savlada i mnogo jačeg neprijatelja.
Hijerarhija
Konačno, postojao je i jedan čisto crkveni nivo u hijerarhiji unutar Reda. Kapelani kojima je bilo povereno duhovno staranje o redu, i koje je odlikovao zeleni plašt, bili su brojni i imali su zaduženje da budu zaista pravi redovnici. Postulati koje su templari sledili nazivaju se često kao Latinsko pravilo i isprva je imao 72 člana koji predviđaju da su vitezovi monasi templari imali jesti u tišini, meso do tri puta nedeljno, bilo im je zapoveđeno savršeno viteško ponašanje koje je podrazumevalo da kao monasi nemaju apsolutno nikakav kontakt sa ženama. Njihov poznati znak crveni krst bio je zapravo, simbol mučeništva, a prema pravilima templarska zastava u boju ne sme da padne i nema predaje.
Brada je postala takođe jedna od templarskih karakteristika. Zato se oni često nazivaju i Red bradate braće, kako svedoči jedan srednjovekovni spis sastavljen oko 1240. godine. Inicijacija u templarski red do danas za mnoge predstavlja misteriju. Duhovna, svečana ceremonija je zapravo nosila ovaj trenutak kada se neko inicira u templarski red. Bitno je reći da je u templare mogao ući samo neko ko je već proizveden za viteza i tek onda postaje zaređen za redovnika. Zabranjeno prisustvo stranaca ovim ceremonijama pojačavalo je mistični oreol oko ovog reda i poslužilo kasnijim neprijateljima reda da iznose optužbe protiv njih.
Zaveti
Zaveti rimokatoličkih redovnika su ovde polagani. To su siromaštvo, celibat i poslušnost (isti kao kod svih monaha, uključiv i one u pravoslavnom svetu). Borba za veru je bio poseban novi zavet i postulat koji su svi monaško-viteški redovi, pa tako i templari, morali da ispunjavaju. Svu imovinu potencijalni templari morali su prepisati Redu. Oženjeni su mogli uz pristanak supruge da se pridruže templarskom redu.
Na čelu templara bio je Veliki majstor. On je bez sumnje najbitnija ličnost u redu. Zapovednik, istovremeno staratelj o svemu, koji sve nadgleda, komanduje. Ovo je bila doživotna funkcija. Staranje o finansijskom poslovanju reda je isto bilo značajno. Veliki majstor je bio istovremeni zapovednik svojih vitezova i za Evropu i Svetu zemlju.
Svi sem dvojice velikih majstora reda poginuli u borbama ili na položajima. Veliki majstor Bernar Tremele je svoj kraj doživeo u bici za Askalon 1153. godine. Drugi veliki majstor po imenu Žerar od Ridfora je bio izuzetno nesposoban strateg koji je srljao u nekoliko ozbiljnih neuspeha. Svakako najznačajniji njegov poduhvat je bio 1187. godine. Tada je doživeo težak poraz kod Hatina, do čega je dovela njegova loša taktika. Zatim, dve godine docnije 1189. je usledila i opsada Akre, Žerar od Ridfora je poražen, i ubio ga Saladin.
Zadaci
Templari su imali geslo Non nobis, Domine, non nobis, sed Nomini tuo da gloriam. Pod tim motom kralj Balduin II Jerusalimski dodeljuje Hramovnu goru kao sedište 1119. godine, ili na Nabluskom saboru 1120. godine. Kod džamije al-Aksa (Kupola na steni) i nedaleko od Solomonovog hrama nalazilo se sedište ovog reda. Zaštita hodočasnika i čuvanje njihove imovine bio je glavni zadatak zbog koga su templari nastali. Kao vitezovi učestvovali su u nizu bitaka, od kojih su neke spomenute. Borbe u Svetoj zemlji su bile najbrojnije, te su se templari borili protiv Saladina još od 1177. godine i bitke kod Monžisara, a već je opisano njihovo učešće u bici kod Hatina.
Templari su bili prisutni i u vojskama francuskog, odnosno engleskog kralja Luja VII i Ričarda Lavlje Srce sa kojim su se posebno istakli. Templari su dali zamah i hrišćanskom osvajanju Španije od muslimana, koja je poznata kao rekonkista, štaviše, imali su značajno učešće u Las Navas de Tolosi 1212. godine.
Ovu bitku pored odlučne pobede hrišćana nad muslimanima odlikuje, za ovu temu važna, hrabra pogibija Gomeša Ramireša majstora Portugala, Leona i Kastilje za templarski red. Učešće templara je dokumentovano i u bici na Lignici 1241. godine, odnosno velikom poljsko-mongolskom sukobu, ali i u opsadi Akre 1291. godine. Akra je, da podsetimo, bila poslednje krstaško uporište na tlu Svete zemlje.
Taktika brzog napada oklopne jedinice koja bi se, iako malobrojna, galopom sjatila na protivnika, bila je samo jedna od strategijskih poteza kojim su se templari služili. Zavaravanje protivnika manjom jedinicom zatim pridruživanje većoj vojsci je još jedna taktika templara, nošena idejama Bernara iz Klervoa.
Bankarski poslovi
No, svakako jedan od najpoznatijih aspekata templara jeste njihovo bavljenje bankarskim poslovima. Sakupljanje blaga sa Istoka doveli su do njihovog enormnog bogaćenja. Zelenašenje je postalo takođe jedan od njihovih poslova, poglavito kada su krstaški ratovi počeli da gube na značaju i templari počeli da gube svoj primarni zadatak. Kod templara su se zaduživali brojni evropski vladari, kao što je Jovan Bez Zemlje, zatim kralj Alfonso El Batallador od Navare koji je čak templarima i drugim vitezovima zaveštao kraljevinu, sicilijanski kralj Karlo Anžujski, dok je Edvard I založio kraljevski nakit, a među njihovim dužnicima bio je i francuski kralj Filip IV Lepi.
Zajmovi su takođe bili među poslovima kojima su se templari bavili, kao i menice koje su izdavali. Vrednosni papiri koji su se mogli unovčiti bilo gde u templarskim samostanima bili su zapravo preteče menjačnica. Mreža templarskih banaka postojala je širom Evrope i Svete zemlje. Kamata koju su zaračunavali bila je 11-15% što je dovodilo do značajnih prihoda Reda.
Prisutnost
Templari su bili prisutni i u Ugarskoj, i to ponajviše u Slavoniji i Hrvatskoj. Do 1169. godine templari su dobili posed u Vrani, da bi potom templarski posed postala i tvrđava u Klisu. Bili su prisutni u svim velikim centrima srednjovekovne Ugarske. Ostrogon, Budim, Sekešfehervar, Đer, Požun bili su ne samo najbitniji gradovi države već i mesta gde su bili templarski samostani, odnosno domovi ovih redovnika, ali istovremeno i mesta javne vere.
Ova ustanova (iz koje se razvio današnji notarijat) bila je karakteristična za srednjovekovnu Ugarsku i u njoj su se izdavala i potvrđivala dokumenta. Veliki broj konvenata je imao to pravo, među njima i templarski. Pratili su kralja Andriju II y V krstaški rat 1217-1218. godine, a templari su učestvovali u bici na reci Šajo 1241. godine, odnosno na polju Muhi protiv Tatara. Bili su upleteni i u dinastičke sukobe nakon izumiranja dinastije Arpada. Podržavali su u početku Andriju III, a potom sa hrvatskim plemićkim porodicama Šubićima i Babonićima Anžujce.
Kraj Templara
Međutim, kraj templara bio je sve bliže. Porazi u bitkama, kao i opadanje značaja ideje krstaškog rata bili su okidač. Francuski kralj Filip IV Lepi i njegovo zaduženje takođe je ubrzalo uništenje templarskog rada. Avinjonsko ropstvo papa predstavljalo je prvi korak u procesu uništavanja ovog reda. Konačno, u petak 13. oktobra 1307. godine, započeto je sistematsko hapšenje templara.
Univerzitet u Parizu sproveo je jednu istragu i saslušanje Žala de Molea, poslednjeg velikog majstora templarskog reda. Hapšenja, progoni, zaplena imovine vršeni su na celom području Francuske. Međutim, drugde u Evropi situacija nije bila tako jednostavna. Iako je na tlu Francuske progon i optužbe našao plodno tlo, u nemalom broju zemalja Evrope templari su osuđivani tek nakon ponovljenih sudskih postupaka. Suđenje u Engleskoj, Irskoj i Škotskoj, i na Kipru, bila je zacelo osuda nevinih, budući da tokom istraga nije utvrđeno ništa od optužbi, čak naprotiv.
Saslušanje u Šinonu, iza kojeg su ostale dve različite verzije dokumenta, jedan je izuzetno zanimljiv i kontroverzan dokument, čiju je jednu verziju nedavno otkrila Barbara Frale. Tu se uočava da je sukob pape i kralja oko jurisdikcije tokom progona templara imao ozbiljne razmere. Bula Faciens misericordiam datovana u avgust 1308. godine bila je jedan od pokušaja da se templari podvedu isključivo pod papsku nadležnosti i ničiju drugu.
Zato mnogi istoričari postavljaju pitanje jesu li ovi potezi pape bili zapravo pokušaj da se sprovede pomirenje templara sa crkvom? Papski pokušaj spasavanja odnosno podvođenja pod isključivu jurisdikciju Svete Stolice na kraju nisu dali očigledne rezultate. Svetovna i crkvena komisija su postojale i imale delovati zajedno, ali inkvizicija nije uvek savesno radila svoj posao, te u Šinonu, izgleda, nisu bili prisutni kraljevski advokati.
Ukidanje
Zbog značaja templara za rekonkistu i sveukupne političke situacije, Portugal, Valensija i Aragon su na miran način, preko tranzicije imovine i ljudi u ruke novih vlasnika, bilo hospitalaca i jovanovaca, ili kao u Portugalu Reda Hrista, rešili problem templara. Vladari ovih iberijskih kraljevina su striktno bili stava da templari nisu krivi ni za jednu od optužbi koje su im stavljane na teret.
Sabor u Vijeni 1310. godine, doveo je do toga da dođe do odbijanja de Molea da potvrdi optužbe, da se pokaje i prizna jeres. Ali je došlo i priznanje drugih templara što je bilo dovoljno da se ovaj red osudi. Konačno, usledio je 22. mart 1312. godine, i potpuno ukidanje templarskog reda. Imovina je razdeljena hospitalcima i drugim redovima. Najnovija istraživanja Barbare Frale i drugih naučnika međutim daju jedno novo svetlo na ovaj proces, budući da je nađeno i tajno izvinjenje 1314. godine Klimenta V templarima. Ali, ovog reda nakon skoro dva stoleća više nije bilo.
Optužnica
Šta je zapravo sadržala optužnica protiv templara?
- Odricanje od Hrista
- Pljuvanje na Časni Krst, gaženje Krsta
- Nepoštovanje Bogorodice i svetitelja
- Nepoštovanje relikvija i moštiju
- Neprilični poljupci, homoseksualni odnosi
- Obožavanje Bafometa
- Obožavanje Sotone
To su samo najznačajnije optužbe, dovoljne da se templari proglase jereticima. Neki naučnici međutim, uz pomoć novootkrivene arhivske građe, dolaze do zaključka da se radilo o nečemu drugom. Pojedinci smatraju da su neke od rečenih optužbi zapravo bile vežbe u slučaju pada u saracensko zarobljeništvo. Odricanje javno, ali u sebi vernost, odnosno čuvanje Hrista u srcu, smatra se zapravo bitnijim. Simulacija mučenja i lažnih priznanja, kako pojedinci navode, zapravo se odnosi na neke od tih brojnih optužbi koje je francuski kralj i templarski dužnik sastavio uz pomoć svojih legista, pre svih Gijoma de Nogarea i Sorbone.
Legende i misterije
Istorijski gledano, ovo je bio kraj postojanja ovog reda. Ali, zapravo tek su tada počele legende i misterije vezane za njih. Templari su, pretpostavlja se, preživeli u Škotskoj i Portugalu. Neki smatraju da su geografska otkrića, uz Henrika Moreplovca, predvodili i nekadašnji templari. Iako je cilj Filipa Lepog bila riznica templarskog reda, po legendi templarski trezor odnet je na 17 galija u nepoznato. Škotski kralj (inače od ranije ekskomuniciran) Robert Brus i templari su navodno učestvovali u nekim bitkama, ali to nema istorijske pozadine.
Nastanak moderne masonerije (slobodni zidari) se takođe povezuju, simbolički, ritualno, sa templarima. Uz templare se vezuju i hrišćanske relikvije kao što je Sveti Gral, koji su templari oktrili i odneli u Škotsku, kao i Zavetni kovčeg. Otkriće Amerike pre Kolumba se takođe ponegde pripisuje templarima. U popularnoj kulturi oni su prisutni od Umberta Eka i njegovog Fukoovog klatna, pa sve do Indijane Džonsa.
