IZGRADNJA memorijalnih centara u Donjoj Gradini i Beogradu, posvećenih jasenovačkim žrtvama, ozvaničena je na Svesrpskom saboru u Beogradu.
Na zajedničkoj sednici vlada Srbije i Republike Srpske usvojena je odluka o raspisivanju konkursa za izgradnju memorijala, a ministar kulture Nikola Selaković najavio je da će se hitno pripremiti detaljan plan aktivnosti.
– Memorijalni centar u Beogradu biće izgrađen na obali Save, jer je ona spojnica između Jasenovca, Donje Gradine i Beograda – rekao je Selaković.
Tako će posle 79 godina od kraja Drugog svetskog rata najzad biti stvoreni memorijali koji će raditi na proučavanju srpskih žrtava, nalik izraelskom Jad Vašemu, memorijalnom centru za jevrejske žrtve holokausta.
– Kada je reč o kulturi sećanja, proučavanju srpskih žrtava i istoriji stradanja srpskog naroda, veoma je važno osloniti se na pozitivna iskustva Izraela. Metodologija Jad Vašema treba da se primeni i u Srbiji, jer se on i slični centri na Zapadu smatraju demokratskim tekovinama, pa nema razloga da se i srpski memorijal ne smatra naučnom i demokratskom tekovinom. Nema sumnje da će se povodom memorijala oglasiti takozvani “drugosrbijanci” koji odriču Srbima pravo na žrtve jer imaju problem sa sopstvenim identitetom. Ko ima jasan identitet, taj potpuno razume o čemu je reč – prokomentarisao je odluku o izgradnji memorijala istoričar dr Aleksandar Raković.
Generacije mladih Srba, koje sagledavaju ogroman vremenski jaz od prestanka rada Jasenovca 1945. do ideje stvaranja svesrpskog memorijala, koju je 2018. promovisao predsednik Vučić, imaju sva prava na pitanja: šta se čekalo osam decenija, od kraja rata do Svesrpskog sabora? Šta je opravdanje za ćutanje o genocidu Srba u NDH, u kojoj je Jasenovac bio najveća fabrika smrti?
Zašto se skrivalo da istrebljenje nije bio bolesni hir grupe ustaša, već institucionalni državni zločin, jer su Srbi sistematski uništavani po rasnim zakonima Pavelićeve Hrvatske. Oni su pak bili verne kopije nemačkih propisa o genocidu nad Jevrejima, donetih po odobrenju države Nemačke. Samo istrebljenje je izvedeno po receptu Berlina: budući upravnici logora, sa Maksom Luburićem na čelu, pohađali su kurseve o njihovoj organizaciji u Nemačkoj.
Nažalost, ove činjenice nisu deo srpske kulture sećanja, jer je u Brozovoj Jugoslaviji decenijama bilo zabranjeno pomenuti da su Srbi u NDH istrebljivani samo zato što su bili Srbi. Pomoreni srpski narod pretvaran je u bezlične “antfašiste” i “žrtve okupatora” radi navodnog mira u jugoslovenskoj kući. Zatim su naslednici Brozovih aparatčika nastavili sa istom praksom, radi “evropskog puta”. Osporavana su sećanja savremenika da su Savom 1941-1945. sve do Beograda stizali leševi mučenika iz Jasenovca. Srpske žrtve su proglašene mitom, naročito stotine hiljada Srba pogubljenih u Jasenovcu, o čemu su precizno svedočili nemački visoki oficiri.
Nemačke brojke su uvažene kada je reč o broju žrtava streljanja u Kragujevcu i Kraljevu, ali ne i u slučaju Hrvatske, u čijem slučaju su Nemci proglašeni neobaveštenima. Čim je prvi put pomenuta izgradnja memorijala srpskim žrtvama Jasenovca počelo je vatreno osporavanje njihovog broja u čemu su se “drugosrbijancima” i “leftardima” koji obožavaju Broza, paradoksalno, priključile i neke srpske vladike!
Da se ovoj zloupotrebi mrtvih bliži kraj nagoveštava dogovor vlada Srbije i Republike Srpske o tome da srpsko nacionalno pamćenje najzad uđe u institucinalne okvire.
ZABRANJENA ISTORIJA
U VREME Brozovog režima malo srpskih istoričara bavilo se temama srpskih stradanja u NDH.
– Postojala je prećutna i neformalna “podela rada” u SFRJ, temama o NDH, odnosima sa Italijom, Austrijom i Nemačkom bavili su se pretežno hrvatski istoričari, koji su pisali onako kako se moglo, a da odgovara hrvatskim nacionalnim interesima – kaže istoričar dr Goran Miloradović.
