ИЗГРАДЊА меморијалних центара у Доњој Градини и Београду, посвећених јасеновачким жртвама, озваничена је на Свесрпском сабору у Београду.
На заједничкој седници влада Србије и Републике Српске усвојена је одлука о расписивању конкурса за изградњу меморијала, а министар културе Никола Селаковић најавио је да ће се хитно припремити детаљан план активности.
– Меморијални центар у Београду биће изграђен на обали Саве, јер је она спојница између Јасеновца, Доње Градине и Београда – рекао је Селаковић.
Тако ће после 79 година од краја Другог светског рата најзад бити створени меморијали који ће радити на проучавању српских жртава, налик израелском Јад Вашему, меморијалном центру за јеврејске жртве холокауста.
– Када је реч о култури сећања, проучавању српских жртава и историји страдања српског народа, веома је важно ослонити се на позитивна искуства Израела. Методологија Јад Вашема треба да се примени и у Србији, јер се он и слични центри на Западу сматрају демократским тековинама, па нема разлога да се и српски меморијал не сматра научном и демократском тековином. Нема сумње да ће се поводом меморијала огласити такозвани “другосрбијанци” који одричу Србима право на жртве јер имају проблем са сопственим идентитетом. Ко има јасан идентитет, тај потпуно разуме о чему је реч – прокоментарисао је одлуку о изградњи меморијала историчар др Александар Раковић.
Генерације младих Срба, које сагледавају огроман временски јаз од престанка рада Јасеновца 1945. до идеје стварања свесрпског меморијала, коју је 2018. промовисао председник Вучић, имају сва права на питања: шта се чекало осам деценија, од краја рата до Свесрпског сабора? Шта је оправдање за ћутање о геноциду Срба у НДХ, у којој је Јасеновац био највећа фабрика смрти?
Зашто се скривало да истребљење није био болесни хир групе усташа, већ институционални државни злочин, јер су Срби систематски уништавани по расним законима Павелићеве Хрватске. Они су пак били верне копије немачких прописа о геноциду над Јеврејима, донетих по одобрењу државе Немачке. Само истребљење је изведено по рецепту Берлина: будући управници логора, са Максом Лубурићем на челу, похађали су курсеве о њиховој организацији у Немачкој.
Нажалост, ове чињенице нису део српске културе сећања, јер је у Брозовој Југославији деценијама било забрањено поменути да су Срби у НДХ истребљивани само зато што су били Срби. Поморени српски народ претваран је у безличне “антфашисте” и “жртве окупатора” ради наводног мира у југословенској кући. Затим су наследници Брозових апаратчика наставили са истом праксом, ради “европског пута”. Оспоравана су сећања савременика да су Савом 1941-1945. све до Београда стизали лешеви мученика из Јасеновца. Српске жртве су проглашене митом, нарочито стотине хиљада Срба погубљених у Јасеновцу, о чему су прецизно сведочили немачки високи официри.
Немачке бројке су уважене када је реч о броју жртава стрељања у Крагујевцу и Краљеву, али не и у случају Хрватске, у чијем случају су Немци проглашени необавештенима. Чим је први пут поменута изградња меморијала српским жртвама Јасеновца почело је ватрено оспоравање њиховог броја у чему су се “другосрбијанцима” и “лефтардима” који обожавају Броза, парадоксално, прикључиле и неке српске владике!
Да се овој злоупотреби мртвих ближи крај наговештава договор влада Србије и Републике Српске о томе да српско национално памћење најзад уђе у институциналне оквире.
ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА
У ВРЕМЕ Брозовог режима мало српских историчара бавило се темама српских страдања у НДХ.
– Постојала је прећутна и неформална “подела рада” у СФРЈ, темама о НДХ, односима са Италијом, Аустријом и Немачком бавили су се претежно хрватски историчари, који су писали онако како се могло, а да одговара хрватским националним интересима – каже историчар др Горан Милорадовић.
