Временом је сваки разрушени гроб за др Митру Рељић почео да личи на малу цркву. У тишини пред разбијеним надгробницима замишљала је како душа онога који ту почива осећа молитвену ћутњу и радује се што је дошао неко свој. По њеним оквирним проценама, број уништених српских гробаља на Косову и Метохији примиче се стотини хиљада. У том варварству, каже, назире се дубоко запретана несигурност онога ко је запосео туђи етнички простор.
Тако о свом вишедеценијском раду говори др Митра Рељић, филолог и професор Универзитета у Косовској Митровици у пензији, која је живот посветила обиласку и документовању порушених српских гробаља на Косову и Метохији. Повод за разговор је ново, допуњено издање њеног капиталног дела „Српска гробља на Косову и Метохији – уништена споменичка и језичка баштина“, монографије која сведочи о размерама уништавања не само надгробних споменика, већ и језичког, културног и идентитетског наслеђа јужне српске покрајине.
Радећи посао читаве институције, др Рељић годинама прикупља и бележи споменичке натписе са порушених и поломљених надгробника, ишчупаних дрвених крстова и металних плочица постављаних изнад глава Срба убијених током и након 1999. године. Приштину је напустила после погрома 2004. године, али је њен рад започео много раније, у тренуцима када су се злочини тек наслањали један на други.
Убрзо након бомбардовања, на приштинском градском гробљу „никла“ је нова, пространа парцела. На њој су сахрањивани убијени Срби, али и они који су „преминули“ у Дому стараца, сувише често напрасно, током лета 1999. Упркос молбама пароха да се дозволи достојна сахрана, Албанци и британски војници су српске несрећнике у пластичним врећама, везаним конопцем или жицом, једноставно затрпавали у земљу. Уместо крста, на узглавље су побадали лимену плочицу са оскудним подацима, најчешће исписаним албанском графијом. Управо тада, каже др Рељић, зачела се мисао да и на гробљима ваља спасавати од заборава оно што се још може спасити, пре свега из домена њене примарне – језичке струке.
Ново, друго издање монографије допуњено је подацима са још 17 гробљанских локација, као и описима места која због недоступности, закоровљености или немогућности приласка нису могла бити обухваћена у првом издању. Књига је проширена и накнадно прикупљеним подацима, а у посебном додатку обрађена су стара и најстарија гробља без натписа, о којима у постојећој литератури до сада готово да није било речи. Основни циљ тог дела јесте да се на њих скрене пажња археолога, историчара уметности и других стручњака који се баве сепулкралним наслеђем, пише Спутњик.
Иако књига представља и својеврсну хронологију дешавања на Косову и Метохији од почетка окупације, уништавање српских гробаља није појава новијег датума. Повреде туђих гробаља и гробних места бележе се широм света, али су српска почивалишта одвајкада била на мети вандала и различитих политика. На Косову и Метохији она су скрнављена и у време османске и у време Брозове власти. Међутим, од 1999. године уништавање добија јасно политички осмишљену, систематску и упорну форму, са циљем да се поништи сваки траг српског постојања и измени идентитетска мапа покрајине.
Преоравање гробаља, ископавање и обезглављивање упокојених, разбацивање њихових посмртних остатака, минирање и паљење гробљанских локација, као и коришћење српских надгробника за поплочавање разних површина, на први поглед би се могло приписати народу коме је појам гробља као светог места стран. А он је, у ствари, дубоко укорењен и у хришћанској и у муслиманској и у јудејској традицији. Проблем, упозорава др Рељић, лежи у уверењу да задати циљ оправдава свако средство – у несигурности онога ко је заузео туђи простор. Сличну бестијалност она је, каже, срела још једино у обрачуну са јерменским гробљима на историјским просторима Јермена у данашњем Азербејџану.
Поред ове монографије, иза др Митре Рељић стоје још четири књиге посвећене страдању српског народа и језика на Косову и Метохији, као и бројне студије, научни радови и новински текстови. Њен рад остаје трајно сведочанство да су гробља више од места смрти – она су последња линија одбране сећања, језика и постојања једног народа.
Професионални и лични мотиви др Митре Рељић за улазак у овај посао – који је временом прерастао у мисију – дубоко су повезани са њеним вишедеценијским бављењем положајем и страдањем српског језика на Косову и Метохији. О његовом нагрђивању, функционалној неравноправности и комуникацијској изопштености, као и о уништавању писане језичке баштине, написала је две књиге и велики број научних радова. Мање је, међутим, познато да су Срби у првим годинама протектората за изговорену српску реч неретко плаћали животом. Због тога су прибегавали криптоглосији – феномену који је она дефинисала као скривање језичког, а посредно и националног идентитета. Чинили су то на два начина: или су на јавним местима постајали нелингвални, или су се служили туђим језиком, најчешће енглеским. Понекад ни то није било довољно, јер су бивали препознавани по „Заставином“ аутомобилу или неком другом, наизглед безазленом обележју.
Обилазак, фотографисање и пописивање српских гробаља захтевали су и личну храброст. Први сусрети са раскопаним гробовима, оскрнављеним посмртним остацима, „побијеним“ дечјим хумкама или са срушеним и у земљу утонулим споменицима руских избеглица и њихових потомака – оних који су после крвавог Октобра 1917. доспели на Косово и Метохију и ту нашли вечни мир – били су дубоко трауматични. Многе од тих натписа вандали су уништили пре него што је успела да их забележи, па је мали број имена отргнут од потпуног заборава. Временом, међутим, сваки разрушени гроб почела је да доживљава као малу цркву, што је овај посао учинило подношљивијим и смисленијим.
Посебно место у настанку и обликовању њене књиге заузима сарадња са Живојином Ракочевићем, са којим се познаје од доласка у Приштину 1995. године. Њихова сарадња, у различитим облицима, траје од самог почетка онога што ће касније бити названо „Новим косовским распећем“. Ракочевић је међу првима уочио и у потпуности разумео значај њене мисије, па је, заједно са Александром Новаков, секретаром Косовскометохијског одбора Матице српске, подржао њену намеру да дотад прикупљену и делом већ објављену грађу систематизује у прво издање књиге. Од тада јој је несебично помагао да стигне до бројних локација до којих, без његовог познавања терена и прилика у сваком делу Косова и Метохије, не би могла да дође. Његова физичка снага, вештина у подизању срушених надгробника, откопавању оних делимично утонулих у земљу и умеће да плитке и једва видљиве натписе учини читљивим, били су од пресудног значаја за документарну вредност књиге.
Иако је књига објављена уз подршку државних институција, др Рељић сматра да је држава могла – и морала – да учини далеко више. Да је на време формиран стручни тим археолога, историчара, историчара уметности, лингвиста и других истраживача, уз пуну материјалну подршку и обезбеђену пратњу протекторске администрације, могло је бити спасено немерљиво више споменичке грађе. Такав тим би на лицу места могао доносити одлуке о измештању ретких и вредних споменика на сигурно, што она, као појединац без институционалних овлашћења, није могла. Са тугом је, каже, остављала камене украсе и споменике за које је знала да ће их ускоро прогутати земља. Мештани Горње Брњице код Приштине сведочили су јој да су британски војници са средњовековног месног гробља крали дислоциране споменике и односили их у своју земљу. Истовремено, готово ништа није учињено на међународној презентацији већ постојеће документације о затирању хришћанских гробаља. Чак и када су подаци пласирани, били су нетачни – попут оних о 5.261 уништеном споменику, иако се, према њеним проценама са терена, тај број приближава стотини хиљада.
Интересовање иностране стручне јавности, сматра она, не може постојати без систематичног упознавања са стањем хришћанских гробаља усред Европе, што је пре свега задатак државе. Ипак, понуде за превођење књиге на енглески језик стизале су од наших људи из дијаспоре, нарочито из Америке, где постоји значајно интересовање и за њено представљање на Косову и Метохији.
Посебну вредност књиге чине и имена забележена на надгробним споменицима. Међу њима се налази чак 65 личних имена која нису регистрована ни у обимном корпусу „Речника српских имена“ Милице Грковић. Неки од тих примера су Анисије, Божислав, Занта, Драгосије, Остривоје, Златни, Стерћије, као и изузетно лепа женска имена Марна и Срмена, са јасном мотивском основом. Друга, попут Селамије, Стомне, Хариклије или Хилије, остају у домену научне претпоставке. Име Селамија, на пример, може се довести у везу са арапским поздравом „ес-селаму алејкум“, честим у време османске власти, али и са библијским именом Саломија. Име Стомна може бити скраћени облик имена Стојмена, али и имати дубље етимолошке везе са црквенословенском речи „стамьна“ или са грчким и бугарским лексичким наслеђем. Очување ових имена, макар у архивској форми, представља, наглашава др Рељић, немерљив допринос културној меморији.
Књига „Српска гробља на Косову и Метохији – уништена споменичка и језичка баштина“ у свом другом, допуњеном издању обухвата податке са још 17 гробљанских локација, као и места која у првом издању нису могла бити обрађена због неприступачности или потпуне девастације. Проширена је и новим аналитичким увидима, као и додатком посвећеним старим и најстаријим гробљима без натписа, о којима до сада није било речи у стручној литератури, са циљем да се на њих скрене пажња истраживача сепулкралног наслеђа.
Иако књига прати хронологију дешавања од почетка окупације, уништавање српских гробаља на Косову и Метохији има много дубље корене. Она су била скрнављена и у време османске и у време Брозове власти, али тек након 1999. године тај процес добија јасно политички осмишљен, систематичан и истрајан карактер, са циљем брисања сваког трага српског постојања и радикалне промене идентитетске мапе покрајине.
Преоравање гробаља, ископавање и обезглављивање упокојених, разбацивање посмртних остатака, минирање и паљење гробљанских локација, као и употреба надгробника за поплочавање путева и дворишта, могли би се, на први поглед, приписати непознавању светости гробаља. Међутим, та светост постоји и у хришћанској, и у муслиманској, и у јудејској традицији. Кључ проблема лежи у уверењу да циљ оправдава свако средство – у несигурности онога ко је заузео туђи простор. Сличну бестијалност, закључује др Митра Рељић, срела је још само у систематском уништавању јерменских гробаља на историјским просторима Јермена у данашњем Азербејџану.
