Najambiciozniji evropski pokušaj koordinacije sopstvene odbrane – program ReArm vredan 800 milijardi evra, pokrenut s pompom početkom 2025. – sada tiho potkopavaju upravo one vlade koje su ga odobrile. Države članice ignorišu zahteve za izveštavanjem, štite nacionalne odbrambene industrije i blokiraju zajedničku nabavku, čak i u trenutku kada spajanje više kriza čini panevropsku koordinaciju hitnijom nego ikad od Hladnog rata.
Razmere neuspeha u koordinaciji otkrivene su u pisanom odgovoru komesara za odbranu Andrijusa Kubilijusa na pitanje Evropskog parlamenta. Samo je 12 od 27 država članica EU dostavilo podatke o zajedničkoj nabavci Evropskoj odbrambenoj agenciji – telu zaduženom za podsticanje bezbednosne saradnje među zemljama članicama, izveštava Politico. Bez podataka većine država članica, upozorio je Kubilijus, „nemoguće je“ pravilno proceniti koliko zemalja zaista sarađuje ili da li šira odbrambena strategija EU uopšte funkcioniše.
Neuspeh u osnovnoj razmeni informacija otkriva dublju disfunkciju koja će takođe potkopati novi zamah ka stvaranju evro-NATO-a koji više ne zavisi od SAD za bezbednost starog kontinenta. Evropska odbrambena industrijska strategija, odobrena 2024. kao prvi sistemski napor bloka da poboljša odbrambenu spremnost do 2035. – postavlja neobavezujući cilj da se do 2030. zajednički kupi najmanje 40% odbrambene opreme. U 2022. godini, zajednička nabavka iznosila je 18%. Pošto zahtevi za izveštavanjem ne nose kazne, Brisel nema mehanizam za primoravanje na usklađenost osim javnog prozivanja.
Osim neposrednih problema sa modernizacijom odbrambenog sektora, sposobnost država članica da plate modernizaciju takođe je pod pritiskom zbog sve disfunkcionalnije evropske ekonomije. Još 12 od 27 država članica sada je prekoračilo prag prekomernog deficita EU od 3% BDP-a i moraju da uvedu mere štednje kako bi ponovo stavile državnu potrošnju pod kontrolu ili se suočile s kaznama.
Kombinacija kriza otkrila je fiskalnu krhkost širom sveta, pri čemu je Evropa među regionima s najmanje fiskalnog prostora za širenje zaduživanja kako bi podmirila rastuće račune za odbranu, konkurentnost i energetsku transformaciju.
Uz program ReArm vredan 800 milijardi evra, EU sada mora da pomogne Ukrajini da prikupi 100 milijardi evra godišnje za finansiranje rata, treba da uloži oko 600 milijardi evra u infrastrukturu energetskog sektora kako bi dovršila zelenu tranziciju, a Dragijev izveštaj preporučuje potrošnju od 800 milijardi evra godišnje tokom naredne četiri godine kako bi se smanjio konkurentski jaz sa SAD i Kinom koji se otvorio nakon decenija nedovoljnih ulaganja. Kako je izvestio BneIntelliNews, Evropa sve manje može da priušti preuzimanje tereta podrške Ukrajini nakon prekida američke vojne pomoći.
Problem nacionalnog interesa
Evropsko odbrambeno tržište dugo je fragmentirano. Svaka država članica ljubomorno čuva sopstvene odbrambene industrije i usmerava ugovore ka njima – praksa koja stvara skupo dupliranje, pri čemu zemlje koriste veliki broj različitih tipova mlaznjaka, tenkova i drugih sistema koji ne mogu lako interoperabilno da sarađuju. Upravo je tu fragmentaciju ReArm trebalo da reši. Umesto toga, on reprodukuje istu dinamiku nacionalnih interesa u većim razmerama.
Na primer, među članicama je izbila suštinska svađa, gde francuski predsednik Emanuel Makron insistira da EU kupuje samo oružje evropske proizvodnje, dok druge države žele da nastave s nabavkom oružja američke proizvodnje.
Tenzije su najočiglednije izbile u Poljskoj, gde je nacionalistički predsednik Karol Navrocki stavio veto na zakon o sprovođenju varšavskog zajma SAFE (Bezbednosna akcija za Evropu) od 43,7 milijardi evra iz straha da bi ta sredstva mogla da koriste nemačkim kompanijama. Proevropski premijer Donald Tusk insistirao je da će 89% novca ostati u Poljskoj – garancija koja je, kako je Brisel primetio, direktno protivrečila cilju zajedničke nabavke koji je zajam trebalo da podrži.
„Ovo nepoverenje jedna je od glavnih prepreka za stvaranje istinske i preko potrebne Evropske odbrambene unije“, rekao je Vuter Beke, belgijski poslanik u Evropskom parlamentu iz Evropske narodne partije, član Odbora za odbranu i bezbednost Parlamenta, a prenosi Politico.
Jedan mogući odgovor bio bi da se deljenje podataka učini uslovom za pristup odbrambenim fondovima EU – uslov koji Komisija do sada odbija da uspostavi, a koji bi „gotovo sigurno izazvao snažan nacionalni otpor“, kako je primetio Politico.
Pravna arhitektura Evropske odbrambene industrijske strategije odražava tu političku stvarnost. To je „samo komunikacija bez pravnih zuba“ – priznanje da odbrana ostaje nacionalna nadležnost.
Sama Komisija priznaje da se „spremnost odbrambene industrije može postići samo ako se omogući kontinuirano povećanje odbrambenih izdataka država članica kako bi zaista dale prioritet zajedničkim ulaganjima“. Naterati države članice da to zaista i učine – druga je stvar.
Unutrašnja disfunkcija evropskih napora za ponovno naoružavanje bila bi skupa u bilo kom trenutku. Ona dolazi istovremeno s kolapsom sistema isporuke oružja iz SAD u Ukrajinu, što neuspeh koordinacije EU direktno prenosi kroz posledice na prvu liniju fronta.
Oružje je već plaćeno, ali se troši na rat u Iranu
Nekoliko izvora reklo je Financial Times-u da su SAD obavestile Ujedinjeno Kraljevstvo, Poljsku, Litvaniju i Estoniju da će doći do dugih kašnjenja u ugovorenim isporukama oružja, a dva izvora takođe pominju moguća kašnjenja u Aziji. Pet izvora upoznatih s tim pitanjem reklo je Reuters-u da će kašnjenja uticati na nekoliko evropskih zemalja, uključujući baltički i nordijski region, jer rat u Iranu nastavlja da iscrpljuje zalihe oružja. Deo spornog oružja kupile su evropske zemlje u okviru programa prodaje vojne opreme inostranstvu, ali takvo oružje još nije isporučeno, iako je već plaćeno.
Mehanizam osmišljen za rešavanje ovog nedostatka je Lista prioritetnih zahteva za Ukrajinu (PURL), program u okviru kojeg zemlje NATO-a kupuju američko oružje iz američkih zaliha radi daljeg transfera Ukrajini, čime se Evropljani faktički primoravaju da sami finansiraju isporuke. Situacija se pogoršala zbog eskalacije na Bliskom istoku, a neizvesnost oko isporuka raketa za sisteme Patriot opisana je kao posebno kritična. Iako je Vašington dao garancije za oružje koje je već plaćeno, izgledi za nove pakete ostaju nejasni, a zaostatak u narudžbinama kod većine vodećih američkih proizvođača oružja znači da bi kašnjenja u isporuci mogla da traju godinama.
Početkom aprila, Tramp je zapretio da će u potpunosti zaustaviti isporuke oružja Ukrajini u okviru PURL-a, osim ako se evropski saveznici ne pridruže operaciji ponovnog otvaranja Ormuskog moreuza. Washington Post je izvestio da Pentagon razmatra preusmeravanje vojne pomoći namenjene Ukrajini ka Bliskom istoku, pošto rat u Iranu iscrpljuje neke od najvažnijih zaliha municije američkih oružanih snaga.
Najveću zabrinutost za Ukrajinu predstavlja nedostatak municije za raketne sisteme HIMARS – koji se koriste za napade na neprijateljske položaje i objekte iza linije fronta – i NASAMS, koji se koristi za uklanjanje vazdušnih pretnji poput dronova i raketa. Ukrajini već ponestaje zaliha protivvazdušne odbrane dok Rusija nastavlja talas napada na infrastrukturu.
Prema Foreign Policy-ju, jedan evropski diplomata uključen u PURL inicijativu otvoreno je izjavio da američka administracija Ukrajinu smatra državom koja ne bi izdržala ni dan ili dva bez spoljne pomoći.
Praznina koju niko ne popunjava
Spoj ova dva neuspeha – evropske nemogućnosti da koordiniše sopstvenu kupovinu oružja i američkog preusmeravanja oružja ka Bliskom istoku – stvorio je prazninu koju ni Brisel ni Vašington trenutno nisu u stanju da popune.
EU podupire svoju koordinaciju novcem. Program evropske odbrambene industrije vredan 1,5 milijardi evra izdvaja 240 miliona evra za zajedničku nabavku; program zajmova za oružje u okviru programa Bezbednosna akcija za Evropu vredan 150 milijardi evra takođe podstiče zemlje na udruživanje. Ali sam novac ne može da prevaziđe strukturnu nespremnost vlada da odluke o nabavci prepuste nadnacionalnim telima. Primer Poljske pokazuje da će čak i vlade koje su formalno proevropske braniti nacionalne industrijske interese ispred evropskih kada dođe trenutak odluke.
Fragmentacija evropskog odbrambenog tržišta znači da kontinent kolektivno proizvodi zbunjujući niz nekompatibilnih sistema, uprkos smernicama NATO-a, bori se s proizvodnjom municije u količinama potrebnim za dugotrajan sukob visokog intenziteta i nema jedinstveni nabavni subjekt sposoban za porudžbine koje bi proizvođačima omogućile ulaganje u proširene kapacitete. To je problem koji je ReArm trebalo da reši. Podaci iz Brisela sugerišu da ga ne rešava.
