U narednim nedeljama ili mesecima, Vašington će doneti konačnu odluku šta i kako dalje sa Kinom. Da li će „resetovati” odnose i prihvatiti kineske zahteve o neophodnosti američkog strateškog razumevanja Kine ili će nastaviti u pravcu eskalacije, šta god da se desi. Da je blizu, svedoče i reči komandanta američke Indo-pacifičke komande admirala Semjuela Papara od ove nedelje da bi SAD mogle da nadgledaju filipinske brodove preko JKM-a sa ciljem da im obezbede
Moćni savetnik američkog predsednika Džoa Bajdena Džejk Salivan boravi u trodnevnoj poseti Kini, koja se upravo završava njegovim sastankom sa kineskim liderom Si Đinpingom. Bila je to njegova prva zvanična poseta toj velikoj zemlji i najvećem konkurentu Amerike u 21. veku.
Intrigantno je da poseta dolazi na kraju mandata Bajdenove administracije, pa se može pretpostaviti da su potpuno poremećeni odnosi dve mega-države, koje su trenutno na hladnoratovskom nivou, jedan od glavnih razloga za to. Dve strane, očigledno, sada ulažu poslednje napore da pronađu neka zajednička rešenja koja bi sprečila dalju eroziju međusobnih odnosa koja preti opasnom eskalacijom u Južnom kineskom moru i u zoni Tajvana (kao što je sada između SAD). a Rusija preko Ukrajine). Pogotovo u kontekstu činjenice da će od januara sledeće godine Amerikom upravljati nova administracija. Koje – demokratske ili republikanske – još niko ne može da kaže, jer su izbori neizvesniji i sudbonosniji nego ikada u američkoj istoriji, ne samo za budućnost zemlje. Kako piše američki medijski segment POLITICO u kontekstu Salivanove posete Pekingu, predsednik Džo Bajden razgovaraće sa kineskim liderom Si Đinpingom „narednih nedelja”, što je Bela kuća saopštila u sredu, a što je, kako pišu mediji, verovatno poslednji kontakt između dva lidera pre američkih izbora 5. novembra.
Ficus predsednik
Ovde bih postavio pitanje šta bi ovaj susret (ako se uopšte dogodi u fizičkom smislu, a o tome je kao mogućnost već pisao Njujork tajms), ili šta bi telefonski razgovor, što je mnogo realnije, služiti uopšte?
Naime, nakon odustajanja od kandidature za naredni mandat, Bajden je postao samo predsednik fikusa, „hroma patka“ (i to na obe noge), koja više ni o čemu konkretnom i važnom ne odlučuje samostalno (ako je to ranije uopšte i činio). ). Dakle, šta on, kao takav, može da ponudi Si-ju, a još više da obeća da će, ako se postigne dogovor, on na kraju biti sproveden?
Zato što su novi američki predsednici više puta u praksi pokazali da ranije postignuti sporazumi – bilo bilateralni ili multinacionalni – ne vrede „ni crna ispod nokta” ako zaključe da ne doprinose američkim interesima u meri u kojoj je se ranije mislilo i očekivalo. Najbolji primer je Trampovo jednostrano povlačenje SAD 2018. godine iz nuklearnog sporazuma sa Iranom ((koje po tom sporazumu nije moguće na takav način, tj. precizno je definisano uslovima koji tada nisu postojali u praksi) – mukotrpno izgrađen i konačno potpisan u julu 2015. godine u formatu šest (SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Nemačka, Rusija, Kina) čime je de facto dobio međunarodni značaj.
Ne treba podsećati da su se svi ostali potpisnici sporazuma oštro protivili tom američkom potezu, ali ništa nije pomoglo. Štaviše, svi koji su bili unutar EU bili su vrlo brzo izloženi snažnom pritisku Vašingtona da odustanu od veoma unosnih i obećavajućih sporazuma koje su zaključili sa Teheranom ubrzo nakon potpisivanja nuklearnog sporazuma – pod pretnjom američkih sankcija i zabrane pristupa. tih evropskih mega kompanija (npr. francuski energetski gigant Total, nemački automobilski koncern Folksvagen, francuski Erbas, …) na američko tržište (koje im je i dalje najprofitabilnije). Naravno, nisu mogli da zamene američko tržište iranskim, ma koliko ono bilo atraktivno i perspektivno (80-milionski Iran je želeo evropske investicije u svoju automobilsku industriju, civilne avione, ogromne gasne energetske projekte Parsa u Persijskoj Zaliv, a sve je to dogovoreno sporazumima) – pa su se evropski sporazumi sa Iranom velikom brzinom rušili jedan za drugim, a vremenom su se EU i pomenute članice pomirile sa američkim povlačenjem iz nuklearnog sporazuma i potpuno prestale govoreći o tome, dok su u praksi prestali da ispunjavaju svoje obaveze prema Iranu koje su iz toga proistekle (pre svega, radilo se o ukidanju sankcija i nastavku trgovinske saradnje i uvozu iranske nafte).
Naravno, „hromu“ EU i njene ključne članice, odnosno njihove mega kompanije, brzo su zamenili kineski investitori, pre svega u energetskom sektoru. Ali koga briga za političare EU, kao što im nije previše stalo do stanja sopstvene ekonomije u kontekstu ukrajinskog rata, u kojem se naziru sve veći ekonomski problemi, ubrzana deindustrijalizacija, dok su samo korporacije – proizvođači oružja. profitirajući.
Dvopartijski anti-kineski konsenzus
Ali da se vratimo na SAD i Kinu. Dakle, Bajden definitivno ne može ništa da obeća Đinpingu. Tim pre što je njegova smena na mestu demokratskog predsedničkog kandidata i aktuelne potpredsednice SAD Kamala Haris ovih dana javno izjavila da će nastaviti antikineski pravac prethodne administracije ukoliko bude izabrana, a isto pravac, podsećam, u potpunosti podržava Republikanska partija.
Potpuni dvostranački dogovor o tome je postignut još 2016. godine i pre predsedničkih izbora na kojima je pobedio Donald Tramp. Baš kao što je to ranije (pre ukrajinske revolucije 2014. godine) postignuto u pitanju potpunog američkog protivljenja Rusiji. Dvopartijski sporazumi o spoljnopolitičkim pitanjima, inače, izuzetno su retki u američkoj istorijskoj političkoj praksi i redovno ukazuju na čvrstu rešenost establišmenta da određene probleme u svetu reši na zadovoljavajući način. Drugim rečima, Kina sada veoma dobro zna (a Rusija već odavno zna) da će svaka američka administracija nastaviti sa politikom „stavljanja nogu“ na Peking gde god je to moguće, a da će u međuvremenu nastojati da sprečiti neposredan vojni sukob i nastavak saradnje u onim oblastima gde je to u američkom interesu.
Džejk Salivan i kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji razgovarali su dva dana, ukupno više od 10 sati, u ovakvoj i takvoj atmosferi. Pored predstojećeg sastanka Bajden-Si, kao „nove runde interakcije“ koju je potvrdilo kinesko MIP i koja će se održati „u bliskoj budućnosti“, Salivan i Vang su takođe razgovarali o potrebi za „konkretnim koracima za rešavanje klimatskih problema“. kriza“ tokom predstojeće posete Džona Podeste Pekingu.
Ali što je najvažnije, dvojica zvaničnika su razgovarala o širokom spektru hitnih pitanja između dve zemlje: međusobnoj trgovini, ukrajinskom ratu i navodnoj kineskoj vojnoj i visokotehnološkoj pomoći Rusiji (na kojoj američka strana insistira da je istina), regulisanju odnosa u Bliski istok i na Iran (na koji Peking i Moskva imaju veliki uticaj), na jačanje američkog vojnog pritiska na Kinu u Indo-Pacifiku kroz stvaranje novih vojnih saveza – i povrh svega – na ono što Peking smatra. krajnju „crvenu liniju“ koju nikome neće dozvoliti da pređe – Tajvan – što je ključni preduslov za održavanje američko-kineskih stavova uopšte (američko povlačenje priznanja Tajvana i prihvatanje principa jedne Kine takođe je bio ključni preduslov za američko priznanje Kine i uspostavljanje diplomatskih odnosa između dve zemlje 70-ih godina prošlog veka).
Salivan je, s druge strane, insistirao na listi američkih zabrinutosti: optužbe da Kina izaziva tenzije u Tajvanskom moreuzu i prema Filipinima u Južnom kineskom moru (JKM), o njenoj ulozi u širenju epidemije smrti od opijata. u SAD, i pomenuta kineska uloga u ukrajinskom ratu. Međutim, kako ističu mediji POLITICO, sa čime se u potpunosti slažem – nema znakova da je Peking spreman da učini više na rešavanju ovih pitanja.
Umesto toga, uzvratio je zahtevom da se prekine prodaja američkog oružja Tajvanu, oštro kritikujući Bajdenovu administraciju zbog nezakonitih jednostranih sankcija kineskim kompanijama zbog njihove poslovne saradnje sa Rusijom, a Peking je optužio Vašington da koristi Sporazum o međusobnoj odbrani SAD i Filipina kao „izgovor za podrivanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Kine. Salivan se sastao i sa visokim kineskim generalom
Pored šefa kineske diplomatije Vanga Jija, Džejk Salivan se u Pekingu sastao i sa potpredsednikom Centralne vojne komisije (možemo je nazvati i Ministarstvom odbrane) generalom Džang Juksiom.
Salivan je istakao „posvećenost SAD slobodi plovidbe u Južnom kineskom moru” i „važnost mira i stabilnosti u moreuzima”, u odnosu na Tajvan (info: Bela kuća). On je takođe govorio o potrebi napora da se postigne prekid vatre u ratu u Gazi i zabrinutosti SAD u vezi sa podrškom Kine ruskoj odbrambenoj industriji dok ta zemlja vodi rat protiv Ukrajine.
Džang je, s druge strane, pozvao Sjedinjene Države da „isprave svoje (pogrešno, op. ZM.) strateško shvatanje Kine, vrate se racionalnoj i pragmatičnoj politici prema Kini, (i) iskreno poštuju suštinske interese Kine“, navodeći Tajvan kao „jezgro osnovnih interesa Kine (info: CNN). General je takođe pozvao obe strane da „očuvaju stabilnost u vojnom i bezbednosnom polju“.
Dve strane su takođe razgovarale o vojnoj komunikaciji u svetlu pojačanih tenzija u JKM, gde su kineski i filipinski brodovi bili uključeni u niz nasilnih, ali nefatalnih incidenata poslednjih meseci. Koliko je situacija eksplozivna, svedoči činjenica da je komandant američke indo-pacifičke komande, admiral Semjuel Paparo, ranije ove nedelje sugerisao da bi SAD mogle da nadgledaju filipinske brodove preko JKM-a kako bi im obezbedile sigurnost.
Kina više ne sluša, već postavlja zahteve
Uticajni kineski medij Global Times, koji je zapravo glasnogovornik Komunističke partije Kine, ovih dana je pisao o neophodnosti američke korekcije „strateškog nerazumevanja Kine” – i to u svom uređivačkom tekstu, što je jasan znak da vrh Komunističke partije Kine stoji iza ove formulacije – to je vrh države.
Naime, ova formulacija je potpuna promena paradigme: Peking se promenio od one koji je decenijama bio prinuđen da sluša, ili reaguje na zahteve Vašingtona u cilju održavanja stabilnosti međusobnih odnosa, do one koja te zahteve stavlja pred Vašington ako bi želi da održi – odnosno vrati u prihvatljivim granicama tu istu stabilnost koja je sada potpuno poremećena.
A da je ona poremećena, ali i da Vašington i dalje kalkuliše sa Kinom, igrajući „na toplo i hladno, svedoči i činjenica da je američka administracija početkom avgusta morala zvanično da pokrene antikineske sankcije koje je Bajden zvanično najavio ranije ove godine. godine – konkretno, da se uvedu carine na uvoz kineskih električnih automobila u iznosu od čak 100 odsto. Međutim, odloženo je do kraja avgusta – dakle, odmah. Istovremeno, Kanada je, svakako ne slučajno i ne bez sugestije Vašingtona, ovih dana i sama najavila uvođenje carina na kineske električne automobile takođe u visini od 100 odsto, uz obrazloženje da želi da se kineski automobili uvoze iz Kanade. u SAD po povoljnijim cenama.
Presuda
Nakon analize razgovora Džejka Salivana sa visokim kineskim zvaničnicima, Vašington će doneti konačnu odluku šta i kako dalje sa Kinom u narednim nedeljama ili mesecima. Da li će „resetovati” odnose i poštovati navedene kineske zahteve o neophodnosti razumevanja Kine, ili će nastaviti u pravcu eskalacije, šta god da se desi.
Ali po mom mišljenju, Vašington ni po koju cenu neće odustati od pomenutih tarifa (čitaj sankcija) protiv kineskih električnih vozila ili njegovog visokotehnološkog sektora. Jer upravo te sankcije – odnosno novi američki protekcionizam – u čiju neophodnost nema sumnje u Vašingtonu i koje se konsenzualno smatraju ključem američkog pokušaja da spreči Kinu da preuzme globalno vođstvo već tokom 1930-ih godina ovog veka.
Štaviše! Kineska privreda već doživljava sve veće probleme upravo zbog ovakve vrste američkih sankcija, poput onih koje zabranjuju izvoz modernih mikročipova, a ti problemi će nesumnjivo nastaviti da rastu, tako da bilo koja američka administracija teško da će hteti da odustane od dosadašnje politike.
Međutim, ključ svega će na kraju biti zakon potražnje. Ako potražnja za kineskim električnim automobilima (a tu su i baterije i solarni paneli) nastavi da se održava na sadašnjem nivou (uključujući i SAD preko zemalja posrednika (npr. Meksiko, Vijetnam) ovi problemi će biti rešeni za Peking. ovi zahtevi počinju da padaju, problemi u kineskom ekonomskom sektoru će nastaviti da rastu.
Sa druge strane, Salivanov dolazak u Peking mogao bi da rezultira, ako mogu tako da ih nazovem, taktičkim poremećajima u odnosima Kine i Rusije, pre svega po pitanju malih i srednjih preduzeća i banaka koje nastavljaju i jačaju saradnju sa Rusija, za razliku od velikih kineskih državnih preduzeća i banaka koje to ne rade ili to čine veoma oprezno u strahu da im američke sankcije neće poremetiti ili otežati njihovo globalno delovanje i profitabilno poslovanje. Naime, alternativni platni sistem između poslovnih i finansijskih subjekata Kine i Rusije, usmeren na zaobilaženje američkih sankcija, još nije ušao u punu upotrebu, pa će mala i srednja preduzeća i banke svakako biti opreznije posle Salivanove posete Pekingu.
Međutim, ono što smatram izvesnim je da do prekida strateške saradnje ili partnerstva Kine i Rusije sigurno neće doći. Peking, a posebno Moskva, svakako ne mogu sebi da priušte takvu udobnost u sadašnjim globalnim geopolitičkim okolnostima. Jer, kako njihovi lideri vole da ističu, dve mega-zemlje stoje jedna drugoj.
Osim toga, Si Đinping je pre dva dana potvrdio dolazak na predstojeći samit BRIKS-a (čiji je Rusija ove godine domaćin i predsedavajuća) u ruski grad Kazanj krajem oktobra ove godine, što je bilo veoma važno za Moskvu i Putin lično. Osim toga, pre dva dana, u telefonskom razgovoru sa Vladimirom Putinom, svoj dolazak je potvrdio i indijski premijer Narendra Modi – što je, zapravo, obezbedilo neophodne preduslove za uspeh samita od kojeg se mnogo očekuje – upravo na terenu. uvođenja alternativnog modela naplate trgovine, odnosno zaštite od politike jednostranih sankcija SAD širom sveta. Dakle – velika igra se nastavlja, a krajnji rezultat je potpuno nepredvidiv, a ima dosta analitičara koji kažu da će na njega u velikoj meri (ako ne i presudno) uticati konačni rezultat ukrajinskog rata, koji je najveća opasnost. Ali to je sasvim druga tema.
Zoran Meter
