EVROPA nije poznata po svojoj živahnosti, ali sada stagnira po svim standardima. Iznenađena energetskim šokom koji je usledio uvođenja sankcija Rusiji 2022. godine, ekonomija Evropske unije je porasla za samo četiri odsto ove decenije, u poređenju sa osam u Americi; od kraja 2022. ni njena, ni britanska nisu porasle.
Kao da to nije dovoljno loše, piše „Ekonomist“, Evropa se sada suočava sa naletom jeftinog uvoza iz Kine koji, iako pogoduje potrošačima, može da nanese štetu proizvođačima i poveća društvene i industrijske sukobe. Tu je i Donald Tramp koji bi za godinu dana mogao da se vrati u Belu kuću i uvede ogromne carine na evropski izvoz.
Evropski „tajming“ je loš. Starom kontinentu je potreban snažan rast koji bi pomogao u finansiranju veće potrošnje za odbranu, posebno pošto je američka podrška Ukrajini presušila, i da bi ispunio svoje ciljeve u pogledu zelene energije.Evropljani su sve više razočarani, a problemi poput populacije koja brzo stari, glomazne i komplikovane regulative i neadekvatna integracija tržišta nisu nestali.
Šta Evropa treba da uradi? Put ispred je, navodi list, posut zamkama. Jedna greška bi bila da se ekonomska politika drži suviše zategnuto u trenutku ranjivosti – greška koju je Evropska centralna banka ranije napravila.
Poslednjih godina banka se borila protiv inflacije povećanjem kamata. Ali za razliku od Amerike koja slobodno troši, evropske vlade dovode svoje budžete u bolju ravnotežu, što bi trebalo da ohladi ekonomiju, dok će jeftina kineska roba direktno smanjiti inflaciju. To evropskim centralnim bankama daje prostor da smanje kamatne stope kako bi podržale rast. Biće lakše izaći na kraj sa smetnjama spolja ako centralne banke spreče privredu da upadne u krizu koja bi radnicima otežala nalaženje novog posla.
Još jedna zamka bi bila kopiranje američkog i kineskog protekcionizma oslobađanjem ogromnih subvencija za odabrane industrije. Ratovi subvencijama rasipaju oskudne resurse, a unutar Evrope, zemlje su već započele trku ka dnu. Američka industrijska politika nije oduševila birače na način na koji se predsednik Džozef Bajden nadao, a carine su koštale više poslova nego što su proizvele.
Nasuprot tome, trgovina čini ekonomije bogatijima čak i kada su njihovi trgovinski partneri protekcionistički. Procvat proizvodnje u Americi je šansa za evropske proizvođače da isporuče delove; jeftin uvoz iz Kine će olakšati tranziciju zelene energije i pružiti olakšanje potrošačima koji su patili tokom energetske krize. Selektivna i proporcionalna osveta protekcionizmu može biti opravdana u pokušaju da se Amerika i Kina odvrate od daljeg ometanja globalnih trgovinskih tokova. Ali to bi imalo cenu za evropsku ekonomiju, upozorava „Ekonomist“.
Umesto toga, Evropa bi trebalo da stvori sopstvenu ekonomsku politiku koja odgovara ovom trenutku. Dok Amerika obasipa industriju javnim novcem, Evropa bi trebalo da troši na infrastrukturu, obrazovanje i istraživanje i razvoj. Umesto da oponaša kineski intervencionizam, Evropa bi trebalo da obrati pažnju na korist koju kineske firme izvlače od ogromnog domaćeg tržišta. Integrisanje evropskog tržišta usluga, gde je trgovina i dalje teška, pomoglo bi firmama da rastu i zamenilo neke izgubljene proizvodne poslove.
EU bi trebalo da reformiše svoju opterećenu i fragmentiranu regulativu, koja takođe koči uslužne industrije. Objedinjavanje tržišta kapitala imalo bi isti efekat. Evropske diplomate bi trebalo da potpišu trgovinske sporazume gde god se još uvek nude. Povezivanje električnih mreža učinilo bi ekonomiju otpornijom na energetske šokove i izgladilo bi zelenu tranziciju.
-Ovako otvorena agenda u protekcionističkom dobu može izgledati naivno. Ali duboka, otvorena tržišta imaju potencijal da podstaknu rast Evrope dok se svet menja oko nje. Dok šokovi udaraju, kreatori politike moraju ostati utemeljeni u toj realnosti, zaključuje „Ekonomist“.
