ЕВРОПА није позната по својој живахности, али сада стагнира по свим стандардима. Изненађена енергетским шоком који је уследио увођења санкција Русији 2022. године, економија Европске уније је порасла за само четири одсто ове деценије, у поређењу са осам у Америци; од краја 2022. ни њена, ни британска нису порасле.
Као да то није довољно лоше, пише „Економист“, Европа се сада суочава са налетом јефтиног увоза из Кине који, иако погодује потрошачима, може да нанесе штету произвођачима и повећа друштвене и индустријске сукобе. Ту је и Доналд Трамп који би за годину дана могао да се врати у Белу кућу и уведе огромне царине на европски извоз.
Европски „тајминг“ је лош. Старом континенту је потребан снажан раст који би помогао у финансирању веће потрошње за одбрану, посебно пошто је америчка подршка Украјини пресушила, и да би испунио своје циљеве у погледу зелене енергије.Европљани су све више разочарани, а проблеми попут популације која брзо стари, гломазне и компликоване регулативе и неадекватна интеграција тржишта нису нестали.
Шта Европа треба да уради? Пут испред је, наводи лист, посут замкама. Једна грешка би била да се економска политика држи сувише затегнуто у тренутку рањивости – грешка коју је Европска централна банка раније направила.
Последњих година банка се борила против инфлације повећањем камата. Али за разлику од Америке која слободно троши, европске владе доводе своје буџете у бољу равнотежу, што би требало да охлади економију, док ће јефтина кинеска роба директно смањити инфлацију. То европским централним банкама даје простор да смање каматне стопе како би подржале раст. Биће лакше изаћи на крај са сметњама споља ако централне банке спрече привреду да упадне у кризу која би радницима отежала налажење новог посла.
Још једна замка би била копирање америчког и кинеског протекционизма ослобађањем огромних субвенција за одабране индустрије. Ратови субвенцијама расипају оскудне ресурсе, а унутар Европе, земље су већ започеле трку ка дну. Америчка индустријска политика није одушевила бираче на начин на који се председник Џозеф Бајден надао, а царине су коштале више послова него што су произвеле.
Насупрот томе, трговина чини економије богатијима чак и када су њихови трговински партнери протекционистички. Процват производње у Америци је шанса за европске произвођаче да испоруче делове; јефтин увоз из Кине ће олакшати транзицију зелене енергије и пружити олакшање потрошачима који су патили током енергетске кризе. Селективна и пропорционална освета протекционизму може бити оправдана у покушају да се Америка и Кина одврате од даљег ометања глобалних трговинских токова. Али то би имало цену за европску економију, упозорава „Економист“.
Уместо тога, Европа би требало да створи сопствену економску политику која одговара овом тренутку. Док Америка обасипа индустрију јавним новцем, Европа би требало да троши на инфраструктуру, образовање и истраживање и развој. Уместо да опонаша кинески интервенционизам, Европа би требало да обрати пажњу на корист коју кинеске фирме извлаче од огромног домаћег тржишта. Интегрисање европског тржишта услуга, где је трговина и даље тешка, помогло би фирмама да расту и заменило неке изгубљене производне послове.
ЕУ би требало да реформише своју оптерећену и фрагментирану регулативу, која такође кочи услужне индустрије. Обједињавање тржишта капитала имало би исти ефекат. Европске дипломате би требало да потпишу трговинске споразуме где год се још увек нуде. Повезивање електричних мрежа учинило би економију отпорнијом на енергетске шокове и изгладило би зелену транзицију.
-Овако отворена агенда у протекционистичком добу може изгледати наивно. Али дубока, отворена тржишта имају потенцијал да подстакну раст Европе док се свет мења око ње. Док шокови ударају, креатори политике морају остати утемељени у тој реалности, закључује „Економист“.
