Vilijam Irvin Tompson je napisao: „Ljudi nisu predmeti koji postoje kao stolice ili stolovi; oni žive, i kad otkriju da se njihovi životi svode na puko postojanje stolica i stolova, počine samoubistvo.“
Viktor Frankl je neko koga izuzetno cenimo i smatramo ga izuzetno vrednim poštovanja zbog njegove nepokolebljive istrajnosti, posvećenosti traganju za smislom i značenjem života, kao i izuzetne sposobnosti da taj smisao prenese bezbroj ljudi koji su ga tražili.
Da li čovek može da živi kao objekat?
Možda se neki od vas mogu poistovetiti sa ovim citatom Vilijama Irvinga. Mogu li pojedinci nastaviti da postoje dok se osećaju kao predmeti, lišeni duše, bez duhovne dimenzije i dubokog osećaja svrhe? U suštini, može li život zaista biti bez smisla?
Frankl i brojni filozofi istražuju ovo pitanje, pri čemu egzistencijalisti, posebno, ostavljaju odgovor na nama samima.
Egzistencijalna praznina: pojam i uzroci
Viktor Frankl, austrijski psihijatar i preživeli logoraš, poznat je po mnogim značajnim doprinosima, uključujući i razvoj koncepta egzistencijalne praznine, ključnog elementa njegove egzistencijalne filozofije.
Frankl tvrdi da egzistencijalna praznina predstavlja dubok osećaj besmisla i praznine koji neki ljudi doživljavaju.
Problem se javlja kada pojedinci izgube vezu sa svojom svrhom ili putem, što dovodi do unutrašnje praznine. Frankl je smatrao da su uzroci te praznine u savremenom društvu gubitak tradicionalnih vrednosti, slabljenje društvenih veza i odsustvo moralnog kompasa.
Američko traganje za smislom
Iako je Frankl ove reči napisao pre više decenija, pre svega da osvetli iskustvo savremenog Amerikanca i njegov osećaj besciljnosti, jasno je da se taj problem i dalje produbljuje, posebno među mladima.
Čini se da Amerikanci uvek traže smisao – beskrajna i nikad zadovoljena potraga za značenjem.
Tokvilova proročka opservacija
Aleksis de Tokvil je u delu „Demokratija u Americi“, napisanom pre 160 godina, dao proročku procenu stanja u naciji:
„U Americi sam video najslobodnije i najprosvećenije ljude u najsrećnijem položaju na svetu; činilo mi se da je nekakav oblak stalno prekrivao njihova lica; delovali su mi ozbiljni i skoro tužni, čak i u svojim zadovoljstvima.
Glavni razlog za to je što prvi ne misle na zla koja trpe, dok drugi stalno sanjaju o dobrima koja nemaju. Čudno je videti sa kakvom grozničavom žarom Amerikanci jure za blagostanjem, i kako su stalno mučeni nejasnim strahom da nisu izabrali najkraći put do njega.“
Posledice praznine: depresija, anksioznost, zavisnosti
Frankl je verovao da ova praznina može dovesti do razvoja psiholoških i egzistencijalnih poremećaja, kao što su depresija, anksioznost, zavisnosti i opšti osećaj nezadovoljstva. Jedan od osnovnih uzroka egzistencijalne praznine je uverenje da smo ništa više nego zbir našeg fizičkog postojanja ili spoljašnjih okolnosti.
Važnost prepoznavanja čovekovog smisla i svrhe
Frankl se suprotstavljao ovom redukcionističkom gledištu i isticao je važnost prepoznavanja ljudske sposobnosti za smisao i svrhu. Verovao je da svaka osoba poseduje unutrašnju volju za smislom i duboku želju da pronađe značenje u svom životu.
Kada izgubimo osećaj svrhe, lako možemo izgubiti i smisao, pa čak i razlog za život – iako možda imamo sve što život može da ponudi.
Kurt Kobejn: tragedija bez smisla
Kurt Kobejn je imao sve što čovek može da poželi. Verovatno najpoznatija rok zvezda tog vremena. Počinio je samoubistvo nakon neuspelog pokušaja puškom. Imao je ćerku i sve što se može zamisliti. Ipak, borio se sa teškom zavisnošću od droge, koja ga je možda navela da veruje da taj teret nikada neće moći da prevaziđe.
U oproštajnom pismu svom imaginarnom prijatelju iz detinjstva, govori o gubitku zadovoljstva, verovatno zbog droge, i umoru od života. Nije mogao da pronađe smisao uprkos svim životnim zadovoljstvima, uključujući i ćerku.
„Osećam se krivim do te mere da reči to ne mogu opisati. Na primer, kada smo iza scene i kada se ugase svetla i počne manijačka graja publike, to ne utiče na mene kao što je uticalo na Fredija Merkjurija, koji je, čini se, voleo i uživao u ljubavi i obožavanju publike, što iskreno poštujem i zavidim mu.
Istina je, ne mogu da vas lažem. Jednostavno nije fer prema vama, ni prema meni. Najveći zločin koji mogu da zamislim jeste da varam ljude tako što ću se pretvarati da uživam 100%. Ponekad se osećam kao da treba da ubijem vreme-karticu pre nego što izađem na scenu. Probao sam sve u svojoj moći da to cenim (i cenim, verujte mi, ali nije dovoljno).“
Nečujni vapaj za smislom
Ukoliko zagrebemo ispod površine, jedan od mogućih razloga mogao bi biti ono što je Frankl nazvao „nečujnim vapajem za smislom“ koji muči naše savremeno društvo.
Kobejn nije bio usamljen u tome – cela naša kultura vapi za svrhom.
Šta nam ovo govori kao društvu?
„Kada ljudi ne mogu da pronađu dubok osećaj smisla, zabavljaju se uživanjem.“ – Viktor Frankl
Frankl je sugerisao da se egzistencijalna praznina može prevazići otkrivanjem i ostvarivanjem ličnog smisla.
Dostojevski i Niče: Zašto je „zašto“ ključ?
Fjodor Dostojevski je napisao: „Tajna ljudskog postojanja nije samo u tome da se živi, već da se ima zašto živeti.“
„Onaj ko ima zašto zbog kog živi, može podneti gotovo svako kako.“ – Viktor Frankl
Ova misao se nadovezuje na Ničeov citat. Svako mora imati „zašto“ da bi živeo – to je suština smislenog života.
Kami i zamor od besmisla
U delu „Mit o Sizifu“, Alber Kami razmatra sličnu temu:
„Ustajanje, tramvaj, četiri sata u kancelariji ili fabrici, ručak, tramvaj, četiri sata rada, ručak, san, i ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak i subota, u istom ritmu – taj put se najčešće lako prati. Ali jednog dana se pojavi pitanje zašto, i sve počinje u tom zamoru obojenom čudom.“
Tri puta ka smislu
Frankl je tvrdio da se smisao može pronaći kroz stvaralaštvo i rad, ljubav i odnose s drugima, kao i stav prema patnji.
Stvaranje značajnog dela uključuje aktivnosti koje su u skladu sa ličnim vrednostima, talentima i strastima – bilo da je reč o profesiji, hobiju ili kreativnom izrazu.
Ljubav i duboke veze sa drugima predstavljaju suštinsku dimenziju smisla. Frankl je naglašavao važnost iskrenih odnosa i moć ljubavi u obogaćivanju postojanja.
„Nisam znao da li mi je žena živa, i nisam imao način da to saznam… ali u tom trenutku to više nije bilo važno. Nijedna spoljašnja okolnost nije mogla dodirnuti snagu moje ljubavi, mojih misli i slike moje voljene.“
Treći put ka smislu je prihvatanje patnje kao prilike za rast. Čak i u najtežim okolnostima, čovek može da izabere svoj stav i u tom izboru pronađe snagu.
Patnja kao put ka svrsi
Možda je baš patnja najdublji put do smisla. Oni koji pate često otkriju najveću svrhu u životu kroz pomoć drugima. Empatija i iskustvo bola mogu doneti osećaj lične misije i obnoviti izgubljeni smisao.
Izlaz iz praznine
Kroz prepoznavanje naše urođene sposobnosti za smisao, posvećenost ciljevima, povezanost s drugima i prihvatanje patnje kao prilike za rast, možemo se postepeno izdići iz egzistencijalne praznine i pronaći duboku ispunjenost.
Učenje Viktora Frankla inspiriše nas da pronađemo smisao – čak i u najtežim i najsmrtonosnijim okolnostima – i da otkrijemo sopstveni potencijal za lični rast i preobražaj.
Kjerkegor i poziv na autentičnost
Egzistencijalista Seren Kjerkegor je napisao: „Čovekova prava svrha je da želi da bude ono što jeste.“
Prihvatiti sebe znači živeti puno, u ljubavi prema drugima i filozofiji utemeljenoj na vrlini. Pomoći drugome može biti čovekova najdublja svrha – i most ka prevazilaženju egzistencijalne praznine.
