Izbori održani u nedelju prvog septembra u Saksoniji i Tiringiji, dvema zemljama na istoku Savezne Republike Nemačke mogu se smatrati istinskim političkim zemljotresom. Istina, zemljotres nije bio neočekivan i ankete su prilično dobro predskazale raspoloženje birača.
Već godinama je bilo sasvim očigledno da građani nisu zadovoljni politikom starih partija i da to nezadovoljstvo dobija svoj politički izraz kroz Alternativu za Nemačku (AfD). Međutim, umesto da se posveti razlozima tog nezadovoljstva političko-medijski kartel je u svojoj aroganciji moći izabrao strategiju ućutkivanja opozicije.
Tu između ostalog spadaju organizovanje vladinih demonstracija protiv opozicije, sve češće pretnje zabranom, etiketiranje političkih protivnika, špijuniranje opozicije pod maskom novinarstva, politička zloupotreba bezbednosnih službi, prećutna podrška levičarskom nasilju i antifašističkom teroru, pokušaji zabrane medija (Kompakt magazin Jirgena Elzesera), naručeni dokumentarci, kao i isključivanje opozicije iz javnih debata.
Da se u takvim uslovima sve teže može govoriti o pravnoj državi razume se samo po sebi. Međutim, nije samo to u pitanju. Reč je o tome što se ova strategija pokazala i politički neefikasnom. Drugačije kazano posledica ove politike je, u krajnjem, da opozicija ne samo da nije suzbijena, nego je još i ojačala, dok su sa druge strane institucije pravne države dodatno oslabljene i dovedene u pitanje. Iz nemačkog primera bi svaka vlast koja misli da bezgranično može da se prema sopstvenim građanima ponaša kao staratelj imala da izvuče pouke, iako su male šanse da će do tako nečeg doći.
Debakl „semafor koalicije“
Kako su, dakle, glasale dve nemačke zemlje? U Saksoniji je sa skoro 32 odsto glasova prva po snazi Hrišćansko-demokratska unija (CDU) Mihaela Krečmera, koja je u toj pokrajni i do sada bila na vlasti u neobičnoj koaliciji sa socijaldemokratama (SPD) i Zelenima. Međutim, premijer Krečmer nema mnogo razloga za zadovoljstvo.
Nekada je njegova stranka uživala nepodeljenu podršku u ovoj zemlji i od 1990. do 2004. godine CDU nije imala potrebe da traži koalicione partnere. Docnije je mogla da vlada u koalicijama. Nakon prošlih izbora izmajstorina je matematički moguća, ali neprincipijelna koalicija sa Zelenima, čime je CDU i na istoku pokazala da je spremna da se do kraja preda levici. Taj savez pravdan je potrebnom da se suzbije AfD.
Međutim, u tom poslu je uspeh izostao, jer je AfD druga po snazi sa nešto preko 30 odsto glasova. U odnosnu na prošle izbore, snaga AfD-a u Saksoniji ne samo što nije opala, nego se još povećala. Drugim rečima, AfD i Jerg Urban dišu za vratom Krečmeru.
Treća po snazi je još jedna stranka koju birači smatraju alternativnom. Reč je o novoformiranom Savezu Sare Vagenkneht, koji je osvojio skoro 12 odsto glasova. Time je ova mlada stranka značajno oštetila svoje bivše stranačke kolege iz Levice, koja je pala na 4,5 odsto. Pri tome se mora imati u vidu da je Vagenkneht zbog svog senzibiliteta za pitanje imigracije i probleme običnih ljudi sebi privukla i deo birača koji bi inače glasali za AfD. To, drugim rečima znači da bi, bez Sare Vagenkneht i njene organizacije, AfD u Saksoniji bila prva partija po snazi.
I dok Vagenkneht i njene pristalice mogu biti zadovoljne izbornim uspehom, to nikako ne važi za stranke koje na saveznom nivou tvore „semafor koaliciju“. SPD premijera Šolca i militantne ministarke unutrašnjih poslova Nensi Fezer je pao na tek oko 7 odsto. Pokrajinske podružnice ove stranke kao da se takmiče u tome koja će ostvariti lošiji rezultat.
Zeleni sa svojih 5 odsto su prošli još lošije. Oni su u odnosu na prošle izbore pali za preko 3 odsto, što se ima dovesti u vezu sa njihovom politikom na saveznom nivou. Ipak, pomenuta Levica je pala za skoro 6 odsto, što znači da je skoro svaki drugi njihov birač sada otišao na drugu stranu. Iako su ostali ispod praga od 5 odsto Levicu su spasili direktni mandati. Na posletku, liberalna FDP je u Saksoniji doslovno pregažena sa manje od 1 odsto podrške u odnosu na preko 4 odsto koliko su imali do sada. Kada se sve sabere, stranke vladajuće koalicije u ovoj pokrajni ukupno uživaju 13 odsto podrške.
Od liberala su bolje prošle i manje partije kao što su Slobodni birači (FV) sa oko 2 odsto i takođe mlada Slobodna Saksonija (FS) sa sličnim rezultatom. Rezultat FS se može smatrati uspehom, budući da ova mlada stranka stoji desnije od AfD-a i da u njen program spada i ideja o „Seksitu“ odnosno odvajanja Saksonije od Nemačke. To znači da u Saksoniji ima potencijala da se eventualno artikuliše blok koji bi stajao desno od AfD-a, čime bi mogao uticati na ovu stranku da ne pođe putem približavanja partijama glavnog toka.
Kada se ovi rezultati pretoče u mandate jasno je da je Mihael Krečmer u izuzetno teškoj poziciji. Njegova stranka je, istina, prva po snazi, ali dosadašnja koalicija i vlada koju je vodio više ne raspolažu većinom. Uključenje četvrte stranke u koaliciju nije karakteristično za nemačke prilike. Čak je i tročlana koalicija prevelika.
Ali to nije jedina muka. Ukoliko CDU nastavi da odbija saradnju sa AfD-om, na raspolaganju joj ostaju samo stranke koje su duboko na levici, poput Levice i Saveza Sare Vagenkneht. Kako će nekada antikomunistička CDU svojim starim biračima opravdati savez na strankom naslednicom vladajuće partije DDR-a, ostaje istinska zagonetka, naročito što Krečmer mora da dokaže da su mu bivši komunisti bliži od Alternative, koja danas okuplja veliki broj razočaranih birača CDU-a.
Čak i kada bi se iz ovog lavirinta nekako pronašao izlaz, četvoročlana koalicija koja bi uključivala Levicu bila bi odveć slaba, jer bi raspolagala prilično tankom većinom. I tako dok Krečmer ponavlja da nema ništa od saradnje sa AfD-om, ova stranka poručuje da je otvorena za razgovore.
Dominacija AfD-a
Rezultati u Tiringiji su još povoljniji za AfD. Tamo je ova partija pod vođstvom Bjerna Hekea osvojila preko 32 odsto glasova. To ne samo da čini Alternativu pojedinačno najjačom partijom, već pokazuje da je najnapadaniji političar u čitavoj Nemačkoj svojom samouverenom i čvrstom politikom uspeo da ostvari rast od preko 9 odsto. Svi pokušaji da se AfD u Tiringiji oslabi, čak i ono igranje sa davanjem novca studentima iz drugih krajeva Nemačke da se registruju u ovoj pokrajni, čime bi se navodno oslabila desnica, nisu urodili plodom.
Ovo je ponovo važna poruka za sve koji žele da se bave politikom: principijelnost se na kraju više isplati od politike trulih kompromisa. Naime, oni koji su u AfD-u bili spremni na prilagođavanja i ustupke otpali su od stranke i potonuli u političku beznačajnost (Luke, Petri, Mojten), dok Heke koji je kroz sve šikane prošao uspravno sada vodi najsnažniji ogranak Alternative i uživa veliku podršku članstva i van Tiringije.
U ovoj pokrajni i CDU ima razloga za nekakvo zadovoljstvo. Sa osvojenih preko 23 odsto ova stranka je blago popravila svoj rezultat u odnosu na prošle izbore. Razlog tome treba tražiti u činjenici da je ovde i CDU do sada bila opoziciona stranka i mogla je sebi da dozvoli da se u kampanji predstavi kao kakva takva alternativa vladajućoj levičarskoj koaliciji. Ipak, manevar nije sasvim uspeo budući da je većina opoziciono orijentisanih birača otišla ka Alternativi.
Lep uspeh je i u Tiringiji ostvario novoformirani Savez Sare Vagenkneht sa preko 15 odsto. Tako i ovde važi ono što je rečeno za Saksoniju – bez ovog saveza AfD bi bio još snažniji. O stanju u Tiringiji koja je već 10 godina pod vođstvom premijera Boda Rameloa iz Levice dovoljno govori to što su tri najjače stranke opoziciono orijentisane. Da je Ramelo znao kuda se kreće njegov politički brod postaje jasno kada se pogledaju njegovi govori u kampanji, njegovi nervozni nastupi, prostački rečnik i najprizemnije uvrede upućene AfD-u, Hekeu lično i biračima ove stranke.
Kako neko ko ne preže od toga da vređa građane može računati na ponovni izbor na premijersko mesto, zna valjda samo Ramelo. U svakom slučaju sa 13 odsto podrške njegova Levica ne stoji dobro. U odnosu na prošle izbore to znači gubitak od skoro 18 odsto, pri čemu je jasno da se najveći deo tih glasova prelio Sari Vagenkneht i njenom savezu. Podrška koju je Levica uživala više je nego prepolovljena. Činjenica da su ti glasovi otišli baš Vagenknehtovoj koju je Ramelo neštedimice kritikova i dok su još bili pod istim stranačkim krovom svakako nije prijatna za premijera Tiringije.
Koliku god glavobolju ovi izborni rezultati predstavljaju za Remeloa i njegove prijatelje, stvar još gore stoji sa strankama koje vladaju na saveznoj razini. Tako je i u ovoj istočnoj pokrajni rezultat stranaka semafor koalicije upravo sramotno nizak. SPD, ta najstarija nemačka stranka, spala je na 6 odsto, što pokazuje da se Šolcovo društvo na istoku i dalje nalazi u padu.
Zeleni su, sa druge strane skliznuli na 3 odsto i tako ostali bez poslaničkih mesta. Liberali iz FDP-a su i u Tiringiji pokazali da i od lošeg ima gore. Sa 1 odsto podrške uspeli su da uknjiže gubitak od skoro 4 odsto glasova. Za njih je sve ovo tim teže, jer su posle prošlih izbora bili u pregovorima za formiranje manjinske vlade sa CDU, uz prećutnu podršku AfD-a. Bio je to manevar kojim je Levica trebalo da se skine sa vlasti.
Međutim, tada je Angela Merkel poručila da se takva koalicija ima raskinuti što je i učinjeno. Da je Merkelova time prekršila Ustav nije bez značaja. U svakom slučaju, ona je time praktično omogućila Ramelou da ostane na vlasti. Rezultat politike koja se vodi devizom da je Levica bolja nego AfD je upravo rast AfD-a i debakl liberala.
Bilo kako bilo, stranke Šolcove vlade u Tiringiji mogu da se pohvale podrškom od nekih 10 odsto. Sve tri stranke „semafor koalicije“ su skupa ostale bez sedam odsto glasova, ali ko malo ima ne može ni da izgubi mnogo. Uglavnom, i Saksonija, i Tiringija pokazuju da istok Nemačke kuca drugačije, te da Šolc i njegova vlada na toj strani za svoju politiku ne mogu tražiti bazu. Ako je suditi prema anketama slični rezultati se mogu očekivati i na predstojećim izborima u Brandenburgu. Jedan od novinskih naslova kazao je to slikovito: biračima je pun nos Olafa Šolca. Na istoku su građani pre nekoliko godina skandirali da Merkelova mora da ode, sada isto poručuju i njenom socijaldemokratskom nasledniku.
Nema „srednjeg puta“
Među gubitnike treba ubrojati i konzervativnoliku opoziciju. Nedavno formirana Unija vrednosti (VU) Hans-Georg Masena, bivšeg Predsednika Savezne službe za zaštitu ustava, a koja okuplja bivše pristalice CDU koje nisu spremne za saradnju sa Hekeom i AfD-om i koje svoju političku nišu traže negde između ove dve stranke doživela je brodolom. Tačno 6.780 birača stavilo je svoj krstić pored imena Masenove organizacije, a to će reći 0.6 odsto.
U Saksoniji je ova grupa prošla još gore sa 0.3 odsto. Ovo je bitno jer ukazuje na tri značajne pojave. Prvo, građanska alternativa Alternativi nije u stanju da se artikuliše, a pozicija koja računa na „nešto između“ više nije prihvatljiva. Drugo, zastareli slogani „konzervativaca“ kao što je Masenova parola „Sloboda umesto socijalizma“ možda su mogli da apeluju na konzervativno biračko telo pedesetih, šezdesetih ili sedamdesetih godina. Pokušaj da se reciklira stara politika CDU-a i da se predstavi biračima kao spasonosno rešenje na nalazi na prijem u biračkom telu.
Stranka koja bi ličila na „staru dobru“ CDU nikome više nije potrebna. Uostalom, ona nije trebala ni Angeli Merkel, a sad za njom više nemaju potrebe ni oni koji podržavaju AfD. Možda za njom tuguju još samo Masen i mala grupa nostalgičara, jer kao što se vidi po rezultatima čak i Slobodna Saksonija može računati na snažniju podršku. Ako je Masenovo formiranje stranke bio pokušaj da se oslabi AfD, taj pokušaj se pokazao neuspešnim. Ukoliko je tačno svedočenje Franciske Šrajber da je Masen svojevremeno tražio od Frauke Petri da se Heke isključi iz stranke, onda su iz tog sukoba kao poraženi izašli i Petri i Masen.
Treće, nemački partijski sistem pokazuje tendencije usitnjavanja. To znači da čak ni malene stranke poput Slobodnih birača ne treba prerano otpisivati, budući da i oni na lokalu mogu da ostvare sitnije pobede. Sa druge strane, u Tiringiji su dve najsnažnije grupe relativno mlade stranke AfD i Savez Sare Vagenkneht. Partijski sistem stare SR Nemačke na istoku je definitivno otišao u istoriju. Bez potrebe za bombastičnim izjavama može se zaključiti da se tamo stvara nova dinamika.
Politika „sanitarnog kordona“
Kada se vratimo Tiringiji i procente pretvorimo u mandate situacija postaje još složenija nego u Saksoniji. AfD je najsnažnija stranka i teoretski je moguće da uđu u koaliciji ili sa CDU ili sa Sarom Vagenkneht. Međutim, sva je prilika da se to neće dogoditi. CDU odbija takvu mogućnost i tvrdoglavo insistira na politici sanitarnog kordona prema desnici. Njihov prvi čovek Mario Foigt je jasno dao do znanja da će njegova partija biti bedem protiv AfD-a.
Ali, time se postavlja pitanje ako CDU već zna šta neće, da li zna šta hoće, naravno od ponuđenih opcija. I bez AfD-a CDU bi morala praviti koaliciju i Vagenkneht i sa Levicom, čime bi Ramelou dala veštačko disanje. I tako ponovo bivši antikomunisti i DDR nostalgičari moraju da stvaraju neprincipijelni savez koji služi samo pukom održavanju na vlasti ili otvoreno rečeno manipulaciji narodnom voljom. U izbornoj noći Jens Špan iz CDU rekao je da je njegova stranka otvorena za razgovore sa Vagenknehtovom. Po njegovim rečima između dve stranke postoje sličnosti na nivou obrazovne politike.
No, time nije sve rečeno. Sada se dilema postavlja i pred Saru Vagenkneht i njene saradnike. Pitanje je, dakle, da li će zaista pokušati da formulišu neku alternativnu politiku ili će prvu priliku iskoristiti da ulete u zagrljaj starih stranaka koje je do sada Vagenkneht oštro kritikovala? Šta bi, uostalom, značilo napuštanje Levice i svađe sa Rameloom ako bi se nedugo zatim sa njim formirala koalicija?
Teško je poverovati da bi takva nedoslednost ostala nekažnjena, a pojedini iz tabora Vagenkneht su već najavili takvu mogućnost i saradnju sa CDU-om u obe pokrajne. Ne treba posedovati proročke sposobnosti da bi se zaključilo da bi to samo moglo da osnaži poziciju Alternative za Nemačku, i posebno Bjerna Hekea, koji je Saru još dok nije napustila Levicu pozivao da pređe na njegovu stranu.
Na kraju, mora se reći da su izbori pokazali da je AfD više nego protestna stranka kako se to do sada govorilo. Onaj ko predstavlja skoro trećinu birača mora biti više od toga. Nekada se to u Nemačkoj zvalo narodnom partijom, ali male su šanse da bi veliki mediji i dežurni politikolozi mogli da takvu reč prevale preko jezika. Sa druge strane SPD se, barem na istoku, više ne može smatrati narodnom strankom.
Plavi talas
Tako je plavi talas sa istoka zapljusnuo Nemačku i sada ostaje svima u medijsko-političkom kartelu da sa tim nekako izađu na kraj. Jer, kako objasniti da optužbe za „desni ekstremizam“ više ne deluju i ne pogađaju metu? Svi dokumentarci i pokušaji da se uspostavi kontinuitet između marginalnih naonacista sa početka devedesetih i Alternative za Nemačku bili su pucanj u prazno.
Možda je to manje zasluga izvanredne kampanje Alternative, koliko posledica svesti o stanju u zemlji. Nemci znaju za napade nožem kao što je onaj u Manhajmu ili nedavni u Zolingenu i znaju da, zahvaljujući masovnoj imigraciji, njihove ulice nisu bezbedne, da se zemlja uvlači u nepotreban međunarodni konflikt i da privreda ne stoji kao nekada. Njima je bolno jasno da ipak ne žive u „najboljoj Nemačkoj koja je ikada postojala“, kako je to samouvereno izjavio predsednik Štajnmajer.
Možda je iz predsedniče perspektive sve u najboljem redu, ali iz saksonske provincije stvar stoji dosta drugačije. Takođe, birači znaju i da velike partije o tome ne vode računa i da čvrsto stoje u jednom jedinstvenom bloku koji bio kakav predlog za promenom žigoše kao „populizam“ i „jednostavna rešenja“. Jednostavna ili ne, nova rešenja su potrebna – pre svega na planu useljeničke politike – i to je ono što poručuju i Saksonija, i Tiringija.
Može se stoga postaviti teza da na istoku medijsko-politička elita gubi tlo pod nogama. Sada, da bi sačuvala moć kojom raspolaže ona može krenuti putem još brutalnijeg obračuna sa opozicijom, jer ako nema stranke koja okuplja nezadovoljne, onda nema ni problema i ponovo je sve u najboljem redu, a ova Nemačka najbolja koja je ikada postojala.
Možda ima razloga zašto se sve ovo dešava baš na istoku. Nije van pameti pretpostaviti da narod koji je prošao kroz jednu ideološku diktaturu ume da prepozna drugu kada se pojavi, bez obzira na njenu farbu.
Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije. Ekskluzivno za Novi Standard.
