Избори одржани у недељу првог септембра у Саксонији и Тирингији, двема земљама на истоку Савезне Републике Немачке могу се сматрати истинским политичким земљотресом. Истина, земљотрес није био неочекиван и анкете су прилично добро предсказале расположење бирача.
Већ годинама је било сасвим очигледно да грађани нису задовољни политиком старих партија и да то незадовољство добија свој политички израз кроз Алтернативу за Немачку (АфД). Међутим, уместо да се посвети разлозима тог незадовољства политичко-медијски картел је у својој ароганцији моћи изабрао стратегију ућуткивања опозиције.
Ту између осталог спадају организовање владиних демонстрација против опозиције, све чешће претње забраном, етикетирање политичких противника, шпијунирање опозиције под маском новинарства, политичка злоупотреба безбедносних служби, прећутна подршка левичарском насиљу и антифашистичком терору, покушаји забране медија (Компакт магазин Јиргена Елзесера), наручени документарци, као и искључивање опозиције из јавних дебата.
Да се у таквим условима све теже може говорити о правној држави разуме се само по себи. Међутим, није само то у питању. Реч је о томе што се ова стратегија показала и политички неефикасном. Другачије казано последица ове политике је, у крајњем, да опозиција не само да није сузбијена, него је још и ојачала, док су са друге стране институције правне државе додатно ослабљене и доведене у питање. Из немачког примера би свака власт која мисли да безгранично може да се према сопственим грађанима понаша као старатељ имала да извуче поуке, иако су мале шансе да ће до тако нечег доћи.
Дебакл „семафор коалиције“
Како су, дакле, гласале две немачке земље? У Саксонији је са скоро 32 одсто гласова прва по снази Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) Михаела Кречмера, која је у тој покрајни и до сада била на власти у необичној коалицији са социјалдемократама (СПД) и Зеленима. Међутим, премијер Кречмер нема много разлога за задовољство.
Некада је његова странка уживала неподељену подршку у овој земљи и од 1990. до 2004. године ЦДУ није имала потребе да тражи коалиционе партнере. Доцније је могла да влада у коалицијама. Након прошлих избора измајсторина је математички могућа, али непринципијелна коалиција са Зеленима, чиме је ЦДУ и на истоку показала да је спремна да се до краја преда левици. Тај савез правдан је потребном да се сузбије АфД.
Међутим, у том послу је успех изостао, јер је АфД друга по снази са нешто преко 30 одсто гласова. У односну на прошле изборе, снага АфД-а у Саксонији не само што није опала, него се још повећала. Другим речима, АфД и Јерг Урбан дишу за вратом Кречмеру.
Трећа по снази је још једна странка коју бирачи сматрају алтернативном. Реч је о новоформираном Савезу Саре Вагенкнехт, који је освојио скоро 12 одсто гласова. Тиме је ова млада странка значајно оштетила своје бивше страначке колеге из Левице, која је пала на 4,5 одсто. При томе се мора имати у виду да је Вагенкнехт због свог сензибилитета за питање имиграције и проблеме обичних људи себи привукла и део бирача који би иначе гласали за АфД. То, другим речима значи да би, без Саре Вагенкнехт и њене организације, АфД у Саксонији била прва партија по снази.
И док Вагенкнехт и њене присталице могу бити задовољне изборним успехом, то никако не важи за странке које на савезном нивоу творе „семафор коалицију“. СПД премијера Шолца и милитантне министарке унутрашњих послова Ненси Фезер је пао на тек око 7 одсто. Покрајинске подружнице ове странке као да се такмиче у томе која ће остварити лошији резултат.
Зелени са својих 5 одсто су прошли још лошије. Они су у односу на прошле изборе пали за преко 3 одсто, што се има довести у везу са њиховом политиком на савезном нивоу. Ипак, поменута Левица је пала за скоро 6 одсто, што значи да је скоро сваки други њихов бирач сада отишао на другу страну. Иако су остали испод прага од 5 одсто Левицу су спасили директни мандати. На послетку, либерална ФДП је у Саксонији дословно прегажена са мање од 1 одсто подршке у односу на преко 4 одсто колико су имали до сада. Када се све сабере, странке владајуће коалиције у овој покрајни укупно уживају 13 одсто подршке.
Од либерала су боље прошле и мање партије као што су Слободни бирачи (ФВ) са око 2 одсто и такође млада Слободна Саксонија (ФС) са сличним резултатом. Резултат ФС се може сматрати успехом, будући да ова млада странка стоји десније од АфД-а и да у њен програм спада и идеја о „Секситу“ односно одвајања Саксоније од Немачке. То значи да у Саксонији има потенцијала да се евентуално артикулише блок који би стајао десно од АфД-а, чиме би могао утицати на ову странку да не пође путем приближавања партијама главног тока.
Када се ови резултати преточе у мандате јасно је да је Михаел Кречмер у изузетно тешкој позицији. Његова странка је, истина, прва по снази, али досадашња коалиција и влада коју је водио више не располажу већином. Укључење четврте странке у коалицију није карактеристично за немачке прилике. Чак је и трочлана коалиција превелика.
Али то није једина мука. Уколико ЦДУ настави да одбија сарадњу са АфД-ом, на располагању јој остају само странке које су дубоко на левици, попут Левице и Савеза Саре Вагенкнехт. Како ће некада антикомунистичка ЦДУ својим старим бирачима оправдати савез на странком наследницом владајуће партије ДДР-а, остаје истинска загонетка, нарочито што Кречмер мора да докаже да су му бивши комунисти ближи од Алтернативе, која данас окупља велики број разочараних бирача ЦДУ-а.
Чак и када би се из овог лавиринта некако пронашао излаз, четворочлана коалиција која би укључивала Левицу била би одвећ слаба, јер би располагала прилично танком већином. И тако док Кречмер понавља да нема ништа од сарадње са АфД-ом, ова странка поручује да је отворена за разговоре.
Доминација АфД-а
Резултати у Тирингији су још повољнији за АфД. Тамо је ова партија под вођством Бјерна Хекеа освојила преко 32 одсто гласова. То не само да чини Алтернативу појединачно најјачом партијом, већ показује да је најнападанији политичар у читавој Немачкој својом самоувереном и чврстом политиком успео да оствари раст од преко 9 одсто. Сви покушаји да се АфД у Тирингији ослаби, чак и оно играње са давањем новца студентима из других крајева Немачке да се региструју у овој покрајни, чиме би се наводно ослабила десница, нису уродили плодом.
Ово је поново важна порука за све који желе да се баве политиком: принципијелност се на крају више исплати од политике трулих компромиса. Наиме, они који су у АфД-у били спремни на прилагођавања и уступке отпали су од странке и потонули у политичку безначајност (Луке, Петри, Мојтен), док Хеке који је кроз све шикане прошао усправно сада води најснажнији огранак Алтернативе и ужива велику подршку чланства и ван Тирингије.
У овој покрајни и ЦДУ има разлога за некакво задовољство. Са освојених преко 23 одсто ова странка је благо поправила свој резултат у односу на прошле изборе. Разлог томе треба тражити у чињеници да је овде и ЦДУ до сада била опозициона странка и могла је себи да дозволи да се у кампањи представи као каква таква алтернатива владајућој левичарској коалицији. Ипак, маневар није сасвим успео будући да је већина опозиционо оријентисаних бирача отишла ка Алтернативи.
Леп успех је и у Тирингији остварио новоформирани Савез Саре Вагенкнехт са преко 15 одсто. Тако и овде важи оно што је речено за Саксонију – без овог савеза АфД би био још снажнији. О стању у Тирингији која је већ 10 година под вођством премијера Бода Рамелоа из Левице довољно говори то што су три најјаче странке опозиционо оријентисане. Да је Рамело знао куда се креће његов политички брод постаје јасно када се погледају његови говори у кампањи, његови нервозни наступи, простачки речник и најприземније увреде упућене АфД-у, Хекеу лично и бирачима ове странке.
Како неко ко не преже од тога да вређа грађане може рачунати на поновни избор на премијерско место, зна ваљда само Рамело. У сваком случају са 13 одсто подршке његова Левица не стоји добро. У односу на прошле изборе то значи губитак од скоро 18 одсто, при чему је јасно да се највећи део тих гласова прелио Сари Вагенкнехт и њеном савезу. Подршка коју је Левица уживала више је него преполовљена. Чињеница да су ти гласови отишли баш Вагенкнехтовој коју је Рамело нештедимице критикова и док су још били под истим страначким кровом свакако није пријатна за премијера Тирингије.
Колику год главобољу ови изборни резултати представљају за Ремелоа и његове пријатеље, ствар још горе стоји са странкама које владају на савезној разини. Тако је и у овој источној покрајни резултат странака семафор коалиције управо срамотно низак. СПД, та најстарија немачка странка, спала је на 6 одсто, што показује да се Шолцово друштво на истоку и даље налази у паду.
Зелени су, са друге стране склизнули на 3 одсто и тако остали без посланичких места. Либерали из ФДП-а су и у Тирингији показали да и од лошег има горе. Са 1 одсто подршке успели су да укњиже губитак од скоро 4 одсто гласова. За њих је све ово тим теже, јер су после прошлих избора били у преговорима за формирање мањинске владе са ЦДУ, уз прећутну подршку АфД-а. Био је то маневар којим је Левица требало да се скине са власти.
Међутим, тада је Ангела Меркел поручила да се таква коалиција има раскинути што је и учињено. Да је Меркелова тиме прекршила Устав није без значаја. У сваком случају, она је тиме практично омогућила Рамелоу да остане на власти. Резултат политике која се води девизом да је Левица боља него АфД је управо раст АфД-а и дебакл либерала.
Било како било, странке Шолцове владе у Тирингији могу да се похвале подршком од неких 10 одсто. Све три странке „семафор коалиције“ су скупа остале без седам одсто гласова, али ко мало има не може ни да изгуби много. Углавном, и Саксонија, и Тирингија показују да исток Немачке куца другачије, те да Шолц и његова влада на тој страни за своју политику не могу тражити базу. Ако је судити према анкетама слични резултати се могу очекивати и на предстојећим изборима у Бранденбургу. Један од новинских наслова казао је то сликовито: бирачима је пун нос Олафа Шолца. На истоку су грађани пре неколико година скандирали да Меркелова мора да оде, сада исто поручују и њеном социјалдемократском наследнику.
Нема „средњег пута“
Међу губитнике треба убројати и конзервативнолику опозицију. Недавно формирана Унија вредности (ВУ) Ханс-Георг Масена, бившег Председника Савезне службе за заштиту устава, а која окупља бивше присталице ЦДУ које нису спремне за сарадњу са Хекеом и АфД-ом и које своју политичку нишу траже негде између ове две странке доживела је бродолом. Тачно 6.780 бирача ставило је свој крстић поред имена Масенове организације, а то ће рећи 0.6 одсто.
У Саксонији је ова група прошла још горе са 0.3 одсто. Ово је битно јер указује на три значајне појаве. Прво, грађанска алтернатива Алтернативи није у стању да се артикулише, а позиција која рачуна на „нешто између“ више није прихватљива. Друго, застарели слогани „конзервативаца“ као што је Масенова парола „Слобода уместо социјализма“ можда су могли да апелују на конзервативно бирачко тело педесетих, шездесетих или седамдесетих година. Покушај да се рециклира стара политика ЦДУ-а и да се представи бирачима као спасоносно решење на налази на пријем у бирачком телу.
Странка која би личила на „стару добру“ ЦДУ никоме више није потребна. Уосталом, она није требала ни Ангели Меркел, а сад за њом више немају потребе ни они који подржавају АфД. Можда за њом тугују још само Масен и мала група носталгичара, јер као што се види по резултатима чак и Слободна Саксонија може рачунати на снажнију подршку. Ако је Масеново формирање странке био покушај да се ослаби АфД, тај покушај се показао неуспешним. Уколико је тачно сведочење Франциске Шрајбер да је Масен својевремено тражио од Фрауке Петри да се Хеке искључи из странке, онда су из тог сукоба као поражени изашли и Петри и Масен.
Треће, немачки партијски систем показује тенденције уситњавања. То значи да чак ни малене странке попут Слободних бирача не треба прерано отписивати, будући да и они на локалу могу да остваре ситније победе. Са друге стране, у Тирингији су две најснажније групе релативно младе странке АфД и Савез Саре Вагенкнехт. Партијски систем старе СР Немачке на истоку је дефинитивно отишао у историју. Без потребе за бомбастичним изјавама може се закључити да се тамо ствара нова динамика.
Политика „санитарног кордона“
Када се вратимо Тирингији и проценте претворимо у мандате ситуација постаје још сложенија него у Саксонији. АфД је најснажнија странка и теоретски је могуће да уђу у коалицији или са ЦДУ или са Саром Вагенкнехт. Међутим, сва је прилика да се то неће догодити. ЦДУ одбија такву могућност и тврдоглаво инсистира на политици санитарног кордона према десници. Њихов први човек Марио Фоигт је јасно дао до знања да ће његова партија бити бедем против АфД-а.
Али, тиме се поставља питање ако ЦДУ већ зна шта неће, да ли зна шта хоће, наравно од понуђених опција. И без АфД-а ЦДУ би морала правити коалицију и Вагенкнехт и са Левицом, чиме би Рамелоу дала вештачко дисање. И тако поново бивши антикомунисти и ДДР носталгичари морају да стварају непринципијелни савез који служи само пуком одржавању на власти или отворено речено манипулацији народном вољом. У изборној ноћи Јенс Шпан из ЦДУ рекао је да је његова странка отворена за разговоре са Вагенкнехтовом. По његовим речима између две странке постоје сличности на нивоу образовне политике.
Но, тиме није све речено. Сада се дилема поставља и пред Сару Вагенкнехт и њене сараднике. Питање је, дакле, да ли ће заиста покушати да формулишу неку алтернативну политику или ће прву прилику искористити да улете у загрљај старих странака које је до сада Вагенкнехт оштро критиковала? Шта би, уосталом, значило напуштање Левице и свађе са Рамелоом ако би се недуго затим са њим формирала коалиција?
Тешко је поверовати да би таква недоследност остала некажњена, а поједини из табора Вагенкнехт су већ најавили такву могућност и сарадњу са ЦДУ-ом у обе покрајне. Не треба поседовати пророчке способности да би се закључило да би то само могло да оснажи позицију Алтернативе за Немачку, и посебно Бјерна Хекеа, који је Сару још док није напустила Левицу позивао да пређе на његову страну.
На крају, мора се рећи да су избори показали да је АфД више него протестна странка како се то до сада говорило. Онај ко представља скоро трећину бирача мора бити више од тога. Некада се то у Немачкој звало народном партијом, али мале су шансе да би велики медији и дежурни политиколози могли да такву реч превале преко језика. Са друге стране СПД се, барем на истоку, више не може сматрати народном странком.
Плави талас
Тако је плави талас са истока запљуснуо Немачку и сада остаје свима у медијско-политичком картелу да са тим некако изађу на крај. Јер, како објаснити да оптужбе за „десни екстремизам“ више не делују и не погађају мету? Сви документарци и покушаји да се успостави континуитет између маргиналних наонациста са почетка деведесетих и Алтернативе за Немачку били су пуцањ у празно.
Можда је то мање заслуга изванредне кампање Алтернативе, колико последица свести о стању у земљи. Немци знају за нападе ножем као што је онај у Манхајму или недавни у Золингену и знају да, захваљујући масовној имиграцији, њихове улице нису безбедне, да се земља увлачи у непотребан међународни конфликт и да привреда не стоји као некада. Њима је болно јасно да ипак не живе у „најбољој Немачкој која је икада постојала“, како је то самоуверено изјавио председник Штајнмајер.
Можда је из председниче перспективе све у најбољем реду, али из саксонске провинције ствар стоји доста другачије. Такође, бирачи знају и да велике партије о томе не воде рачуна и да чврсто стоје у једном јединственом блоку који био какав предлог за променом жигоше као „популизам“ и „једноставна решења“. Једноставна или не, нова решења су потребна – пре свега на плану усељеничке политике – и то је оно што поручују и Саксонија, и Тирингија.
Може се стога поставити теза да на истоку медијско-политичка елита губи тло под ногама. Сада, да би сачувала моћ којом располаже она може кренути путем још бруталнијег обрачуна са опозицијом, јер ако нема странке која окупља незадовољне, онда нема ни проблема и поново је све у најбољем реду, а ова Немачка најбоља која је икада постојала.
Можда има разлога зашто се све ово дешава баш на истоку. Није ван памети претпоставити да народ који је прошао кроз једну идеолошку диктатуру уме да препозна другу када се појави, без обзира на њену фарбу.
Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард.
