ODMAH bih krenuo u jednu vrstu analize u vezi sa argumentima ZA i PROTIV integracije, odnosno to se u ekonomiji obično zove kost-benefit analiza, analiza troškova i koristi, mada se ovde ne može raditi samo o koristima.
Ovde postoje i dublji civilizacijski razlozi u korist integracije, o kojima ću takođe govoriti.
Prvo, postoje nesumnjivo određeni geopolitički razlozi za integraciju. Kad to kažem, imam u vidu Evropsku uniju koja sada ulazi u svoju prilično veliku krizu. Pitanje je sudbine i budućnosti Evropske unije, pitanje je hoće li biti Evropska unija na dva ili tri koloseka.
Pitanje je da li će se desiti još neki egzit iz Evropske unije. To je problem koji EU ima sama sa sobom.
Drugi problem je vezan za suviše spor proces naše integracije u Evropsku uniju, jer gotovo je izvesno da do 2030. godine nećemo biti u Evropskoj uniji, a ako se ne varam još 2004. godine bio je samit Zapadnog Balkana u Solunu, gde je doneta nekakva rezolucija o pristupanju, odnosno evropskoj perspektivi balkanskih zemalja i od tada taj proces se stalno odlaže.
Treći važan geopolitički razlog, (a on ima i svoje bezbednosne implikacije) jeste tretman Kosova i Metohije. Naravno, sada već nema nikakve sumnje da bi Srbija morala da se odrekne KiM ukoliko bi želela punopravno članstvo u EU.
To su određeni geopolitički razlozi koji su potpuno specifično srpski, ali moramo imati u vidu i ovo što je profesor Rakić govorio da se svet veoma brzo menja i da zapravo već poslednjih 15-tak godina možemo govoriti o tome da se svet kreće u pravcu multipolarnosti. I da je, rekao bih to, bez obzira na Trampove pokušaje i različite vrste aktivnosti koji usporavaju taj proces, to jedan nezaustavljiv proces i da su naravno BRIKS, (a u tom kontekstu Kina i Rusija), glavni katalizatori tog procesa, i da naravno taj proces ima vrlo pozitivne dugoročno posmatrane posledice za zemlje takozvanog Juga, ili Trećeg sveta, ili Zemlje u razvoju.
Ovo su sve vrlo uslovni nazivi, jer većina tih zemalja, kao što je i profesor Kršljanin rekao, prevazilazi zemlje Kolektivnog zapada po obimu BDP-a, čak i u nekim elementima po stepenu ekonomske razvijenosti, a o veličini teritorija, broju stanovnika i da ne govorimo. Znači multipolarni svet, stvaranje vrlo uspešnih integracija kakva je BRIKS, koja Srbiji u odnosu na Evropsku uniju nudi jednu potpuno novu perspektivu, i čitav niz drugih procesa u tom pravcu.
Drugi argument, koji bi bio veoma koristan za Srbiju, jeste vojnobezbednosni. Kada to kažem, imam u vidu činjenicu, prvo da je Srbija u odnosu na jednu ovakvu inicijativu u vrlo teškom položaju.
Srbija je okružena zemljama NATO-a i praktično je jedina zemlja koja nije u NATO-u i to treba imati u vidu.
Drugo, Srbija ima ogroman problem sa Kosovom i Metohijom i svim onim što postojeća kosovska vlast trenutno radi protiv naših nacionalnih interesa.
Zatim, imajmo u vidu činjenicu da se javljaju neke nove regionalne bezbednosne integracije, koje imaju karakter vojnih saveza ili neke vrste vojnih sporazuma, kao što je vojni sporazum između Hrvatske, takozvanog Kosova i Albanije.
Prema tome, to su aspekti koji dodatno ugrožavaju poziciju Srbije i naravno da bi inicijativa ka Saveznoj državi u tom smislu, verovatno već u kratkom roku, značajno poboljšala vojno-bezbednosnu poziciju Srbije.
Ekonomski faktori za ovu integraciju su, naravno, veoma značajni. Ja tu imam u vidu činjenicu da ova integracija otvara perspektivu vrlo značajne ekonomske saradnje sa Rusijom i Belorusijom. U ovom trenutku, Belorusija nije naš značajan ekonomski partner po obimu spoljnotrgovinske razmene, ali tu svakako postoje veliki potencijali, a Rusija je jedan od ključnih ekonomskih partnera, naročito u sferi energetike.
Ali, ova saradnja dodatno otvara perspektivu i saradnje sa BRIKSOM i saradnje sa Evroazijskom ekonomskom unijom. Tu je, kao što je gospodin Kršljanin rekao, i ŠOS i čitav niz drugih integracija koje su sad pretežno usmerene ka Istoku i dominiraju u odnosu na Zapad. Ova perspektiva otvara saradnju sa tim integracijama, otvara mogućnost daleko viših stepena integracije, ne samo zone slobodne trgovine, već potencijalno i carinske unije, pa čak i jedinstvenog ekonomskog prostora jer mi vidimo da zapravo ono što se dešava u Savezu Rusije i Belorusije, de fakto po mnogim aspektima, naročito u oblasti privrede, obrazovanja, socijalne politike i tako dalje, ima elemente potpune integracije, od koje Srbija može itekako da ima koristi.
Tu je saradnja u oblasti energetike, jer je ekstremno važno za ekonomsku bezbednost Srbije, mogućnosti saradnje su u poljoprivredi, industriji, u oblasti investicija, vojnoindustrijskog kompleksa, infrastrukturnih projekata, turizma, finansija i tako dalje.
Postoji i jedan duhovno-verski, kulturnocivilizacijski razlog za integraciju, ta dimenzija, na koju ću se kasnije vratiti.
Ovde bih naveo neke argumente PROTIV, odnosno izazove u vezi sa mogućom integracijom, jer reč argumenti protiv zvuči grubo.
Ovo bi bio nesumnjivo kopernikanski obrt u spoljnoj politici Srbije. Neko tumači da bi to bio delimični gubitak suvereniteta i delimični gubitak samostalnog vođenja spoljne politike. Ja se tu prilično slažem sa gospodinom Rakićem. Mislim da ne bi bio gubitak suvereniteta. Postojala bi obaveza koordinacije i usklađivanja spoljne politike, to je prirodno i razumljivo.
Neko tumači da bi Srbija praktično time pristupila novom vojnom savezu. Mislim da nije reč o novom vojnom savezu. Reč je o koordiniranju vojne i bezbednosne politike, potencijalno članstvom u jednoj saveznoj državi, u kojoj i Rusija i Belorusija, u tom kontekstu, nisu posebni vojni savez, mada postoji perspektiva ODKB-a, koja ima nešto širi kontekst u tom smislu.
Međutim, šta bi u stvarnosti moglo da se desi?
I NATO i Sjedinjene Američke Države i Evropska unija bi doživele ovo kao neprijateljski čin. Toga bismo morali da budemo svesni. Reakcija bi verovatno podrazumevala neprestani pritisak, vrlo moguće određene sankcije i pokušaj izolacije Srbije. To je nešto na šta bismo u ovom kontekstu morali da računamo.
Kad to kažem, imam u vidu činjenicu da je Mađarska punopravna članica Evropske unije, pa vidite u kakvoj je poziciji u odnosu na Evropsku uniju u pokušaju da vodi jednu relativno samostalnu politiku i naročito u pokušaju da vodi samostalnu politiku u odnosu prema Rusiji i sukobu u Ukrajini.
To bi verovatno značilo i pritiske u pravcu smanjivanja stranih, direktnih investicija i spoljnotrgovinske razmene, koja dolazi sa područja Evropske unije, to bi značilo teškoće u kreditnim odnosima, teškoće u platnom prometu.
Verovatno bi imalo implikacije na naš kreditni rejting koji je u ovom trenutku vrlo povoljan. Imam u vidu i činjenicu da je u odnosu na strane direktne investicije, Srbija sa svojom platnom bilansnom pozicijom veoma osetljiva, a naravno u takvim okolnostima vrlo lako može da se sklizne i u budžetski deficit i u porast spoljnog duga.
To su, bez sumnje, osetljivi procesi. Taj deo priče morao bi da bude, u nekoj perspektivi stvaranja zajedničke države, poprilično kompenzovan učešćem i integracijom u jednom ovakvom Savezu.
Moramo imati u vidu i činjenicu da su Kina i Rusija stalne članice Saveta bezbednosti i igraju vrlo dragocenu ulogu kada je reč o Kosovu i Metohiji, u odnosu na Srbiju i da su do sada odigrale dragocenu ulogu. Setimo se pokušaja da se donese rezolucija o genocidu u Srebrenici, koja je sprečena zahvaljujući ulozi koju je Rusija imala u Savetu bezbednosti. To su nesumnjivo pozitivne činjenice koje nama mogu da pogoduju.
Ono što generalno može da pogoduje je da se Srbija ipak javno opredelila, bez obzira što je zvanična politika integracija u EU, za politiku takozvana „četiri stuba“, odnosi sa Rusijom, sa Kinom, Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskom unijom, kao takođe važnim ekonomskim i geopolitičkim faktorima.
Međutim, postoje duhovno-verski i kulturno-civilizacijski razlozi za integraciju, o čemu su moji prethodnici govorili. Nedavno sam pročitao esej kneza Trubeckoja, jednog od osnivača Evroazijskog pokreta, koji se zove „Evropa i čovečanstvo“. On na vrlo ubedljiv način prikazuje da integracija sa Evropom kako je on naziva, (a esej je nastao pre sto godina) romangermanska civilizacija, a mi sad možemo da je nazovemo anglosaksonskom civilizacijom, zapravo može da vodi u dva pravca: ili potpunom gubljenju identiteta jednog naroda, jedne države ili ka tome da će ta država uvek, apsolutno uvek biti na periferiji, na trećem ili četvrtom koloseku tih integracija.
U ovom našem slučaju, to bi bio verovatno četvrti kolosek integracija. Kao što ona instant kafa postoji za ovih šest zemalja osnivača Evropske unije, a za zemlje kao što su Češka, Slovačka, Mađarska i tako dalje se ta instant kafa pravi na drugačiji način, tako i u svakom drugom obliku to tvrdo jezgro evropske, anglosaksonske civilizacije gleda na pridružene zemlje kao na građane drugog reda.
I u takvim okolnostima, ja sam ubeđen, da čak i ako Srbija u smislu državnog rukovodstva ne pristupi inicijativi za savez sa državama Rusijom i Belorusijom, treba da prekine svoje evrointegracije. Smatram da Srbija od svojih evrointegracija u ovom trenutku ima samo štete.
Jedini razlog zbog kog bi Srbija mogla prividno ostati u evrointegracijama je činjenica, odnosno sposobnost duboke države Zapada, da eventualno organizuje neku „obojenu revoluciju“. Mi smo videli da su gotovo sve zemlje u okruženju Rusije koje su pokušale da idu nekim drugim pravcem, doživele „obojene revolucije“. U tom smislu treba biti pragmatičan i oprezan.
Čak i da pristanemo na dalji nastavak evrointegracija, mi ćemo morati da se odreknemo Kosova i Metohije, a to je prvi scenario o kome sam govorio. To je potpuni gubitak identiteta države Srbije, ne samo u dugom roku, već i u kratkom roku.
Kao što je predsednik Putin rekao „Šta će nam svet bez Rusije“, mi možemo da ponovimo slično pitanje: šta će nama Srbima Evropska unija bez Kosova i Metohije? Mislim da u tom smislu, taj politički pravac nema perspektivu.
Postoji jedan jak duhovni razlog zbog čega treba imati otklon prema sadašnjoj zapadnoj civilizaciji, a to je lepo definisao Dugin. On je rekao da je liberalizam, misleći pritom i na Kolektivni zapad, ljude oslobodio od vere, pokušava da ih oslobodi od kolektivnog idenititeta i od roda ili pola. To su te tri velike inicijative koje idu u pravcu potpunog gubljenja ljudskog identiteta. Mislim da to nije put Srbije.
Uprkos činjenici da bi bilo dosta problema, mislim da mi treba da ohrabrimo državno rukovodstvo Srbije da počne da razmišlja u ovom pravcu i jako dobro promisli o svim argumentima za i protiv, jer ono što Kolektivni zapad želi u ovom trenutku je nestanak Rusije i Belorusije u ovakvom obliku. A ako one nestanu u ovakvom obliku, onda tu nema mesta ni za Srbiju, nestaće i Srbija.
Prema tome, mislim da mi kao narodi, s obzirom na veru, istoriju i druge okolnosti imamo zajedničku sudbinu i da je ta zajednička sudbina nešto što treba da bude osnovni putokaz za buduće akcije.
