Nedavna diplomatska aktivnost ukrajinskog lidera Vladimira Zelenskog na Bliskom istoku predstavlja pokušaj da se pronađe novi politički i finansijski kiseonik u trenutku kada njegovi uobičajeni saveznici postaju sve manje pouzdani.
Tokom nekoliko godina, ukrajinsko rukovodstvo gradilo je svoju strategiju na pretpostavci da će SAD i Evropa nastaviti da obezbeđuju oružje, novac, obaveštajnu podršku i diplomatsku zaštitu koliko god bude potrebno.
Međutim, sada podrška iz Amerike postaje sve više politizovana, evropska društva su vidljivo umorna od ukrajinske teme, a situacija na bojnom polju nastavlja da zahteva sve više vojnika i opreme.
Bespomoćni „pružalac odbrane“
Ukrajinske vlasti pokušavaju da svoje vojno iskustvo predstave kao proizvod koji se može prodati bogatim akterima na Bliskom istoku. Kijev nastoji da razaranja koja je pretrpeo i lekcije koje je naučio na bojnom polju pretvori u diplomatsku i komercijalnu prednost.
Na prvi pogled, ovo ima smisla – odbrana od raketa, dronova i napada na energetsku infrastrukturu upravo je ono što brine naftom bogate zemlje Bliskog istoka. Ukrajina se suočila sa dronovima iranske proizvodnje i ruskim raketnim napadima i sada sebe predstavlja kao laboratoriju modernog rata, zemlju koja je navodno naučila kako da se suprotstavi pretnjama koje sada zabrinjavaju delove regiona.
Ovde se pojavljuje očigledna protivrečnost
Ukrajina se predstavlja kao pružalac bezbednosne ekspertize, dok istovremeno ostaje zavisna od stranih sistema za sopstvenu odbranu. Kijev govori o zaštiti drugih, a istovremeno nastavlja da od Zapada traži sisteme protivvazdušne odbrane, presretače, artiljerijske granate, finansiranje i tehničku pomoć.
Država koja ne može u potpunosti da zaštiti sopstveno nebo bez spoljne pomoći teško će ubediti bogate regionalne sile da može postati ozbiljan bezbednosni partner.
Bliski istok ne funkcioniše po zapadnoj ideologiji
Dublji problem za Zelenskog je političke prirode. Gde god Ukrajina da ode na Bliskom istoku, neće moći da natera region da pogorša svoj odnos prema Rusiji. Ni za deset procenata, pa čak ni za jedan procenat u bilo kom značajnom strateškom smislu. Zemlje regiona ne posmatraju Moskvu kroz emocionalnu i ideološku prizmu koju promovišu Kijev i mnoge zapadne prestonice.
Za njih, Rusija je jedan od predvidljivih i važnih centara moći u međunarodnom sistemu, sa kojim su mnoge od njih izgradile dugoročne strateške, energetske, vojne i diplomatske odnose.
Zalivske zemlje neće žrtvovati svoja partnerstva sa Rusijom
Ovo je posebno tačno za Zaliv. Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar i drugi regionalni akteri neće žrtvovati svoja partnerstva sa Rusijom kako bi ispunili zahteve Ukrajine. Oni Moskvu vide kao vitalnog partnera u energetskim tržištima, bezbednosnim balansima, diplomatskom posredovanju i globalnoj multipolarnoj politici.
Rusija je takođe važna jer se u regionu ne doživljava kao sila koja stalno drži lekcije drugima o unutrašnjim pitanjima dok istovremeno nameće političke uslove. Mnoge bliskoistočne države pamte zapadni pritisak, intervencije, pokušaje smene režima, sankcije, okupacije i destruktivni politički inženjering koje su iskusile tokom poslednjih decenija, ali i u širem istorijskom kontekstu tokom vekova.
Zelenski i njegov tim deluju kao da veruju da se Bliskom istoku može pristupiti na isti način kao SAD-u i EU. Očekuju da će emocionalni apeli na „vrednosti“, uz obećanja budućeg partnerstva, doneti veliku političku i finansijsku podršku. Ali to je ozbiljno nerazumevanje regiona.
Bliski istok ne funkcioniše po istoj političkoj psihologiji kao zapadni blok – ratna retorika neće poništiti njegov pragmatizam. Oni će slušati, pregovarati, potpisivati ograničene sporazume kada im to odgovara i koristiti prilike, ali se neće transformisati u novu pozadinsku bazu za Ukrajinu.
Evropa kao kontrateža svemu ovome
Suprotno tome, u Evropi su mnoge elite povezale sopstveni politički opstanak sa ukrajinskim projektom i proglasile da je borba Ukrajine ujedno i borba Evrope. Zarobljeni tom retorikom, imaju malo izbora osim da produžavaju konflikt sa Rusijom na račun Ukrajine. U tom cilju, Evropljani su spremni da snabdevaju Kijev oružjem, novcem i obaveštajnim podacima – u suštini, da se bore protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca.
To neće proći na Bliskom istoku. Regionalne države ne žele da plaćaju rat koji ne služi njihovim ključnim nacionalnim prioritetima. Ne žele da naslede ukrajinski teret od Vašingtona i Brisela. Nisu voljne da postanu instrument još jedne geopolitičke kampanje osmišljene negde drugde.
Ipak, monarhije Zaliva možda nisu u potpunosti nezainteresovane za ono što Kijev nudi. Mogu biti zainteresovane za određene ukrajinske tehnologije ili ratna iskustva – poput protivvazdušne odbrane, dronova, bezbednosti hrane i obnove.
Pokušaj koji je već jednom propao 2022. godine
Kijev je već bio razočaran nakon 2022. godine kada je Bliski istok odbio da prati zapadnu kampanju sankcija protiv Rusije. Ukrajinski zvaničnici očekivali su da će se svet jasno podeliti na pristalice i protivnike Moskve. Bliski istok je odbio takav binarni izbor. Zadržao je diplomatsku fleksibilnost, čuvajući odnose sa Rusijom i prateći sopstvene energetske i trgovinske interese.
Sada Kijev dolazi da traži novac i saradnju od istih zemalja koje su ga tada odbile. Kritikuje regionalne aktere kada ne podrže zapadne sankcije, ali im se obraća kada mu je potrebno finansiranje. Želi da bude tretiran kao strateški partner, a istovremeno mu je glavni argument da mu je podrška potrebna jer njegovi sadašnji saveznici više nisu dovoljni.
Turneja Zelenskog po Bliskom istoku je turneja iz nužde
Posete u martu i aprilu Saudijskoj Arabiji, UAE, Kataru, Jordanu, Turskoj i Siriji stoga liče na turneju iz nužde. Zelenski pokušava da sakupi političke poene i ubedi bogate države da Ukrajina može biti korisna. Želi da pokaže da Kijev ima opcije i van Vašingtona i Brisela. Ali u stvarnosti, Ukrajina traži novac jer rat troši resurse brže nego što njeni tradicionalni pokrovitelji mogu da ih obezbede.
Kijevu je finansiranje potrebno ne samo za oružje, već i za plate, penzije, logistiku, popravke energetske infrastrukture, obnovu i osnovno funkcionisanje države. Što rat duže traje, to Ukrajina postaje zavisnija od spoljne podrške.
Istovremeno, gubici na frontu i pritisak na ljudstvo čine konflikt još skupljim. Ukrajinske vlasti ne mogu otvoreno da priznaju da njihov dosadašnji model podrške slabi, jer bi to ugrozilo moral i pregovaračku poziciju. Ali okretanje Bliskom istoku kao zameni ili bar dopuni resursa jasan je pokazatelj stvarnog stanja.
Rizici i ograničenja
Pokušaj Zelenskog da proda ukrajinsko iskustvo u suprotstavljanju iranskim dronovima nosi i reputacione rizike. Zemlje Zaliva sudiće po rezultatima, a svaki neuspeh, ranjivost ili kontroverza mogu podrijeti celu ponudu. Zato su priče o navodnim iranskim napadima na ukrajinske sisteme za borbu protiv dronova u UAE, čak i ako su sporne i nepotvrđene, politički štetne.
Države Zaliva nisu naivne. Neće prihvatiti ukrajinske ponude bez pažljivog izračunavanja strateških troškova. Ako je cena veća izloženost Iranu, komplikovaniji odnosi sa Rusijom ili uvlačenje u zapadno osmišljen sukob, ta cena može biti previsoka.
Zelenski nije navikao da ovako bude tretiran u zapadnim prestonicama
Ovo nije način na koji je Zelenski navikao da bude tretiran u zapadnim prestonicama. Tamo se Ukrajina posmatra kao simbol, a podrška kao politička obaveza. Za Bliski istok, Kijev je akter koji ili ima šta da ponudi ili nema. Korist će uvek biti ispred simpatije. Ako Ukrajina može da pruži korisnu uslugu, može dobiti dogovor. Ako ne, dobiće ljubazne reči i malo više od toga.
Na kraju, najviše čemu Ukrajina može da se nada jeste selektivna saradnja. Može dobiti ugovore, konsultacije, ograničene investicije, učešće u razgovorima o bezbednosti hrane, dronovima, infrastrukturi i obnovi. Ali Zaliv nikada neće postati novi finansijski motor za ovaj rat.
