Razlozi za NATO bombardovanje Srbije se, u zavisnosti od toga iz koje se perspektive posmatraju, mogu podeliti u dve grupe, i to na: geopolitičke i verske.
Geopolitički razlozi
Kosmetski Albanci, koji su većinski islamske veroispovesti, poslužili su Americi da, zauzimanjem za njihove interese, ublaži tadašnje rastuće antiameričko raspoloženje kod arapskih zemalja zbog brojnih američkih intervencija na Bliskom istoku i bezrezervne podrške Izraelu. Amerika je pomaganjem Albancima da ostvare nezavisnost od Srbije želela da pošalje poruku islamskom svetu da nema ništa protiv islama kao religije, jer – da je tako ona – ne bi se borila na strani islamskih Albanaca. Ovu lukavu američku igru je prvi prozreo i javno obelodanio tadašnji srpski premijer Zoran Đinđić, koji je, nažalost, to platio glavom. Mnogi kažu da je ubijen upravo zbog toga što je hteo da spreči da rešavanje statusa Kosova i Metohije posluži Americi kao moneta za potkusurivanje pri ostvarivanju njenih globalnih interesa na Bliskom istoku.
NATO je devedesetih godina prošlog veka bio na vrhuncu svoje moći, pa je želeo da svoju superiornost najveće vojne sile iskoristi za pohod na, tada oslabljenu, Rusiju. U tom pohodu ka Rusiji Amerikancima je dobro došao sukob Srba i Albanaca na Balkanu, odnosno na Kosovu i Metohiji, da se pod vidom sprečavanja navodne humanitarne katastrofe umešaju u konflikt i stanu na stranu većinskih i lojalnih im Albanaca, kako bi po završetku rata instalirali svoju najveću vojnu bazu u ovom delu Evrope „Bondstil“ i pomoću nje se još više približili granicama Rusije. Nekoliko godina kasnije, američka baza „Bondstil“ je izgubila na značaju kada su se Bugarska i Rumunija učlanile u NATO, jer se preko njih NATO još više primakao granicama Rusije, a baza ostala u pozadini teritorija koje je NATO stavio pod svoju kontrolu.
Dalje geopolitičke uzroke rata na Kosovu i Metohiji treba tražiti i u širenju islama na Balkan kroz neoosmanske pretenzije Turske, kao druge vojno najjače članice NATO-a i važnog saveznika Amerike. Turska, kao regionalna sila, odavno nastoji da povrati svoj uticaj na Balkanu i njoj je nezavisno Kosovo bilo potrebno da bi ojačala tzv. zelenu transverzalu, koja – od evropskog dela Turske, preko dela Severne Makedonije nastanjenog Albancima, Kosova i Metohije i Preševske doline, Raške oblasti u centralnoj Srbiji nastanjene Bošnjacima, do muslimanskog dela (entiteta) Bosne i Hercegovine – vodi ka središnjem Balkanu i dalje ka unutrašnjosti Evrope. Upravo su ovu tzv. muslimansku transverzalu pre više godina arapski migranti koristili kao jednu od povoljnih ruta na svom putu ka zapadnoj Evropi.
Ništa manje važnu ulogu u razbijanju SR Jugoslavije, a kasnije i u ratu na Kosovu i Metohiji, nisu imali i Nemci, koji su u prošlosti protiv nas Srba vodili nekoliko velikih ratova u kojima su neslavno prošli i zbog kojih su prema nama dugo godina gajili revanšizam i jedva dočekali početak NATO agresije, pospešujući je medijskom propagandom o postojanju navodnog tajnog plana srpskih snaga za etničko čišćenje Albanaca „Potkovica“, koju je u javnost lansirao njihov tadašnji ministar odbrane Rudolf Šarping (Rudolf Scharping). Zato, kada se pogleda sadašnja situacija na prostoru bivše Jugoslavije sa veštački stvorenim narodima i državama, mnogi kažu da ih ona u mnogome podseća na zakasnelu pobedu Adolfa Hitlera. Osim toga Nemačka je prednjačila u naoružavanju i vojnoj obuci boraca tzv. UČK. (UÇK – Ushtria Çlirimtare e Kosovës, OVK – Oslobodilačka Vojska Kosova).
Neki vojni analitičari su mišljenja da je do bombardovanja Srbije došlo i zbog toga što je NATO neposredno pre sukoba u bivšoj Jugoslaviji proslavio 50 godina svog postojanja i da su u to vreme neke članice počele da postavljaju pitanje razloga daljeg postojanja alijanse u tadašnjem obliku, kao skupe i glomazne vojne organizacije, obzirom da više nema drugog protivničkog vojnog bloka (SSSR). Međutim, Amerikanci, koji su tada bili protiv bilo kakve transformacije NATO-alijanse, brzo su pronašli neprijatelja u Slobodanu Miloševiću i neposlušnim Srbima „izazivačima ratova“ i plašeći njima Svet odlučili da vojnom intervencijom protiv Srba pokažu da je NATO i dalje potreban Zapadu.
Ima i onih koji smatraju da bi razlog NATO agresije na Srbiju mogao biti i namera moćnih zapadnih korporacija da se domognu rudnog bogatstva Kosova i Metohije. Da u tome ima istine pokazalo se kada su bivši američki sekretar Medlin Olbrajt (Madeleine Albright) – koja je svojevremeno, sa pozicije najmoćnije žene sveta, predvodila kampanju za bombardovanje Srbije – i penzionisani američki general Vesli Klark (Wesley Clark) – koji je kao tadašnji komandant NATO-a komandovao bombardovanjem Srbije – nakon rata, po bagatelnim cenama, otkupili kosovske kompanije poput mobilne telefonije Kosova i preduzeća za eksploataciju ruda na Kosovu. Ova činjenica govori u prilog onima koji su tvrdili da se iza lažne brige Zapada za ljudska prava Albanaca zapravo kriju surovi ekonomski interesi moćnih zapadnih korporacija.
Po nekima, razlozi za bombardovanje Srbije mogu biti i demografski, jer su zapadnoevropske zemlje stvaranjem nezavisnog Kosova pokušale da se otarase brojnih albanskih azilanata i izbeglica, koji su se pod izgovorom bežanja od represije režima Slobodana Miloševića masovno doseljavali u te zemlje i sobom donosili i jačali islamski utucaj.
Smatra se da bi jedan od razloga za NATO bombardovanje Srbije mogao da bude i skretanje pažnje američke javnosti sa seksualne afere tadašnjeg predsednika Bila Klintona i njegove saradnice Monike Levinski. Mnogi sada prave paralelu između te afere i nedavne afere „Epštajn“, koja je potresla američku javnost i u kou su bili umešani mnogi visoki američki zvaničnici, uključujući i aktuelnog predsednika Donalda Trampa i njegove supruge, smatrajući da je Amerika iz istog razloga, u jeku te afere, napala Iran.
Ako isključimo pomenute spoljne uzroke rata i zanemarimo interese velikih svetskih sila, pojednostavljenjem stvari dolazimo do zaključka da je rat za Kosovo i Metohiju zapravo vođen zbog teritorije. Srbi su branili svoju vekovnu teritoriju ali su im je Albanci oteli i prisvojili sebi da bi je, kad im geopolitičke prilike to dozvole, pripojili svojoj matici Albaniji. Tu se ne završavaju albanske pretenzije na južne srpske teritorije i teritorije okolnih balkanskih zemalja, koje, po albanskim planovima, treba da uđu u sastav tzv. Velike Albanije.
Verski razlozi
NATO intervenciju na SR Jugoslaviju podržao je Vatikan, koji je blagoslovio bombardovanje Srbije, pa mnogi kažu da je u ratu na Kosovu i Metohiji, pored pravoslavne i muslimanske strane, prikriveno bila umešana i treća – najuticajnija rimokatolička strana. Vatikan vekovima neprijateljski gleda na pravoslavne Srbe. To su na svojoj koži prvi osetili Srbi iz Hrvatske, koji su imali tu nesreću da – kao zapadno najistureniji pravoslavci – budu geografski najbliže Vatikanu, čiji je Papa Pije XII na početku Drugog svetskog rata blagoslovio stvaranje tadašnje Nezavisne države Hrvatske (NDH), koja je odmah sprovela etničko čišćenje nad Srbima kroz svoj ustaško-nacistički program: „Trećinu Srba pobiti, trećinu pokatoličiti i trećinu proterati iz Hrvatske.“ Tada je u ustaškom logoru Jasenovac ubijeno blizu milion Srba. Onaj deo Srba, koji je nakon Drugog svetskog rata preostao u Hrvatskoj, proteran je avgusta 1995. godine u vojnoj akciji „Oluja“, podržanoj od Zapada a takođe prećutanoj i neosuđenoj od Vatikana. Mnogi naši crkveni velikodostojnici, koji zagovaraju bliskiju saradnju naše crkve sa Vatikanom, ističu da je razlog tome to što Vatikan nije priznao nezavisnost Kosova, što je tačno – ali prećutkuju da je doprineo da mnoge druge rimokatoličke zemlje to učine.
Da je Pravoslavlje smetnja zapadnim interesima smatrao je i Zbignjev Bžežinski (Zbigniew Brzezinski), savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost, koji je u svojoj knjizi „Velika šahovska tabla” iz 1997. godine, napisao: „Posle pobede nad komunizmom, potrebna nam je podela u Pravoslavlju i raspad Rusije a Ukrajina će nam pomoći u tome, jer je tamo izdaja norma javnog morala“. (Originalan citat iz knjige: „After the victory over communism, we need a split in Orthodoxy and the collapse of Russia, and Ukraine will help us in this, where betrayal is the norm of public morality.“)
Neki mediji su 2014. godine preneli vest da je i švedski ministar spoljnih poslova Karl Bilt (Carl Bildt), navodno na sličan način označio Pravoslavlje kao glavnu pretnju zapadnoj civilizaciji. Kasnije je ovu izjavu demantovao i pojasnio da u svom intervjuu to nije rekao, već da je zamerio Putinu što se u svom vođenju današnje Rusije više oslanja na Pravoslavlje nego na međunarodne vrednosti.
Da Zapad vidi Pravoslavlje kao opasnost uverio sam se i sâm kada nam je 2018. godine u „enklavu“ stigla jedna studentkinja političkih nauka iz Francuske, sa namerom da istražuje život Srba u „enklavama“ na Kosovu u uslovima protektorata UN.
Došla je bez ikakvih prethodnih preporuka, tražila je smeštaj i pomoć u uspostavljanju kontakata sa ljudima. Rekla nam je da niko od profesora na francuskim univerzitetima nije hteo da joj bude mentor zbog teme koju je odabrala pa je morala da ode u Kanadu, gde je u Kvebeku dobila mentorstvo od jedne kanadske profesorke, koja nije imala ništa protiv teme koja se bavi Srbima, čak je smatrala da je tema interesantna i važna. Osoba kod koje je iznajmila smeštaj uputila je na mene, smatrajući da sam, kao negdašnji predstavnik lokalnih Srba, kompetentan sagovornik na pomenutu temu i da sam u mogućnosti da s njom uspostavim komunikaciju preko supruge koja govori engleski jezik.
Na početku su svi u „enklavi“ bili sumnjičavi prema njoj, jer nam tih godina sa Zapada ništa dobro nije stizalo, ali su je ubrzo svi prihvatili i rado primali u svoj dom. Nakon što smo je upoznali sa situacijom i uslovima života Srba u Orahovcu odveli smo je do susedne Velike Hoče, kod tadašnjeg, od nedavno blagopočivšeg, sveštenika – protojereja Milenka Dragićevića, da i s njim porazgovara u vezi sa svojim istraživanjem. Posle nekoliko pitanja postavljenih ocu Milenku i on požele da njoj postavi jedno pitanje, te je upita: „Je li devojko, ’ajde sad ti reci meni, kako je moguće da Evropa prima tolike migrante iz dalekog sveta i neke nama okolne države, a samo nas ne primaju? Zašto nas neće, pa i mi smo Evropa čoveče!“ Ona se kratko zamisli pa mu odgovori: „Ja mislim da se oni vas plaše.“ Na to će otac Milenko žustro: „Čega se plaše, mali smo narod, nismo ekonomski jaki i vojsku su nam uništili, nemamo atomsku bombu, ne znam čega se plaše?“ Studentkinja mu pojasni: „Mislim da taj njihov strah nije takve prirode… Ja sam posmatrala ovaj narod na Kosovu, na severu, u ovoj i u drugim ’enklavama‘, nisam posmatrala ljude u centralnoj Srbiji, ne znam kakvi su ljudi tamo… Ali iz ovog što sam ovde videla, shvatila sam da se oni boje, ne neke vaše spoljne sile, već onoga što je u vama.“
A šta je to u nama čega se oni boje nama – pravoslavnima je jasno, to je pečat dara Duha Svetoga, to je sami Gospod, koji u nama, iako grešnim, ipak obitava i kojeg se oni plaše zato što ga ne poznaju.
Zapad je vrlo dobro znao da je Kosovo i Metohija za Srbe sveta zemlja i da će se Srbi boriti za nju pa čak i protiv 600 puta moćnije vojne sile kolika je, po procenama nekih vojnih stručnjaka, bila nadmoć NATO-a, pa su tako Srbi postali jedini beli narod na svetu koji je nakon Drugog svetskog rata ratovao protiv Amerikanaca.
Ali ono što obezboženi i dehristijanizovani Zapad nije znao jeste da je Kosovo i Metohija kao pravoslavno sveto mesto nevidljivom duhovnom vertikalom vezano za Nebo i da je otimanjem Kosova i Metohije od pravoslavnih Srba poremetio duhovnu (kosmičku) ravnotežu, koja je kasnije prouzrokovala nemire širom sveta. Svi se slažu da svet posle rata za Kosovo i Metohiju nije isti. Nastupili su nemiri i ratovi u mnogim delovima sveta i jedino oko čega se vojni analitičari spore jeste da li je već počeo Treći svetski rat – i ako je počeo da li se za njegov početak ili za njegov uvod može smatrati NATO bombardovanje Srbije, rat između Rusije i Ukrajine ili napad Amerike i Izraela na Iran ili neki novi veći rat do kojeg može da dođe.
Ne bi bilo nimalo neobično da se kao uvod u Treći svetski rat označi NATO bombardovanje Srbije, pogotovu ako se uzme u obzir da su na ovim našim nemirnim prostorima, gde se sudaraju istok i zapad i prepliću tri svetske religije, već započinjali mnogi regionalni i svetski ratovi. Istorija to beleži, počev od ratova sa Otomanskim carstvom tokom njihovog pohoda na Evropu, zatim sledi Prvi svetski rat koji je započeo austrougarskom objavom rata Srbiji, nakon čega je Kraljevina Jugoslavija bila među prvim zemljama koju je nacistička Nemačka, bombardovanjem Beograda, napala početkom Drugog svetskog rata na Cveti 1941. godine, pa sve do NATO agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine. Karakteristika ovih ratova jeste da su svi pomenuti osvajači, u trenutku napada na Srbe, predstavljali najmoćniju vojnu silu na svetu i bili na vrhuncu svoje moći, ali i da je njihova moć upravo od tog trenutka počela da slabi i da su se njihove osvajačke ambicije na kraju završavale porazom.
Srbi se nadaju da će se to isto dogoditi i sa NATO-om, jer mnogi već uviđaju da je moć i jedinstvo NATO članica počela da slabi i da NATO nije više ono što je bio u trenutku bombardovanja Srbije, bez obzira na direktne i proksi ratove koje sada vodi po svetu.
Međutim, zabrinjava to što sadašnji Srbi nemaju dovoljno strpljenja da sačekaju globalne promene u svetu i što moćni Zapad, posredstvom ucenjenog srpskog državnog rukovodstva, sada uspešnije ostvaruje svoje interese i nanosi veću štetu srpskom narodu nego tokom samog rata.
† † †
Posle ovakve analize mogućih razloga NATO bombardovanja Srbije, pomalo smešno i naivno zvuče albanska uveravanja da ih je svet podržao samo zato što je u njihovoj težnji za otcepljenjem od Srbije prepoznao pravednu borbu jednog obespravljenog naroda za svoja ljudska prava i nezavisnost, a u stvari trebalo bi da znaju da je do toga došlo samo zahvaljujući tome što su se njihove separatističke težnje – u jednom istorijskom trenutku, nepovoljnom po Srbiju – poklopile sa interesima Zapada. Zapadni interesi su bili da na svom putu ka Rusiji eliminišu ili stave pod svoju kontrolu sve nelojalne države i neposlušne narode sa ciljem stvaranja jedinstvenog fronta prema Rusiji, a na tom putu prvi na udaru su im se našli pravoslavni Srbi. Predavanje srpske pokrajine Kosova i Metohije Albancima jeste nagrada za njihovu lojalnost Americi i Zapadu, a kazna za neposlušne i nepokorne Srbe, preko kojih je Amerika htela da pokaže Svetu kako prolaze oni koji se suprotstave njenim strateškim interesima. Albance bi neko ipak trebalo da upozori na neprincipijelnost američke spoljne politike i da ih stalno podseća da je, na početku konflikata na prostorima bivše Jugoslavije, Slobodan Milošević predstavljao faktor mira i stabilnosti za tu istu Ameriku a borci tzv. OVK terorističku organizaciju, koja se nalazila na američkoj crnoj listi zabranjenih terorističkih organizacija u svetu (na listi protivnika Amerike).
Zapadna podrška Albancima je i dalje velika i oni to vešto koriste da, ukidanjem srpskih institucija – uz pristanak ucenjenog srpskog državnog rukovodstva, zaokruže svoju nezavisnost. U tom zatiranju srpskih tragova na Kosovu i Metohiji stigli su do poslednje prepreke, do Srpske pravoslavne crkve. Njih onespokojava prisustvo Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, kroz postojanje brojnih srpskih pravoslavnih svetinja – od kojih se neke nalaze pod zaštitom UNESKO-a i predstavljaju neoborivo svedočanstvo vekovnog trajanja srpske državnosti i kulture kojim se potire priča o Albancima kao autohtonom starosedalačkom narodu. Zbog toga su srpske svetinje po završetku rata bile česte mete napada albanskih ekstremista koji su do sada porušili preko 150 crkava i manastira, dok preostale pokušavaju da prisvoje i prikažu ih svetu kao sopstveno, odnosno, tzv. kosovsko kulturno nasleđe. Iz tog razloga je sa trona Eparhije Raško-prizrenske i kosovsko-metohijske proteran i tadašnji vladika Artemije, koji je pokušao da osujeti namere Albanaca i Zapada da kroz iznuđene ustupke srpske države i Crkve, suzbiju vekovno prisustvo Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, u cilju stvaranja preduslova za proglašenje nezavisnosti Kosova.
U ovom trenutku, iako oslabljena ratovima, sankcijama, izolacijom, uništenom ekonomijom, Srbija i dalje diše poput izmorenog tela čije su neke delove odstranili. Okružena zemljama članicama NATO-a, pravi se da je mrtvija nego što to zaista jeste. Neki nam se narodi, zaogrnuti NATO zaštitom, podsmevaju da smo sami krivi što smo zapali u takvu nezavidnu poziciju, jer se nismo znali prilagoditi novonastaloj situaciji u svetu nakon pada „Berlinskog zida“ i urušavanja SSSR-a. Kažu nam da smo platili ceh što smo uobrazili da smo veliki i bitan narod na svetskoj političkoj sceni, umesto da smo, poput njih, pognuli glavu pred moćnijima.
Znamo da smo mali narod po brojnosti ali i znamo da nismo tako beznačajni, jer – da je tako – ne bi nas, tako male i beznačajne, 1999. godine napalo devetnaest zemalja NATO članica, a još nekoliko njih, poput npr. susedne nam Albanije, pružalo logističku podršku. Da smo beznačajan narod i narod bez kulture, tradicije i identiteta – ne bi nam Austrougarska u Prvom svetskom ratu kompozicijama vozova iznosila „srpsko kulturno nasleđe“ iz zemlje, niti bi nam nemački nacisti tokom Drugog svetskog rata, prilikom bombardovanja Beograda, bez objave rata, 6. aprila 1941. godine bombardovali Narodnu biblioteku zapaljivim bombama, uništivši nam skoro celokupan nacionalni fond od preko 500.000 knjiga – među kojima i oko 4.000 srednjovekovnih rukopisa i knjiga neprocenljive vrednosti, da bi nam kasnije ti isti Germani prekrajali istoriju prema sopstvenim interesima. Da nismo drevan narod i narod bez kulture, ne bi se na crnim berzama širom Evrope, prema izveštajima Interpola, po visokim cenama prodavale pravoslavne ikone i crkvene relikvije pokradene sa porušenih srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji.
Naši nam neprijatelji svojim „iskoreniteljskim“ odnosom prema nama sami pokazuju da smo veliki narod, dok nas istovremeno ubeđuju u suprotno.
Orahovac
Petr Davыdov,
