Dan kada je jedna Indijanka razbesnela ceo Holivud

Jedan od najupečatljivijih trenutaka u istoriji dod‌ele Oskara, sigurno je noć kada je Marlon Brando poslao Sašin Litlfeder da odbije nagradu za najboljeg glumca za njegovu ulogu u filmu „Kum“ 1973. godine.

Litlfeder je stala na pozornicu noseći kožnu haljinu i mokasine, i umesto Branda, objasnila razloge njegovog odbijanja nagrade – nezadovoljstvo tretmanom Indijanaca od strane Holivuda i okupaciju u Vaunded Niu (Južna Dakota).

Kako su se upoznali Litlfeder i Brando?

Njih dvoje su sklopili prijateljstvo oko godinu dana ranije, izgrađeno na njegovom interesovanju za prava domorodačkih naroda. Litlfeder je tada radila za lokalnu radio stanicu u San Francisku i bila je na čelu Odbora za afirmativne akcije Sindikata filmskih glumaca u gradu. Imali su zajedničkog prijatelja — njenog komšiju, čuvenog režisera Frensisa Forda Kopolu, koga je ona ubedila da joj da Brandovu adresu.

Napisala mu je pismo, pitajući „da li je zaista iskreno zainteresovan za Indijance Američkih domorodaca i njihove borbe,“ ili je „to zato što će igrati ulogu Indijanca u filmu.“

Iznela je svoje stavove o tome kako se o Indijancima gaje veliki sterotipi i animozitet na televiziji i filmu, i praktično rekla, javi mi se ako želiš da više razgovaramo o tome.

Prošla je cela godina.

„Mislili biste da bi svaka osoba u tom trenutku odustala. Ali na neki način sam znala,“- rekla je Sašin.

„U meni je postojala mala iskra koja je rekla ne, čuću lično od njega ovih dana.“

Tako se i desilo, Sašin je zazvonio telefon dok je radila.

„Podigla sam telefon i javio se jedan glas,“ prepričava Litlfeder.. „I taj glas je rekao, sigurno ne znaš ko sam ja.’ A ja sam rekla: „Naravno da znam.“ Rekao je, „Pa, ko je?“ A ja sam rekla: Ti si Marlon Brando.'“

Bila je u pravu, javio se glavom i bradom, lično Marlon Brando.

Kako je tekao taj razgovor

Litlfeder je rekla da su se smejali kao stari prijatelji i razgovarali sat vremena, a zatim su nastavili da se redovno dopisuju u narednim nedeljama i mesecima.

„To nije bilo o filmu i nije bilo o industriji per se. Bilo je to samo o našem zajedničkom interesu da razbijemo stereotipe o američkim starosedeocima.“

U to vreme, pripremala je izveštaje za Saveznu komisiju za komunikacije SAD o prikazivanju Indijanaca na ekranu – kako su deca „bila pogrešno obrazovana o tome ko mi zapravo jesmo“.

Dok je nastavljala svoj rad naredne godine, njih dvoje su nastavili sa razgovorima.

„Nikada nisam razgovarala sa bilo kim o tome što sam razgovarala s Marlonom Brandom. Prilično sam dobro čuvala tu tajnu“, rekla je.

A onda je došao taj sudbonosni vikend Oskara. Nazvao ju je u subotu i zamolio da ga predstavi na ceremoniji.

„I rekla sam mu, ‘kada je to?'“, smejala sam se. „Meni je to delovalo kao razumno pitanje.“

Ceremonija, koja se te godine održavala u utorak, bila je za samo tri dana. Brando joj je rekao da će biti velika, ali da bi moglo biti loše za nju.

„Rekla sam mu da ako će pomoći američkim starosedeocima, da, učinila bih sve.“- naglasila je Litlfeder.

Reakcija publike je bila negativna

Došao je i dan dodele Oskara, a na pozornicu je umesto Branda izašla Sašin Litlfeder.

Govor je glasio ovako:

„Večeras predstavljam Marlona Branda koji me zamolio da vam kažem kako on ne može da prihvati ovu nagradu, a razlog koji navodi jeste tretman američkih Indijanaca danas na filmu“, rekla je glumica i pročitala govor slavnog glumca koji je 1973. bio nominovan za glavnu ulogu u filmu „Kum“.

“Dvesta godina smo govorili Indijancima da se bore za svoju zemlju, život, porodicu i pravo na slobodu. Govorili smo im: „Spustite svoje oružje, prijatelji, i ostaćemo zajedno. Samo ako spustite oružje, prijatelji, možemo da govorimo o miru i dogovoru koji će biti dobar za vas“.

Nakon što su spustili oružje, pobili smo ih. Lagali smo ih. Proterali smo ih sa njihove zemlje. Naterali smo ih izgladnjivanjem na potpisivanje prevarantskog sporazuma, ugovora za koji smo znali da ga se nećemo pridržavati. Pretvorili smo ih u prosjake na kontinentu kojem su dali život, koliko dugo život postoji.

A prema svim tumačenjima istorije, sa koje god strane da pogledamo, nismo učinili ništa dobro za njih. Nezakonito smo postupali, nismo bili pravedni. Ne treba da nas čudi da, što se njih tiče, ne moramo da vratimo njihove ljude, niti da živimo u skladu sa dogovorima.

Čini se da je poštovanje principa i ljubavi prema susedima postalo disfunkcionalno u ovoj zemlji te da je sve što smo učinili, sve što smo postigli našom moći, zapravo samo ubijanje nade u novostvorenim državama u ovome svetu, prijateljskim i neprijateljskima. To je nehumano i dokazuje da ne živimo prema dogovorima koje smo sklopili.

Možda se u ovom trenutku pitate – kakve to veze ima s dodelom Oskara? Zašto je ova žena ovde, upropaštava vam veče, upliće se u vaše živote stvarima koje nas se ne tiču i koje nisu naša briga? Traći vaše vreme i novac jer upada u vaše domove.

Mislim da je odgovor na ova neizgovorena pitanja činjenica da je i društvo pokretnih slika odgovorno za degradiranje Indijanaca i ismejavanje njihovih karaktera, opisujući ih kao divljake, opasne i zle divljake. Dovoljno je teško deci da odrastaju u ovakvom svetu. Kada indijanska deca gledaju televiziju i filmove i kada vide kako se njihova rasa prikazuje na filmovima, njihovi umovi ostaju povređeni na načine na koje ne možemo ni da zamislimo.

U poslednje vreme bilo je nekoliko pohvalnih pomaka u ispravljanju ove situacije, ali prelaskavih i bilo ih je premalo. Zato kao član ove profesije i kao građanin SAD-a ne mogu večeras da primim ovu nagradu. Mislim da je dodeljivanje i primanje nagrada u ovom trenutku u ovoj državi neprilično sve dok se stanje američkih Indijanaca u zemlji drastično ne promeni. Ako već ne čuvamo našu braću, ne moramo biti njihove ubice.

Došao bih ovde večeras kako bih vam to direktno rekao, ali osećao sam da će možda više biti od koristi ako odem u Wounded Knee, da pomognem u sprečavanju uspostavljanja mira koji bi bio nečastan sve dok reke bude tekle i trava rasla.

Nadam se da oni koji slušaju neće na ovo gledati kao na nepriličan upad, već kao na pošten pokušaj usmeravanja pažnje na pitanje koje vrlo dobro može da odredi ima li ova zemlja pravo da kaže od ovog trenutka nadalje, da veruje u neotuđiva prava svih da ostanu slobodni i nezavisni na zemlji koja je podržala njihov život dalje nego što seže pamćenje.

Hvala vam svima na dobroti i pristojnosti prema gospođici Litlfeder. Hvala svima i laku noć!”.

Reakcija publike i Holivuda na ovaj gest bila je uglavnom negativna. Mnogi su je osudili, smatrajući da je Marlonov čin nepotreban i uvredljiv.

Međutim, godinama kasnije, Akademija je poslala formalno izvinjenje Litlfeder zbog lošeg prijema njenog govora, priznavši njenu hrabrost i nepravdu koju je pretrpjela. Ovo izvinjenje reflektuje sve veću osvešćenost Akademije o inkluziji nakon pokreta „OscarsSoWhite“, stavljajući događaj u drugačije svetlo.

Litlfelder je odrastala u teškim uslovima

Litlfeder je rođena kao Marija Kruz, imala je teško detinjstvo obeleženo mentalnim bolestima roditelja i svojom borbom s mentalnim zdravljem, uključujući dijagnozu shizofrenije koja je kasnije promenjena u shizoafektivni bipolarni poremećaj. Kroz svoj aktivizam, pridružila se pokretima za prava Indijanaca, uključujući uspešnu kampanju da se Univerzitet Stenford odrekne maskote „Indijanca“ koja je bila njihov zaštitni znak.

Veza Litlfeder i Holivuda takođe je istaknuta. Iako je pokušavala da ostvari karijeru u filmskoj industriji, često je bila etiketirana kao „egzotična“ i kao takva, suočavala se sa predrasudama i stereotipima.

Ipak, njen postupak na dod‌eli Oskara ističe njenu hrabrost i posvećenost iznošenju istine, uprkos negativnim reakcijama i posledicama koje je pretrpela.

Izvinjenje nakon 50 godina

Pored formalnog izvinjenja, Akademija je organizovala događaj u muzeju filmske umetnosti posvećen Litlfeder, uključujući izvođenje tradicionalnih pesama i plesova.

Ovaj gest Akademije, ukazuje na širu nepravdu koja i dalje postoji u Holivudu, posebno u prikazivanju Indijanaca u filmovima, kao i na nedostatak indijanskih priča i glumaca u industriji.

Ipak, čin ove odvažne Indijanke na dod‌eli Oskara 1973. godine predstavlja definiciju hrabrosti i ostaje značajan događaj koji ističe važnost borbe za pravdu i jednakost u filmskoj industriji.