Jедан од најупечатљивијих тренутака у историји доделе Оскара, сигурно је ноћ када је Марлон Брандо послао Сашин Литлфедер да одбије награду за најбољег глумца за његову улогу у филму „Кум“ 1973. године.
Литлфедер је стала на позорницу носећи кожну хаљину и мокасине, и уместо Бранда, објаснила разлоге његовог одбијања награде – незадовољство третманом Индијанаца од стране Холивуда и окупацију у Ваундед Ниу (Јужна Дакота).
Kако су се упознали Литлфедер и Брандо?
Њих двоје су склопили пријатељство око годину дана раније, изграђено на његовом интересовању за права домородачких народа. Литлфедер је тада радила за локалну радио станицу у Сан Франциску и била је на челу Одбора за афирмативне акције Синдиката филмских глумаца у граду. Имали су заједничког пријатеља — њеног комшију, чувеног режисера Френсиса Форда Кополу, кога је она убедила да јој да Брандову адресу.
Написала му је писмо, питајући „да ли је заиста искрено заинтересован за Индијанце Америчких домородаца и њихове борбе,“ или је „то зато што ће играти улогу Индијанца у филму.“
Изнела је своје ставове о томе како се о Индијанцима гаје велики стеротипи и анимозитет на телевизији и филму, и практично рекла, јави ми се ако желиш да више разговарамо о томе.
Прошла је цела година.
„Мислили бисте да би свака особа у том тренутку одустала. Али на неки начин сам знала,“- рекла је Сашин.
„У мени је постојала мала искра која је рекла не, чућу лично од њега ових дана.“
Тако се и десило, Сашин је зазвонио телефон док је радила.
„Подигла сам телефон и јавио се један глас,“ препричава Литлфедер.. „И тај глас је рекао, сигурно не знаш ко сам ја.’ А ја сам рекла: „Наравно да знам.“ Рекао је, „Па, ко је?“ А ја сам рекла: Ти си Марлон Брандо.'“
Била је у праву, јавио се главом и брадом, лично Марлон Брандо.
Како је текао тај разговор
Литлфедер је рекла да су се смејали као стари пријатељи и разговарали сат времена, а затим су наставили да се редовно дописују у наредним недељама и месецима.
„То није било о филму и није било о индустрији пер се. Било је то само о нашем заједничком интересу да разбијемо стереотипе о америчким староседеоцима.“
У то време, припремала је извештаје за Савезну комисију за комуникације САД о приказивању Индијанаца на екрану – како су деца „била погрешно образована о томе ко ми заправо јесмо“.
Док је настављала свој рад наредне године, њих двоје су наставили са разговорима.
„Никада нисам разговарала са било ким о томе што сам разговарала с Марлоном Брандом. Прилично сам добро чувала ту тајну“, рекла је.
А онда је дошао тај судбоносни викенд Оскара. Назвао ју је у суботу и замолио да га представи на церемонији.
„И рекла сам му, ‘када је то?'“, смејала сам се. „Мени је то деловало као разумно питање.“
Церемонија, која се те године одржавала у уторак, била је за само три дана. Брандо јој је рекао да ће бити велика, али да би могло бити лоше за њу.
„Рекла сам му да ако ће помоћи америчким староседеоцима, да, учинила бих све.“- нагласила је Литлфедер.
Реакција публике је била негативна
Дошао је и дан доделе Оскара, а на позорницу је уместо Бранда изашла Сашин Литлфедер.
Говор је гласио овако:
„Вечерас представљам Марлона Бранда који ме замолио да вам кажем како он не може да прихвати ову награду, а разлог који наводи јесте третман америчких Индијанаца данас на филму“, рекла је глумица и прочитала говор славног глумца који је 1973. био номинован за главну улогу у филму „Кум“.
“Двеста година смо говорили Индијанцима да се боре за своју земљу, живот, породицу и право на слободу. Говорили смо им: „Спустите своје оружје, пријатељи, и остаћемо заједно. Само ако спустите оружје, пријатељи, можемо да говоримо о миру и договору који ће бити добар за вас“.
Након што су спустили оружје, побили смо их. Лагали смо их. Протерали смо их са њихове земље. Натерали смо их изгладњивањем на потписивање преварантског споразума, уговора за који смо знали да га се нећемо придржавати. Претворили смо их у просјаке на континенту којем су дали живот, колико дуго живот постоји.
А према свим тумачењима историје, са које год стране да погледамо, нисмо учинили ништа добро за њих. Незаконито смо поступали, нисмо били праведни. Не треба да нас чуди да, што се њих тиче, не морамо да вратимо њихове људе, нити да живимо у складу са договорима.
Чини се да је поштовање принципа и љубави према суседима постало дисфункционално у овој земљи те да је све што смо учинили, све што смо постигли нашом моћи, заправо само убијање наде у новоствореним државама у овоме свету, пријатељским и непријатељскима. То је нехумано и доказује да не живимо према договорима које смо склопили.
Можда се у овом тренутку питате – какве то везе има с доделом Оскара? Зашто је ова жена овде, упропаштава вам вече, уплиће се у ваше животе стварима које нас се не тичу и које нису наша брига? Траћи ваше време и новац јер упада у ваше домове.
Мислим да је одговор на ова неизговорена питања чињеница да је и друштво покретних слика одговорно за деградирање Индијанаца и исмејавање њихових карактера, описујући их као дивљаке, опасне и зле дивљаке. Довољно је тешко деци да одрастају у оваквом свету. Када индијанска деца гледају телевизију и филмове и када виде како се њихова раса приказује на филмовима, њихови умови остају повређени на начине на које не можемо ни да замислимо.
У последње време било је неколико похвалних помака у исправљању ове ситуације, али преласкавих и било их је премало. Зато као члан ове професије и као грађанин САД-а не могу вечерас да примим ову награду. Мислим да је додељивање и примање награда у овом тренутку у овој држави неприлично све док се стање америчких Индијанаца у земљи драстично не промени. Ако већ не чувамо нашу браћу, не морамо бити њихове убице.
Дошао бих овде вечерас како бих вам то директно рекао, али осећао сам да ће можда више бити од користи ако одем у Wounded Кнее, да помогнем у спречавању успостављања мира који би био нечастан све док реке буде текле и трава расла.
Надам се да они који слушају неће на ово гледати као на неприличан упад, већ као на поштен покушај усмеравања пажње на питање које врло добро може да одреди има ли ова земља право да каже од овог тренутка надаље, да верује у неотуђива права свих да остану слободни и независни на земљи која је подржала њихов живот даље него што сеже памћење.
Хвала вам свима на доброти и пристојности према госпођици Литлфедер. Хвала свима и лаку ноћ!”.
Реакција публике и Холивуда на овај гест била је углавном негативна. Многи су је осудили, сматрајући да је Марлонов чин непотребан и увредљив.
Међутим, годинама касније, Академија је послала формално извињење Литлфедер због лошег пријема њеног говора, признавши њену храброст и неправду коју је претрпјела. Ово извињење рефлектује све већу освешћеност Академије о инклузији након покрета „OscarsSoWhite“, стављајући догађај у другачије светло.
Литлфелдер је одрастала у тешким условима
Литлфедер је рођена као Марија Круз, имала је тешко детињство обележено менталним болестима родитеља и својом борбом с менталним здрављем, укључујући дијагнозу схизофреније која је касније промењена у схизоафективни биполарни поремећај. Кроз свој активизам, придружила се покретима за права Индијанаца, укључујући успешну кампању да се Универзитет Стенфорд одрекне маскоте „Индијанца“ која је била њихов заштитни знак.
Веза Литлфедер и Холивуда такође је истакнута. Иако је покушавала да оствари каријеру у филмској индустрији, често је била етикетирана као „егзотична“ и као таква, суочавала се са предрасудама и стереотипима.
Ипак, њен поступак на додели Оскара истиче њену храброст и посвећеност изношењу истине, упркос негативним реакцијама и последицама које је претрпела.
Извињење након 50 година
Поред формалног извињења, Академија је организовала догађај у музеју филмске уметности посвећен Литлфедер, укључујући извођење традиционалних песама и плесова.
Овај гест Академије, указује на ширу неправду која и даље постоји у Холивуду, посебно у приказивању Индијанаца у филмовима, као и на недостатак индијанских прича и глумаца у индустрији.
Ипак, чин ове одважне Индијанке на додели Оскара 1973. године представља дефиницију храбрости и остаје значајан догађај који истиче важност борбе за правду и једнакост у филмској индустрији.
