Drugog decembra 1942. godine, mala grupa naučnika u Čikagu ostvarila je revolucionarno dostignuće koje je zauvek promenilo tok nauke i globalne istorije. Pod vođstvom briljantnog italijansko-američkog fizičara Enrika Fermija, ovaj tim je izveo prvu kontrolisanu nuklearnu lančanu reakciju, obeležavajući početak nuklearnog doba.
Ovaj istorijski eksperiment bio je deo „Menhetn projekta“, strogo poverljivog savezničkog poduhvata tokom Drugog svetskog rata, čiji je cilj bio da se nuklearna energija iskoristi kako u vojne, tako i u mirnodopske svrhe.
„Menhetn projekat“ i njegove ambicije
Menhetn projekat okupio je neke od najbriljantnijih umova tog vremena, uključujući Lea Silarda, Roberta Openhajmera i Edvarda Telera. Iako su se kasnije faze projekta fokusirale na izradu atomske bombe, rani rad je bio usmeren na razumevanje i kontrolu moćnih sila unutar atoma.
Eksperiment u Čikagu nije bio usmeren na oružje, već na dokazivanje da se nuklearna fisija može održati u kontrolisanim uslovima, postavljajući temelje i za nuklearnu energiju i za atomsko naoružanje.
Chicago Pile-1: Inženjering nemogućeg
Eksperiment je izveden ispod tribina Stag Filda na Univerzitetu u Čikagu. Uređaj, nazvan Chicago Pile-1 (CP-1), bio je skromna gomila grafitnih blokova sa uranijumskim peletima. Grafit je služio kao neutronski moderator, usporavajući brze neutrone nastale tokom fisije, dok je uranijum bio gorivo za reakciju.
Po današnjim standardima, dizajn je bio primitivan, bez sistema za hlađenje i zaštite od radijacije, jer je bilo predviđeno da proizvodi minimalnu količinu energije.
Fermi i njegov tim pažljivo su slagali reaktor sloj po sloj, stalno prateći brzinu reakcija kako bi osigurali stabilnost. Mere bezbednosti bile su podjednako osnovne: tim se oslanjao na kadmijumske šipke za apsorpciju neutrona i zaustavljanje reakcije u slučaju potrebe.
Kao dodatna mera predostrožnosti, jedan naučnik je stajao sa sekirom, spreman da preseca uže i ubaci hitnu kontrolu u reaktor.
2. decembar 1942: Prva kontrolisana reakcija
Ključni trenutak došao je hladnog zimskog dana. Fermi je eksperiment izveo sa izuzetnom preciznošću, postepeno izvlačeći kontrolne šipke kako bi dozvolio lančanoj reakciji da se nastavi.
U 15:25 časova, reakcija je postala samoodrživa. Tokom 28 minuta, CP-1 je demonstrirao stabilnu nuklearnu lančanu reakciju, proizvodeći skromnih pola vata energije—dovoljno da osvetli sijalicu.
Uspeh je bio ogroman. Fermijeva mirna izjava, „Reakcija je samoodrživa,” prikrivala je veličinu dostignuća. Tim je kratko proslavio uz bocu kijantija, svestan da su otključali silu sa ogromnim potencijalom, ali i opasnostima.
Uticaj i nasleđe projekta Menhetn
Uspešna demonstracija kontrolisane nuklearne lančane reakcije bila je ključna prekretnica Menhetn projekta i prethodila je atomskim bombama bačenim na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine. Pored vojnih implikacija, ovo dostignuće je postavilo temelje za razvoj nuklearne energije kao izvora energije.
Događaj je označio i novu eru u nauci, gde su granice ljudskog razumevanja i mogućnosti dramatično proširene. Međutim, postavio je i duboka etička pitanja o upotrebi nuklearne tehnologije, pitanja koja ostaju nerešena do danas.
Pitanje moći i ljudske odgovornosti
Rad Fermija i njegovih kolega na Čikaškom Piletu-1 bio je više od naučnog dostignuća; to je bio trenutak koji je redefinisao odnos čovečanstva sa najfundamentalnijim silama prirode. Ovo dostignuće pokazalo je snagu saradnje u nauci, ali je takođe naglasilo ogromnu odgovornost koja prati takvu moć.
Dok se i dalje suočavamo sa prednostima i rizicima nuklearne energije, nasleđe 2. decembra 1942. godine podseća nas na potencijal i opasnosti naučnog napretka.
