Još 2023. godine Emanuel Makron otvorio je temu o strateškoj autonomiji Evrope. Bez toga, naglasio je predsednik Francuske „Evropa rizikuje izlazak iz istorije“.
Tokom predizborne kampanje za Evropski parlament u jednom intervjuu objasnio je nužnost svega kroz tezu o „trostrukom egzistencijalnom riziku za Evropu“.
Prvi se tiče vojno-bezbednosne dimenzije i taj rizik direktno je skopčan sa razvojem situacije u Ukrajini, drugi je ekonomski rizik koji se javlja usled lošeg ambijenta (inflacija, smanjivanje konkurentnosti, naposletku i teknološko zaostajanje za američkim i azijskim proizvođačima), a treći je rizik unutrašnje nepovezanosti i nefunkcionisanja evropskih demokratija.
Evropa kao kolonija
Delimično, ovakvo objašnjenje bilo je i odgovor na poruku Marion Marešal Le Pen koja je za svega nekoliko dana postala viralna u celom svetu:
„EU je digitalna kolonija SAD, ekonomska kolonija Kine, demografska kolonija Afrike, kulturna kolonija islama.“
Evropa je u problemu, francuski suverenisti o tome sve otvorenije i sve glasnije govore, pa se i Makron na svoj način uključio u ovu polemiku suočen sa dramatičnim padom rejtinga. Mogu li mu priče o strateškoj autonomiji pomoći u stabilizovanju rejtinga? Važnije od Makronovog rejtinga jeste pitanje strateške autonomije Evrope. Ili, samostalnosti u međunarodnim odnosima. Koliko je tako nešto realno?
Da bi nastupala više samostalno u međunarodnim odnosima, Evropa mora biti i „više suverena“. Odnosno, manje zavisna od ostalih aktera. Tu se, naravno, misli na manju zavisnost od SAD. Jer, strateška autonomija podrazumeva najmanje tri stvari: stratešku bezbednost, stratešku ekonomiju i stratešku kulturu.
Čitav niz definicija različitih autora objašnjava ovaj pojam na različite načine, te se strateška autonomija može sagledavati i analizirati i kroz drugačije „vizure“.
Tek, elementarno je da se, kada je o autonomiji reč, strateško dostiže samostalnim osiguravanjem sopstvene bezbednosti, smanjivanjem zavisnosti sopstvenog ekonomskog sistema od drugih „igrača“ i promovisanjem obrazaca koji će doprineti društvenoj homogenizaciji. Šta od ovoga današnja Evropa ima?
Amerika kao „garant bezbednosti“
Najveći broj evropskih zemalja su u NATO, mnoge od njih doživljavaju SAD kao garanta bezbednosti, a i u onim državama u kojima nema takve percepcije političari u širokom luku zaobilaze svako moguće konfrontiranje sa Vašingtonom.
SAD su instalirale svoj uticaj u Evropi nakon Drugog svetskog rata, u hladnoratovskom periodu dodatno ga učvrstile i apsurdno je uopšte razmišljati kako će se toga odreći. Uostalom, sve dosadašnje nagoveštaje o formiranju zasebnih evropskih oružanih snaga, koji se izokola pojavljuju još od sredine devedesetih godina dvadesetog veka SAD su vešto sabotirale i u startu ih onemogućavale.
Za SAD je, u strateškom smislu, daleko jeftinije da kontrolisanjem istočne severnoatlantske obale osiguravaju svoju bezbednost, nego da to čine iz sopstvenog priobalja. Naravno, tu su i geopolitički inetersi na Bliskom istoku, Sredozemlju i postsovjetskom prostoru, kao dodatni razlozi za održavanje NATO.
Ekonomska zavisnost
Što se ekonomije tiče, opštepoznato je kako Evropa zavisi od tuđih energenata i kritičnih sirovina. Uljuljkani stabilnim decenijskim rastom nakon hladoratovske pobede evropski političari umislili su kako će takav trend trajati do veka, odvijati se spontano.
Spoljnopolitičke odluke često nisu prilagođavane ovim potrebama, nije se išlo u susret potencijalnim problemima, pa su zato usledile krize koje su preticale jedna drugu.
Demografski disbalans nije rešavan većim ekonomskih i političkim prisustvom u bliskoistočnim i severnoafričkim državama, strateški dogovor sa Moskvom nije postignut uprkos tome što se privredni rast bazirao na jeftinim ruskim energentima, učestalim uslovljavanjima i deljenjem lekcija o demokratiji gubilo se poverenje u nezapadnom delu sveta.
Paralelno sa tim, „uzdizanjem“ globalnog juga evropski proizvođači postajali su sve manje konkurentni na svetskom tržištu što je isuviše kasno detektovano, a ambiciozno postavljena monetarna unija protokom vremena postajala je više instrument za održavanje dolarizacije, a manje sredstvo za obezbeđivanje strateške autonomije Evrope.
Strateška kultura Evrope
Naposletku, promovisani kulturni obrasci zasnovani na neoliberalnoj matrici i pratećim tumačenjima principa ljudskih prava i sloboda polarizovali su društva u evropskim zemljama do krajnjih granica.
Kontinentalna elita, struktura koja je preuzela strateško upravljanje Evropskom unijom želela je da celom projektu učita novu suštinu, novu sadržinu, odričući se svega tradicionalnog. Tako se smanjivala unutrašnja kohezija uz prateće političke destabilizacije i društvena „gibanja“. Sa onim što se danas prikazuje kao „strateška kultura EU“ ne želi se poistovećivati ni većina Evropljana, a kamoli da se u to mogu integrisati pojedinci i grupe koji dolaze iz drugih i drugačijih civilizacija.
Prazna priča
Zbog svega, tema strateške autonomije Evrope je prazna priča, u ovom trenutku ona je ne samo objektivno nedostižna, nego i potpuno nerealna težnja. Govoriti o tome je u ovakvim okolnostima nadrealno. Aktualizacija ove teme možda može pomoći tu i tamo nekim političarima poput Makrona za popravljanje rejtinga, ali i ništa više od toga.
Uostalom, kako govoriti o strateškoj autonomiji Starog kontinenta kada se uz saglasnost svih evropskih članica na mesto generalnog sekretara NATO imenuje Mark Rute, a za visokog predstavnika EU za spoljnu i bezbednosnu politiku bira Kaja Kalas!?
Evroatlantisti upravljaju Evropskom unijom, a njihov cilj nije strateška autonomija Evrope, već uporno održavanje koncepta kolektivnog Zapada. U okviru tog koncepta vrlo dobro se zna ko kosi, a ko vodu nosi. Trostruki egzistencijalni rizik za Evropu ostaje, a načini njihovog rešavanja pre svega će zavisiti od američkih interesa.
Dušan Proroković
