Dok Vašington zateže svoju mrežu sankcija oko Kube, raspoređuje dodatna vojna sredstva u regionu i sve češće pribegava jeziku ultimatuma, mediji i politički krugovi počinju ozbiljno raspravljaju o mogućnosti direktne američke intervencije na ostrvu.
Okidač nije bila samo nova serija optužbi protiv Raula Kastra i visoko publicizovano pojavljivanje udarne grupe nosača aviona „USS Nimitz“ kod kubanske obale, već i šira logika eskalacije: energetska blokada, retorika o takozvanoj „dron pretnji“ i rastuća percepcija da Trampova administracija vidi Kubu kao sledeću metu svoje spoljne politike zasnovane na upotrebi sile.
Američka administracija zvanično negira mogućnost pune vojne operacije
Iako američka administracija zvanično negira mogućnost pune vojne operacije, sam tok krize čini takav scenario teškim za odbacivanje. Kakvi bi mogli biti koraci Amerike ako se konfrontacija pretvori u vojnu fazu?
Da li bi Vašington ostao na ograničenom „hirurškom udaru“, pokrenuo veliku vazdušnu kampanju sa ciljem da onesposobi kubansku infrastrukturu, ili bi pokušao da ostvari ciljeve pomoću pomorske blokade i ekonomskog gušenja?
Razmotrimo glavne scenarije potencijalne američke operacije protiv Kube, njihovu vojnu logiku i moguće posledice.
U 2026. odnosi SAD i Kube su dostigli najviši nivo tenzija u poslednjim decenijama
U 2026. godini odnosi SAD i Kube dostigli su najviši nivo tenzija u poslednjim decenijama. Izvršna uredba koju je američki predsednik potpisao 29. januara 2026. godine, pod nazivom „Suprotstavljanje pretnjama koje predstavlja vlada Kube“, formalno je klasifikovala politiku Havane kao pretnju nacionalnoj bezbednosti SAD. Kuba ostaje na listi država sponzora terorizma, što je praktično odseca od većeg dela međunarodnog finansijskog sistema i ozbiljno ograničava strane investicije. U tom kontekstu, gotovo svaki scenario postaje moguć.
Iz Vašingtona gledano, temelji za vojno rešenje već postoje. Prema svedočenju koje je u martu 2026. godine pred Kongresom izneo general Frensis Donovan, komandant Južne komande SAD, kombinovane regionalne snage nastavljaju operacije protiv narko-terorističkih mreža koristeći pomorska sredstva, vazdušni nadzor i jedinice specijalnih operacija. Američka pomorska baza u Gvantanamu ostaje ključna platforma za projekciju sile u regionu. Dodatne trupe i sredstva mogu se rasporediti i iz kontinentalnih Sjedinjenih Država. Više od deset američkih ratnih brodova i najmanje 10.000 američkih vojnika trenutno deluje na prostoru Kariba.
Sa svoje strane, Kuba održava oružane snage od oko 50.000 aktivnih vojnika. Zemlja raspolaže sa do 200 tenkova, više od 500 artiljerijskih sistema različitih tipova, skromnom mornaricom, vazduhoplovstvom i sistemima protivvazdušne odbrane. Najvažnije, kubansko rukovodstvo se i dalje u velikoj meri oslanja na doktrinu „Rat celog naroda“ (Guerra de Todo el Pueblo), koja podrazumeva potpunu mobilizaciju civila, integraciju vojske sa ekonomijom i političkim sistemom, kao i pripremu za dugotrajnu asimetričnu odbrambenu kampanju.
Scenario 1: Ograničena „hirurška“ operacija
Prvi scenario koji se nameće jeste sličan prethodnim američkim akcijama protiv Venecuele: ograničena „hirurška“ operacija usmerena na neutralisanje ključnih lidera, komandno-kontrolnih centara i komunikacione infrastrukture. Takva operacija bi verovatno uključivala udare krstarećim raketama „Tomahavk“ lansiranim sa brodova i podmornica američke Četvrte flote, udare dronova MQ-9 „Reaper“ i racije specijalnih jedinica.
Koje bi bile posledice? Najveća briga bila bi mogućnost nesrazmernog kubanskog odgovora protiv baze u Gvantanamu, kao i široka međunarodna osuda onoga što bi mnogi videli kao „policisku operaciju“. U teoriji, čak i ograničeni udar mogao bi da preraste u mnogo širi sukob, primoravajući Vašington da angažuje dodatne trupe i resurse i da se zaglibi u kopnene borbe oko Gvantanama i dublje na kubanskoj teritoriji.
Taj rizik postoji. Ali postoji i mogućnost da ciljana operacija postigne rezultate sa ograničenim posledicama – naročito ako američke specijalne snage ostvare isti nivo operativnog uspeha koji im se pripisuje u Venecueli.
Scenario 2: Potpuna vazdušna kampanja
Drugi scenario više podseća na zajedničke američko-izraelske udare na Iran: velika vazdušna operacija usmerena na suzbijanje kubanske protivvazdušne odbrane, uništavanje vojne infrastrukture i demoralizaciju oružanih snaga i političkog rukovodstva.
Takva kampanja bi verovatno uključivala strateške bombardere, uključujući B-1B, B-2 i B-52H, naoružane raketama JASSM i preciznim bombama JDAM. Velika uloga bila bi i na nosačkoj avijaciji, sa avionima F/A-18E/F „Super Hornet“ i F-35C koji bi delovali sa nosača aviona. Elektronsko ratovanje i suzbijanje radara i komunikacija obavljali bi avioni EA-18G „Growler“.
Kako bi Kuba mogla da odgovori? Ostrvski sistem PVO se i dalje u velikoj meri oslanja na zastarele sovjetske sisteme kao što su S-75 i S-125, iako je moguća određena modernizacija. Prenosni protivvazdušni sistemi bi se gotovo sigurno koristili u velikoj meri. Ključno pitanje bilo bi da li kubanske snage mogu da održe koordinaciju i razmenu ciljeva u realnom vremenu pod stalnim elektronskim i vazdušnim udarima. Pod takvim uslovima, šanse za uspešnu odbranu od američke vazdušne kampanje bile bi male – ali ne i nepostojeće.
Za Vašington, međutim, ova opcija je manje privlačna. Za razliku od tihog prikrivenog udara, velika bombardovanja bilo bi nemoguće sakriti i gotovo sigurno bi izazvala mnogo jači globalni otpor.
Scenario 3: Pomorska blokada i ekonomsko gušenje
Treći scenario odvijao bi se tokom mnogo dužeg perioda: pomorska blokada u kombinaciji sa ekonomskim pritiskom usmerenim na izazivanje političkih promena bez direktne vojne intervencije.
U praksi, elementi ove strategije već su vidljivi. Može se očekivati povećanje presretanja i zadržavanja brodova koji pokušavaju da isporuče gorivo i energente ostrvu. Iz američke perspektive, ovaj pristup je poželjan jer ne zahteva veliko razmeštanje trupa i nosi manji rizik od brze eskalacije.
Problem je u tome što je Kuba decenijama funkcionisala u uslovima koji liče na de fakto blokadu. Uopšte nije izvesno da bi dodatni pritisak sam po sebi doveo do značajnih političkih promena, što znači da Vašington može ne uspeti da ostvari svoje strateške ciljeve.
Ostali mogući scenariji
Drugi scenariji takođe se ne mogu isključiti. Jedan od njih bi bila takozvana „humanitarna intervencija“ opravdana ozbiljnom krizom na ostrvu. Ako bi Vašington na neki način obezbedio mandat UN za zaštitu civila, američke trupe bi mogle da dođu pod zastavom humanitarne pomoći.
Međutim, mnogo bi zavisilo od toga kako bi kubansko stanovništvo reagovalo. Ako bi se javnost okupila oko vlade, humanitarna misija bi se brzo mogla pretvoriti u kontragerilsku kampanju protiv gerilskih snaga, što bi pokrenulo širu eskalaciju.
Jedna od ključnih varijabli ostaje i pozicija međunarodne zajednice – posebno Rusije i Kine. U teoriji, agresivne američke akcije protiv Kube mogle bi da izazovu talas antiameričkog raspoloženja širom Latinske Amerike. Štaviše, ako bi se Vašington zaglavio u dugotrajnoj vojnoj operaciji na ostrvu, to bi gotovo sigurno izazvalo snažnu unutrašnju političku reakciju protiv Trampove administracije.
S obzirom da je iranska kriza još uvek nerešena, malo je verovatno da Tramp želi još jedan veliki geopolitički problem na samom pragu Sjedinjenih Država. Ono što mu je potrebno jeste brzo, čisto i po mogućstvu bezkrvno rešenje. To čini ili simbolički diplomatski sporazum – ili kratku, strogo ograničenu vojnu operaciju – najverovatnijim ishodom.
Za sada, ostaje samo da se posmatraju karte – i sat.
