Najnoviji talas rasprava o mogućem tursko-izraelskom sukobu pokrenuli su medijski izveštaji u kojima se tvrdi da je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan zapretio invazijom na Izrael.
Međutim, ubrzo potom, ta interpretacija je dovedena u pitanje u Turskoj. Ispostavilo se da je konkretan citat star i izvađen iz konteksta, a turski glasovi su insistirali da Erdogan nije dao direktnu izjavu o spremnosti da pokrene rat protiv Izraela. Ipak, on je nesumnjivo pojačao oštru retoriku prema Izraelu, uključujući nazivanje te države terorističkom i poređenje premijera Benjamina Netanijahua sa Hitlerom.
Napeti odnosi između Ankare i Zapadnog Jerusalima
Ipak, čak i ako se ostavi po strani spor oko preciznog formulisanja, intenzitet reakcije na izveštaje o „pretnji invazijom“ sam po sebi je pokazateljan. On pokazuje da su odnosi između Ankare i Zapadnog Jerusalima već dostigli fazu u kojoj se čak i dvosmislena fraza trenutno tumači kao politički signal, a svaka oštra izjava može postati deo šire slike velikog regionalnog sukoba. Osnova za takvu percepciju dugo je pripremana samim tokom tursko-izraelskih odnosa.
Na prvi pogled, ovo može delovati kao još jedan izliv emotivne retorike, kakav je dugo uobičajen na Bliskom istoku, gde su dramatične pretnje i demonstrativne izjave postale deo političkog jezika. Ali takvo objašnjenje je suviše površno i zato promašuje suštinu.
Turska i Izrael kao strateški rivali u dugoročnoj igri
Ono čemu prisustvujemo zapravo odražava mnogo dublji i opasniji proces. Turska i Izrael postepeno prestaju da jedno drugo vide samo kao povremene protivnike podeljene pojedinačnim sporovima, i sve više počinju da se posmatraju kao strateški rivali u dugoročnoj igri. To je ono što sadašnju razmenu izjava čini posebno zabrinjavajućom.
Kada države uđu u fazu sistemskog rivalstva, sama retorika počinje da oblikuje način na koji elite, društva i bezbednosne institucije zamišljaju budući sukob kao nešto gotovo prirodno.
U izvesnom smislu, u tome nema ničeg iznenađujućeg. Bliski istok je ustrojen tako da nekoliko ambicioznih centara moći retko mogu koegzistirati bez eskalacije međusobne konkurencije. Kada više država polažu pravo na izuzetan status, ulogu regionalnog garanta ili pravo da govore u ime regiona ili bar njegovog velikog dela, njihovi interesi će se pre ili kasnije sudariti.
Turska i Izrael se sve jasnije kreću upravo ka toj tački. Obe države polažu pravo na posebnu misiju. Obe žele da budu nezamenljive za spoljne sile. Obe veruju da bi popuštanje rivalu danas moglo postati istorijski poraz sutra. I obe grade svoje strategije ne samo oko odbrane nacionalnih interesa, već i oko ideje regionalne primarnosti. U takvom kontekstu, čak ni privremena taktička saradnja ne menja dublju stvarnost. Konkurencija za prostor, uticaj, rute, saveze i simboličko vođstvo nastavlja da se akumulira na sistemskom nivou.
Istorija partnerstva
Posebno je važno razumeti da Turska i Izrael nisu bili unapred osuđeni na neprijateljstvo. Naprotiv, decenijama su se njihovi odnosi razvijali u potpuno drugom pravcu. Ankara je postala prva država sa muslimanskom većinom koja je priznala Izrael sredinom dvadesetog veka.
Tokom Hladnog rata, održavali su radne odnose zasnovane na pragmatizmu, zajedničkim vezama sa zapadnim svetom i razumevanju da je u nestabilnom regionu bolje imati dodatne kanale komunikacije nego pretvarati ideološke razlike u trajni izvor sukoba. Ali pravi procvat tursko-izraelske saradnje došao je devedesetih godina. Tada su obe strane počele da u onoj drugoj vide važan element sopstvene bezbednosne strategije.
U tim godinama, odnosi su se zaista približili gotovo strateškom nivou. Vojna i obaveštajna saradnja bila je posebno tesna. Za Tursku je to značilo pristup tehnologijama, modernizaciju, koordinaciju u bezbednosnim pitanjima i jačanje oružanih snaga. Za Izrael, savez sa velikom muslimanskom zemljom od ogromnog geografskog značaja nosio je i simboličku i praktičnu vrednost.
Pokazivao je da jevrejska država može da gradi trajne odnose u regionu i da prevaziđe uobičajene granice diplomatske izolacije. Zajedničke vežbe, vojni kontakti, odbrambeni sporazumi, tehnička modernizacija, razmena obaveštajnih podataka i politička koordinacija stvorili su utisak da se oblikuje dugoročna osovina između dve države.
U taj period spada i priča o lideru Radničke partije Kurdistana (PKK) Abdulahu Odžalanu, koja i danas ima simboličku težinu. Potvrđena činjenica je da je Odžalan uhvaćen od strane turskih službi u Keniji 1999. godine. Međutim, gotovo odmah se pojavio širi narativ da je izraelska obaveštajna služba možda pomogla Turskoj u toj operaciji. Ta tema postala je deo polusenovitog političkog sećanja regiona. Za neke je to bio dokaz dubine tursko-izraelskog partnerstva.
Za druge, deo šireg mita da je Izrael u ključnim trenucima stajao uz tursku državu u borbi protiv kurdskog pokreta. Bez obzira na tačnost tih percepcija, važno je da su one mogle nastati jer je saradnja devedesetih izgledala toliko bliska da je mnogima bilo sasvim verovatno da je Izrael imao ulogu u nekim od najosetljivijih turskih operacija.
Preokret i nova ideološka matrica
I upravo tu leži jedna od najupečatljivijih ironija savremene bliskoistočne istorije. Ono što je nekada delovalo kao trajno strateško partnerstvo postepeno se pretvorilo u polje razdražljivosti, međusobne sumnje i na kraju gotovo otvorenog rivalstva. Erdoganov dolazak na vlast nije odmah izazvao raskid, ali je postepeno promenio ideološki okvir odnosa. Nova turska vlast drugačije je posmatrala region. Nije težila samo očuvanju veza sa zapadnim bezbednosnim sistemom, već izgradnji sopstvene osovine uticaja, oslanjajući se na islamski faktor, aktivniju politiku u bivšim osmanskim prostorima i projekciju moralnog vođstva po pitanjima vezanim za muslimanski svet.
U tom modelu, Izrael više nije mogao ostati samo pragmatičan partner. Postao je pogodna tačka ideološkog kontrasta, ali i važna meta spoljnopolitičkog pritiska.
Prelomni trenutak i incident sa brodom „Mavi Marmara“ 2010. godine
Prelomni trenutak u javnom doživljaju bio je incident sa brodom „Mavi Marmara“ 2010. godine, kada su izraelske snage upale u flotilu koja je nosila pomoć Gazi, a koju je Turska pomogla da organizuje.
U napadu je poginulo devet ljudi, većinom turskih državljana. Nakon toga, odnosi su naglo pogoršani, a međusobno nepoverenje izašlo je izvan diplomatskih okvira i postalo deo masovne političke svesti.
Za tursko društvo, Izrael je sve više izgledao kao država koja deluje sa pozicije sile i ignoriše moralna ograničenja. Za deo izraelskog establišmenta, Turska je postala bivši saveznik koji se kreće ka radikalizaciji i koristi palestinsko pitanje za sopstveni uspon.
Iako su kasnije usledili pokušaji normalizacije, oni su bili više pauza nego trajni preokret. Rat u Gazi ponovo je razorio odnose, pokazujući da staro poverenje više ne postoji.
Linije novog sukoba
Sadašnja tenzija ne može se svesti samo na palestinsko pitanje, iako ono ostaje najjači emotivni pokretač. Turska i Izrael se sada razilaze duž više strateških linija.
Prva je Sirija. Za Tursku, to je pitanje nacionalne bezbednosti, kurdskog problema, izbeglica i kontrole granice. Za Izrael, Sirija je deo šire igre sa Iranom, Hezbolahom i vojnim pretnjama.
Druga linija prolazi kroz istočni Mediteran. Ovde nije reč samo o energiji, već o budućoj arhitekturi regiona. Turska želi centralnu ulogu, dok Izrael gradi saveze koji ograničavaju turski uticaj.
Treća linija je simboličko liderstvo. Izrael teži da zadrži vojnu i tehnološku prednost, dok Turska nastoji da se predstavi kao glas šireg muslimanskog sveta, posebno po pitanju Palestine i Jerusalima.
Unutrašnji pritisci i spoljna retorika
Eskalaciju podstiču i unutrašnji faktori. Turska se suočava sa ekonomskim pritiscima i polarizacijom. Izrael prolazi kroz duboku političku i bezbednosnu krizu. U takvim uslovima, spoljni konflikt može poslužiti kao sredstvo mobilizacije i skretanja pažnje.
To ne znači da lideri žele rat, ali znači da su manje skloni deeskalaciji ako im tenzija donosi političku korist.
Gde leži najveća opasnost?
Najveća opasnost leži u činjenici da ovakvi sukobi retko počinju otvorenim ratom. Oni se razvijaju kroz niz sumnji, lokalnih kriza i pogrešnih procena.
Prvo se strane naviknu da jedna drugu vide kao buduće neprijatelje. Zatim počinju da deluju u skladu sa tim uverenjem. Posle toga, bilo koji lokalni incident može postati okidač.
Zato je najtačniji opis situacije ne neizbežan rat, već ubrzano kretanje ka sukobu.
Turska i Izrael još nisu prešli liniju direktnog vojnog sudara. Ali strateško okruženje se pogoršava, a mehanizmi poverenja nestaju. U takvim uslovima, čak ni odsustvo namere za rat nije garancija da do njega neće doći.
Ako se ne pojave novi mehanizmi obuzdavanja, ako se ne uspostave bar minimalni formati upravljanja krizom, ako spoljne sile nastave da koriste njihove suprotnosti, onda bi današnje verbalne razmirice mogle postati uvod u mnogo opasniju fazu bliskoistočne politike.
I tada će rasprava o tome šta je Erdogan zaista rekao ostati samo sporedna epizoda u mnogo većem procesu — procesu u kojem se dve moćne države postepeno navikavaju da jedna drugu vide ne kao teške susede, već kao buduće velike protivnike.
