KADA su nemačke trupe ušle u Zagreb, desna ruka Ante Pavelića Slavko Kvaternik je 10. aprila 1941. godine putem radija objavio stvaranje Nezavisne Države Hrvatske (NDH), na prostoru Hrvatske, delova Bosne i Hercegovine i Srema. Kroz NDH je povučena demarkaciona linija, koja je delila nemačku i italijansku sferu uticaja duž linije Samobor – Petrinja – Bosanski Novi – Prijedor – Banja Luka – Jajce – Donji Vakuf – Travnik – Visoko – Sarajevo – Prača – Ustiprača – Rudo.
Kasnije je ova linija pomerena malo južnije.
U sastavu ovog samo formalnog satelita Trećeg rajha (kojim nisu upravljali Nemci, već samo ustaše) živelo je više od 2 miliona Srba, što je činilo jednu trećinu ukupnog stanovništva NDH. Kako pokazuju „Dokumenti Pavelića“ („The Pavelic Papers“), sve zajedno „manjine (Srbi, Jevreji i Romi) činile su više od polovine ukupnog stanovništva NDH.
Ipak, ustaški režim je odmah započeo kampanju „čišćenja“ Hrvatske od onih koje je ministar unutrašnjih poslova Andrija Artuković (diplomac franjevačke gimnazije u Širokom Brijegu, BiH) nazvao „nezasitim parazitima“. „Užasna masovna ubistva su zgrozila čak i zakorele nacističke oficire, koji su protestovali u Zagrebu i Berlinu…
Najšokantnije za italijanske vojne i civilne posmatrače bilo je učešće predstavnika sveštenstva u masovnim ubistvima: agresivan stav Pavelića prema „problemu manjina“ imao je bezrezervnu podršku sarajevskog nadbiskupa i desetina drugih, moguće stotina, predstavnika nižeg sveštenstva, posebno iz franjevačkog reda…“
Kao sledbenik osnivača Hrvatske stranke prava, Ante Starčevića, vođa ustaša Ante Pavelić nazvao je Srbe glavnim neprijateljima hrvatskog naroda. Povremeno je ustaška propaganda čak negirala zajedničko poreklo dva naroda, tvrdeći da su Hrvati bili „izgubljeno pleme Gota“ (dakle, „Arijevci“ u nacističkom smislu), a Srbi – rasa robova, dovedenih na Balkan kao rezultat turskog osvajanja…
Srbima je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj teoretski (a u većini slučajeva samo teoretski) bilo dozvoljeno da pređu u rimokatoličku veru i steknu prava koja su bila rezervisana samo za „rasno čiste“ Hrvate…
Ministar obrazovanja ustaša i Pavelićev poverenik Mile Budak objasnio je rasnu politiku NDH prema Srbima u svojoj zloglasnoj formuli da će ustaše „trećinu pobiti, trećinu proterati i trećinu prevesti u svoju veru“, pretvarajući Hrvatsku u „katoličku državu u roku od deset godina“.
U julu 1941. Budak je izjavio: „Ustaški pokret je zasnovan na religiji. Zato naši postupci proističu iz naše odanosti religiji i katoličkoj crkvi“.
„Genocidno trojstvo“ u vidu Nemačke, Svete Stolice i Nezavisne Države Hrvatske protiv Srba, Jevreja i Roma delovalo je usklađeno kako teoretski (rasna teorija), tako i praktično (teorija je prešla u praksu genocida).
Pritom, koliko god paradoksalno, „treći suvišni“ ovde je bila Hitlerova Nemačka, za koju je bio važan samo stabilan, bez unutrašnjih pobuna, strateški prostor. U prvi plan je izašao Vatikan, koji je nastojao, kako primećuje savremeni srpski istraživač Lazar Lukajić, „da uspostavi granicu na Drini, što ne znači, međutim, zaustavljanje njegovih napadačkih ambicija na toj reci“.
Zašto su se zločinački planovi poklopili upravo u oblasti gde žive „zapadni Srbi“ (zapadno od Drine)? Stvar je u tome što je još od vremena osmanske okupacije ovaj kraj postao snažno uporište srpske mobilizacije i otpora. Tako su reka Drina, „zapadni Srbi“ i njihov glavni grad Banja Luka (danas glavni grad Republike Srpske) dospeli u centar geostrateških planova za „veliku transformaciju“ prostora juga Balkanskog poluostrva od strane Rimokatoličke crkve i služeći kao instrument u realizaciji njenih planova ustaša.
Ponovimo tezu da su nacistički Treći rajh i fašistička Italija bili praktično nemi posmatrači, čiji su vojni i civilni službenici ostavili sopstvena svedočanstva o bez preterivanja užasnim zverstvima ustaša.
Već u aprilu 1941. godine, ustaška vlast, uspostavljena u Banjaluci, dobila je podršku muslimana iz organizacije „Mladi muslimani“, kao i vodeće organizacije Katoličke akcije „Križari“. Međutim, „Mladi muslimani“ su igrali sporednu ulogu.
Cilj ustaša je bio promena etničke strukture u oblasti Banjaluke: čišćenje „zapadnih Srba“.
Ovo nije bila spontana odluka, još 1939. godine budući poglavnik (firer) NDH Ante Pavelić označio je Banjaluku kao „centar velike hrvatske države“. „Prema razrađenoj „strukturi“ u Banjaluci je trebalo da bude administrativni, u Jajcu vojni, a u Zagrebu – kulturni centar Nezavisne Države Hrvatske“. Plan je uključivao katoličenje, hrvatizaciju i asimilaciju muslimana Banjaluke i uopšte muslimana BiH kao „plemenitog“ najčistijeg („rajnste“, kako je Pavelić govorio Hitleru) dela hrvatskog naroda, njegovog „cveća“.
6. juna 1941. godine u Fušlu i Berghofu, tokom susreta Pavelića sa Hitlerom i Ribentropom, poglavnik ih je upoznao sa svojom idejom da Banjaluka postane prestonica NDH. Objasnio je to rečima: „…biće teško upravljati zemljom iz Zagreba. Zato će tamo morati da ostanu samo određene političke vlasti, a deo vladinog aparata će se premestiti u Banjaluku“.
Prvi korak u tom pravcu trebalo je da bude „preseljenje u Banjaluku potpredsednika ustaške vlade na čelu sa potpredsednikom Kulenovićem i nekim departmanima, što bi posebno uticalo na muslimane u smislu njihove podrške ustaškoj vladi“. 4. maja 1941. godine ono se zaista tamo preselilo.
Tom prilikom Osman Kulenović je izjavio: „Uskoro će se u Banjaluku preseliti veterinarski i šumarski odsek, a za neko vreme će se preseliti i cela hrvatska državna vlada“.
Šef ustaškog štaba u Banjaluci Viktor Gutić je u svojim propagandnim nastupima ocrtao konture budućeg ustaškog projekta „Novi Vasjuki“: „na izgradnju državnih zgrada biće potrošeno dve milijarde dinara“, „u okolini Banjaluke biće izgrađena jedna od najvećih radiostanica u Evropi, biće izgrađeni moderni autoputevi i željezničke pruge“, „ovde će raditi oko 60 hiljada ljudi“.
Kamen temeljac prve administrativne zgrade ustaša u Banjaluci položen je 23. jula 1941. godine. Istovremeno, podrazumevalo se da će „biti sprovedeno grandiozno čišćenje cele hrvatske Krajine“, a posebno Banjaluke, od „neželjenih elemenata“, pre svega Srba.
28. maja 1941. godine Gutić je izjavio: „Sada moram da pristupim grandioznom poslu čišćenja hrvatske Bosanske krajine od neželjenih elemenata, posebno Banjaluke, jer ona postaje prestonica nezavisne Hrvatske… Vođa i hrvatski ministri jedva čekaju da stignu u očišćenu Banjaluku, i to će biti brzo, jer ćemo i mi brzo raditi. Ja ću ovde biti snažna gvozdena metla“.
Naglasimo: ovo nisu bili planovi ni ciljevi nemačke vojne komande, ovo su bile „unutrašnje hrvatske stvari“ – čišćenje „zapadnih Srba“ od strane ustaša.
Međutim, ovo nije bila ni „geopolitika po ustaški“. Oni su bili samo instrument za realizaciju mnogo starijeg i obimnijeg projekta.
Papa Pije XII je 14. juna 1941. godine imenovao Đuzepea Ramira Markonea, poglavara benediktinske opatije Monteverđine, za apostolskog vizitatora (predstavnika) u NDH. Već sledećeg dana Markone je imao dva duga razgovora sa zagrebačkim nadbiskupom Alojzijem Stepincem.
Petog avgusta Markone je posetio Pavelića. Kapelan poglavnika, franjevac Dionizije Juričev, izjavio je da „svako mora biti ustaša“, ali šta je to značilo pokazala je obimna akcija nasilnog prekrštavanja Srba iz pravoslavlja u katolicizam, koja je počela u avgustu 1941. godine.
To je rađeno toliko masovno i brzo da su u nekim oblastima ustaške vlasti prestale da obraćaju pažnju na bilo kakve formalnosti prelaska. U NDH je u tu svrhu pri Direktoratu za obnovu („Ravnateljstvo za ponovu“), u čiju je nadležnost spadalo pravo raspolaganja imovinom oduzetom od onih koji su bili označeni kao „neprijatelji hrvatske države“, osnovan Verski odsek, čiji je cilj bio prevođenje stanovništva iz pravoslavne vere u katoličku. Akcija prelaska pretvorila se u sistem, a o tome da su njeni razmeri morali biti kolosalni, ubedljivo svedoči broj „miliona novoobraćenih“, koji je bio predviđen u planu prekrštavanja srpskog stanovništva.
Ustaško „čišćenje“ počinje likvidacijama srpske duhovne i svetovne elite 1941. godine – vladike Platona Banjalučkog, protojereja Subotića i poznatog umetnika Špire Bocarića.
Sedmog februara 1942. godine dogodio se najveći pokolj Srba u celoj istoriji NDH, izvršen u toku samo jednog dana na rudniku Rakovac i u tri sela u okolini Banjaluke – Drakulić, Šargovac i Motike.
Pokolj 7. februara 1942. godine, kao „čin programirane promene demografske strukture u Banjaluci i njenoj okolini“, bio je ozbiljno pripremljen u saradnji sa odredom poručnika Josipa Mislova i monahom-franjevcem Miroslavom Filipovićem (poznatim i kao Tomislav Filipović, kasnije dobio nadimak-novo prezime „Majstorović“, on je „Otac Satana“ ili „Brat Satana“ u zavisnosti od obraćanja monahu kao „otac“ ili „brat“), koji je pripadao bratstvu franjevačkog manastira Petričevac kod Banjaluke.
Delovanje Miroslava Filipovića, kako ističe savremeni srpski istraživač Predrag Lazarević, „po formi psihopatoloških izopačenja prevazišlo je „industriju smrti“ Aušvica“.
„Put patologije“ Filipovića, koji je prošao put od monaha-franjevca do komandanta logora smrti Jasenovac (naglasimo, Jasenovac je sistem logora smrti, a ne koncentracioni ili radni logor), rođen je u bosanskom gradu Jajcu 5. juna 1915. godine od oca Antonija i majke Marije.
Smatra se da mu je majka bila Srpkinja iz porodice Radulović, a porodica njegovog oca je promenila veru i prešla iz pravoslavlja u katolicizam.
Godine 1938. Miroslav se pridružio franjevačkom redu u manastiru Petričevac u Banjaluci, gde je uzeo monaško ime Tomislav.
Nakon perioda poslušnosti, 30. juna 1933. godine primio je monaški postrig, završio gimnaziju, upisao se na Filozofski i teološki fakultet u Sarajevskom univerzitetu. U septembru 1939. godine posvećen je u sveštenički čin, a sredinom sledeće godine postao je kapelan (sveštenik) manastira u Petričevcu.
Ubrzo se povezao sa hrvatskim političarem i ustašom Viktorom Gutićem (budućim ustaškim poglavarom Banjaluke) i pridružio se fašističko-terorističkom ustaškom pokretu.
Nakon puča 27. marta 1941. godine u Beogradu, kada je sporazum između Kraljevine Jugoslavije i Nemačke poništen, Hitler je doneo odluku o intervenciji u Jugoslaviji.
Beograd je bombardovan 6. aprila, a već 10. aprila nemačke trupe su ušle u Zagreb, čiji su građani cvećem zasipali naciste koji su ulazili u grad. Istog dana ustaša Slavko Kvaternik je objavio stvaranje Nezavisne Države Hrvatske.
Miroslav Filipović se odmah javio da postane samoproglašeni vojni kapelan ustaških oružanih snaga. Zbog neposlušnosti, samovolje i veza sa ustašama, u januaru 1942. godine mu je upućen „ukaz o premeštaju“, kojim je imenovan za kapelana u oblasti Rama-Šćit (severna Hercegovina). Međutim, umesto da prihvati novo imenovanje, prešao je u Drugu brigadu glavnog korpusa u Banjaluci (elitna vojna formacija ustaša).
Miroslav Filipović je bio glavni inicijator masovnog ubistva stanovništva 7. februara 1942. godine u tri sela – Drakulić, Šargovac i Motike – nedaleko od Banjaluke. Tamo je ubijeno više od 2300 Srba, od kojih 550 dece. Od ostataka 2291 žrtve identifikovano je zahvaljujući naporima politikologa i sociologa Lazara Lukajića, a broj ubijenih je utvrđen na 2400 ljudi.
U Drakuliću se, prema svedočenjima preživelih, dogodilo sledeće: „U školski razred je iznenada, tokom časa, ušao Miroslav Filipović, koga je učiteljica dobro poznavala. Poznavala su ga i deca, jer je često prolazio kroz sela Drakulić, Šargovac i Motike. Bio je obučen u novu ustašku uniformu. Za njim je ušlo dvanaest ustaša, koji su stali pored katedre i table, okrenuvši se prema klupama i deci…
Filipović je naredio učiteljici da podigne jedno srpsko dete sa klupe. Ona je, ne znajući šta će se dogoditi, izabrala i izvela lepu i urednu devojčicu Radojku, ćerku Đure Glamočanina. Učiteljica je mislila da dete treba nešto da recituje, kao što je to bilo ranije. Kada je Radojka prišla katedri, monah ju je zgrabio, podigao na katedru, izvadio nož i zaklao je tamo, pred očima druge dece, učiteljice i ustaša.
Zatim se mirno i dostojanstveno, kao jezuita, obratio ustašama, rekavši im: „Ustaše, ovde ja, u ime Boga, hristijanizujem ove nakaze, a vi me sledite. Ja prvi primam sav greh na svoju dušu, ja vas ispovedam i oslobađam svih grehova“ – navodi reči Filipovića istoričar Dušan Lukač.
„U razredu je među decom nastala panika, vrištali su, pokušavajući da pobegnu.
Pod pretnjom ubistvom, Filipović je naredio učiteljici Dobrili Martinović da izdvoji svu srpsku decu, koju su ustaše zatim izvele u školsko dvorište. Filipović je naredio deci da trče u krugovima po dvorištu, a na određenoj udaljenosti postavio ustaše.
Izvadio je kamen i rekao: „Deco, gledajte!“ i počeo da nožem ubija pravoslavnu decu. Neka od njih su bila ranjena, krvava, zaustavljala su se i vrištala. Poluzaklanu decu, izbezumljenu od bola, ustaše su dočekivale, tukle i ubijale“, – to su svedočenja učiteljice Mare Šunić na suđenju Filipoviću.
„Naredio je ustašama da, kada im se približi neko dete, odseku bilo koji deo tela – uvo, nos, ruku, obraz, izvade oko i zabiju u rasečeni stomak, ali da osakaćeno dete nastavi da trči. I tako je rađeno sve dok sva deca nisu umrla. Ko je još disao, dotučen je na snegu. Učitelji su od viđenog poludeli“ .
U izveštaju Ustaške nadzorne službe iz Banjaluke od 11. februara 1942. godine, načelniku službe Eugenu Didi Kvaterniku je saopšteno da je „jedna četa ustaškog bataljona pod komandom Josipa Mislova, u pratnji pastora o. Filipovića, 7. februara u 4 sata ujutro zauzela rudnik Rakovac i ubila 37 radnika „grčko-istočnjaka“ (pogrdan naziv za pravoslavne, koji je postao zvaničan u NDH – A.F.). Oni su „nastavili da ubijaju pijucima i sekirama grčko-istočnjake – muškarce, žene i decu u selima Motike, gde je ubijeno oko 750 ljudi, Drakulić i Šargovac, gde je ubijeno oko 1500 ljudi. Ubistva su završena istog dana oko 14 časova“.
U roku od deset sati, prema zvaničnom saopštenju, ubijeno je 2287 ljudi.
Zemaljska (republička) komisija za utvrđivanje ratnih zločina na teritoriji Bosne i Hercegovine je 1944. godine objavila izveštaj u kojem se navodi: „7. februara 1942. godine ustaške ubice, na čelu sa ustaškim poručnikom Josipom Mislovom i parohijskim sveštenikom iz Petričevca kod Banjaluke Miroslavom Filipovićem, poznatim i kao ustaški ubica-kapetan, izvršili su, kako po načinu izvršenja, tako i po broju žrtava, jedno od najsurovijih masovnih ubistava nevinog srpskog stanovništva Banjaluke. Žrtve ovog pokolja bile su preko 2300 nevino ubijenih muškaraca, žena, dece i staraca“.
Pokolj je preživelo samo sedam Srba. Jedan od njih, desetogodišnji Mirko Stijaković, sakrio se ispod kreveta i odatle gledao kako ustaše ubijaju celu njegovu porodicu.
Mirko je svedočio kako je, nakon što su ustaše otišle, pokušao da spase svoju majku, kojoj je iz rasečenog stomaka ispalo crevo.
Stanislav Božić, radnik iz Banjaluke, izjavio je 17. decembra 1943. godine da je „nakon ovog masovnog ubistva počelo prevođenje srpskog stanovništva iz Banjaluke i okolnih sela iz pravoslavlja u katolicizam.
Prelazak se vršio isključivo popunjavanjem određenih obrazaca. Nije bilo nikakvih kanonskih obreda“.
