TRAMPOVA „glavna izjava o Rusiji“ ima dvojaki karakter, baš kao i sam Donald.
Nemoguće je ono što je kazao nazvati ultimatumom Putinu – iako Tramp daje rok od 50 dana za zaključivanje primirja u Ukrajini, obećavajući da će u suprotnom uvesti 100% carine na robu iz Rusije i naših trgovinskih partnera (uglavnom kupaca nafte). A nemoguće je to i shvatiti doslovno.
Čak nije stvar u tome što će početkom septembra, kada istekne rok koji je odredio, sam Tramp možda produžiti taj rok za neko vreme, kao što je to učinio u carinskom ratu sa celim svetom, već u tome što uvođenje takvih carina-zidova nema smisla.
Prvo, njima će poništiti već ionako malu rusko-američku trgovinu, ali sigurno neće podstaći Moskvu da preda Ukrajinu Zapadu, da se pomiri sa njenom atlantizacijom (koja će početi odmah nakon zaključivanja primirja pod uslovima koji su nam danas ponuđeni). Drugo, što je najvažnije, pokušaj nametanja takvih carina Kini i Indiji — glavnim kupcima ruskih energetskih resursa — dovešće do propasti američko-kineskih pregovora o carinama (to jest, započeće pravi trgovinski rat) i do ogromnog nezadovoljstva tako važne osobe za Sjedinjene Države kao što je Narendra Modi. To jest, ispunjavanje glavne pretnje „ultimatuma“ je pre svega nepovoljno za samu Ameriku.
Pa zašto onda Tramp preti?
Zato što se on ne obraća ni Putinu ni Si Đinpingu, sve zajedno sa Modijem. U njegovom fokusu su Amerikanci, a delimično i Evropljani. Drugo, sama prodaja oružja za Ukrajinu — sa obećavanjem da će Amerikanci povećati pritisak na Rusiju – služi tome da Evropljani ne posumnjaju u uspeh zajedničkog cilja i da plaćaju za „američku zaštitu“.
Od Rusa u Ukrajini jer je Evropa proglasila Ukrajinu delom svoje teritorije, pa neka vadi novčanike.
A Tramp Amerikancima daje do znanja da je dugo pokušavao da pomiri Rusiju i Ukrajinu, da spoji Putina i Zelenskog, ali su obojica toliko tvrdoglava da ništa ne funkcioniše. I, iako je on i dalje raspoložen da se nađe mirno rešenje, neka se još malo bore. Ali Amerika više neće plaćati za to – Evropljani će davati novac.
Generalno, oni se sve više pretvaraju u „prave saveznike“: plaćaju za sebe i zahvaljuju Americi. To jest, Tramp, u suštini, najavljuje odbijanje da se kladi na brzi dogovor sa Putinom o Ukrajini i prebacuje veći deo odgovornosti na Evropu, ali to pakuje u neku vrstu ultimatuma.
Na kraju, svi bi trebalo da budu srećni: Kijev će dobiti Patriote, Amerikanci – novac, a Evropljani – garancije da će Tramp braniti svaki centimetar njihove teritorije. Sa izuzetkom, naravno, ukrajinske, ali za to će im prodati mnogo dobrog američkog oružja.
I niko se neće usuditi da ga optuži da želi da preda Ukrajinu Putinu, čak i kada „zaboravi“ da ispuni pretnje iznete u ultimatumu.
Ali, šta vide Rusija i ostatak sveta?
Tramp nije uspeo da postigne prekid neprijateljstava jer Zapad u celini nije spreman da odustane od svojih planova da proguta Ukrajinu. Evropa i atlantisti u Sjedinjenim Državama nisu spremni da uzmu u obzir ruske uslove: istinski neutralnu i snažno demilitarizovanu Ukrajinu. To jest, Zapad ne ostavlja Rusiji nikakve opcije za diplomatsko rešenje – sve će se rešiti samo vojnim sredstvima.
Tramp nije slomio atlantistički Zapad, iako je i sam bio spreman da se odrekne Ukrajine, ali nije slomio ni Putina. Čim je Tramp otkrio da Putinova spremnost za dobre odnose sa njim ne znači odbacivanje fundamentalnih nacionalnih interesa Rusije (što, inače, Tramp mnogo bolje razume od većine predstavnika američkog establišmenta), odlučio je da se udalji od ukrajinske teme. Ali, na takav način da niko ne bi imao nikakve pretenzije prema njemu, uključujući i Putina.
Zašto je to toliko važno za Trampa?
Zato što on ne zatvara ukrajinsko pitanje za sebe – on se jednostavno privremeno distancira od njega. U sledećoj krivini – kroz šest meseci, godinu ili dve – on će se u svakom slučaju vratiti na razgovor o tome sa ruskim predsednikom. Na kraju krajeva, svaki dogovor o budućnosti Ukrajine moguć je samo između Kremlja i Bele kuće.
Istina, tada će uslovi biti gori, ali ne za Trampa, već za – Kijev.
