U zbirci kratkih priča „Čemu nervoza, lepa?“ Nataše Milić (Književni esnaf, 2026) na više mesta se javlja motiv leptira, pa i ona priča o leptiru koji kada mahne krilima, uzrokuje orkan na drugom kraju sveta. To nije slučajno, jer ovo su nepretenciozne, bez jakih stilskih i narativnih efekata pisane priče, koje pri tome govore o takozvanoj svakodnevnici i takozvanim malim stvarima, ali koji imaju velikog odjeka u životima likova, pa i onih u njihovom okruženju.
Pored ovoga, u pričama se više puta javlja i motiv anđela, koji čak uokvirava celu zbirku, naslovima prve i poslednje priče („Anđela“ i „Anđeo“), opet ne slučajno, s obzirom na to da su ovo priče o tananim vezama među ljudima, tananim glasovima (i glasnicima) prošlosti ili našeg unutrašnjeg sveta, ponekad i nečeg nevidljivog i tajanstvenog.
To su s jedne strane jednostavne, životne i konkretne priče, ponekad na granici anegdote ili malo razrađenije situacije, ali sa primatom atmosfere i emocije, često one zagledane u nepoznato, u daljinu, u propuštene šanse, ali i ohrabrujuće bljeske zbog kojih nam se čini da sve može da ima neki smisao. Imamo nekoga ko se oseća kao poslednji čovek na svetu kada premine osoba koju dugo nije video, ali koja je činila da u ovom svetu ima za nešto i nekoga da se drži. I, kao u nekim drugim pričama, da se u nekom ogleda. Imamo nesigurne i zatvorene koji dobiju, ali i propuste trenutak da izađu iz zatvorenog kruga svojih života, ali ko zna, možda im taj trenutak otvori neki prostor za naredni. Imamo smrt gotovo nepoznatih ljudi koja nas podstakne da se konačno zagledamo u sopstveni život i osetimo ga. Ljudi koji prominu kroz naš život, ali ostave nešto, a da nismo sigurni tačno šta.
Najzad, postoji i jak motiv utapanja u sivilo, kao kao znak inercije i predaje, a predznak smrti. Kao i, u jednoj od najboljih priča u ovoj zbirci i jednoj od ređih koje pripadaju fantastici („Zaborav“), jasna slika toga zbog čega gubimo ljudskost i zbog čega smo toliko uplašeni od apokalipse i distopije, sluteći je pre u sebi nego u, koliko god surovom, svetu – u našoj nesposobnosti da pomognemo drugome i saosetimo sa njim.
Poslednja, i najkraća priča u ovoj zbirci, „Anđeo“, glasi:
„Prilazim pored ulične izložbe u Knezu. Mlada žena pokazuje deci crteže:
– Gledajte, eno Belog Anđela!
– Gde je? Gde? – pitaju deca.
I gledaju u nebo.“
Ove naizgled sasvim male priče imaju nešto od ovakve snage da nas navedu da pogledamo u nebo, između ostalog i zato što ne dociraju, ne pametuju, ne nameću se, nego nas puštaju da budemo u tišini dok ih čitamo i da nam se tako postepeno otvara vid i sluh za ono o čemu one možda govore, a što nas se i te kako tiče.
