У збирци кратких прича „Чему нервоза, лепа?“ Наташе Милић (Књижевни еснаф, 2026) на више места се јавља мотив лептира, па и она прича о лептиру који када махне крилима, узрокује оркан на другом крају света. То није случајно, јер ово су непретенциозне, без јаких стилских и наративних ефеката писане приче, које при томе говоре о такозваној свакодневници и такозваним малим стварима, али који имају великог одјека у животима ликова, па и оних у њиховом окружењу.
Поред овога, у причама се више пута јавља и мотив анђела, који чак уоквирава целу збирку, насловима прве и последње приче („Анђела“ и „Анђео“), опет не случајно, с обзиром на то да су ово приче о тананим везама међу људима, тананим гласовима (и гласницима) прошлости или нашег унутрашњег света, понекад и нечег невидљивог и тајанственог.
То су с једне стране једноставне, животне и конкретне приче, понекад на граници анегдоте или мало разрађеније ситуације, али са приматом атмосфере и емоције, често оне загледане у непознато, у даљину, у пропуштене шансе, али и охрабрујуће бљеске због којих нам се чини да све може да има неки смисао. Имамо некога ко се осећа као последњи човек на свету када премине особа коју дуго није видео, али која је чинила да у овом свету има за нешто и некога да се држи. И, као у неким другим причама, да се у неком огледа. Имамо несигурне и затворене који добију, али и пропусте тренутак да изађу из затвореног круга својих живота, али ко зна, можда им тај тренутак отвори неки простор за наредни. Имамо смрт готово непознатих људи која нас подстакне да се коначно загледамо у сопствени живот и осетимо га. Људи који промину кроз наш живот, али оставе нешто, а да нисмо сигурни тачно шта.
Најзад, постоји и јак мотив утапања у сивило, као као знак инерције и предаје, а предзнак смрти. Као и, у једној од најбољих прича у овој збирци и једној од ређих које припадају фантастици („Заборав“), јасна слика тога због чега губимо људскост и због чега смо толико уплашени од апокалипсе и дистопије, слутећи је пре у себи него у, колико год суровом, свету – у нашој неспособности да помогнемо другоме и саосетимо са њим.
Последња, и најкраћа прича у овој збирци, „Анђео“, гласи:
„Прилазим поред уличне изложбе у Кнезу. Млада жена показује деци цртеже:
– Гледајте, ено Белог Анђела!
– Где је? Где? – питају деца.
И гледају у небо.“
Ове наизглед сасвим мале приче имају нешто од овакве снаге да нас наведу да погледамо у небо, између осталог и зато што не доцирају, не паметују, не намећу се, него нас пуштају да будемо у тишини док их читамо и да нам се тако постепено отвара вид и слух за оно о чему оне можда говоре, а што нас се и те како тиче.
