Sa kojim izazovima i pretnjama se suočava savremena ruska kultura? Kako se ona danas doživljava u Evropi? „Ruski mir“ o ovim pitanjima razgovara sa poznatim srpskim kulturologom, piscem i prevodiocem Vladimirom Kolarićem.
Vladimire, počeli ste da proučavate rusku kulturu još u školi. Kako se to dogodilo?
U socijalističkoj Jugoslaviji, ruski jezik se učio u školama. Kada sam ja bio u osnovnoj školi, ruski je postajao sve manje i manje prisutan, sve vipe njih je želelo da uči engleski. U mom odeljenju, na primer, nekoliko učenika se prebacilo u drugu školu da bi učili engleski umesto ruskog. Njihovi roditelji su verovali da će im to dati veće šanse za uspeh u životu. Kasnije, devedesetih godina, postao je popularan i nemački, zahvaljujući lakšoj mogućnosti za emigraciju i zapošljavanje u Nemačkoj.
U osnovnoj školi sam imao veoma lošu nastavnicu ruskog, iako je bila Ruskinja poreklom. U gimnaziji sam imao nekoliko nastavnika, ali samo jedne godine mi je predavala izvanredna profesorica, koja se zvala Veselinka.
Sa ruskom kulturom sam se upoznao sam, van škole, kada sam otkrio Čehova i rusku religijsku filosofiju, a kasnije i poeziju. Na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu imao sam odličnu profesorku ruskog jezika, Enisu Uspenski, izuzetno obrazovanu i sofisticiranu osobu. Kasnije je postala moj mentor na doktorskoj disertaciji o Dostojevskom.
Šta mislite o stanju ruske kulture u svetu? Kako se osećate povodom pokušaja da se ona „otkaže“ na Zapadu u svetlu nedavnih događaja?
Percepcija svih kultura van „političkog Zapada“ oduvek je bila prožeta politikom. U socijalističkoj Jugoslaviji, proučavanje ruskog jezika dugo je bilo određeno ideologijom. Ruski profesori, kako na univerzitetima tako i u školama, često su doživljavani kao najposvećeniji komunisti. Mojoj ženi je, na primer, ruski jezik u osnovnoj predavala žena koja je imala čvrste staljinističke stavove, što je u našoj zemlji u to vreme, osamdesetih godina 20. veka, bilo izuzetno retko. S druge strane, u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji su prevođena dela ruskih emigrantskih pisaca i disidenata. Često su prvo objavljivana ovde, a zatim na Zapadu. Jugoslavija je razvijala mekšu, manje dogmatičnu verziju socijalizma, a u spoljnim odnosima balansirala je između Istoka i Zapada. Što se tiče Zapada, tokom Hladnog rata, on je bio prvenstveno zainteresovan za emigrante i disidente. Ponovo je kriterijum bilo politički, a ne umetnički značaj. Danas, pokušajem „poništavanja“ ruske kulture, ovaj trend je dostigao vrhunac.
Da li se slažete sa tvrdnjom da je mesto jedne kulture u svetu određeno položajem zemlje kojoj pripada? Njenom moći, uključujući vojnu i političku.
Zapad nastavlja da teži hegemoniji, ne samo ekonomski i vojno, već i u pogledu ideja, vrednosti i kulture. Želi da postavi standarde za to šta je vredno i značajno, a šta nije. To se odnosi na kulturu i umetnost. Ovo je veoma važan aspekt trenutnog rata protiv Rusije. Jer centri moći na Zapadu žele da dokažu ne samo da je ruska vlada represivna i da krši međunarodne norme, već i da su ruska istorija i kultura obeležene nasiljem, autoritarizmom i nedostatkom intelektualnih i kulturnih dostignuća.
Da li je kultura, dakle, oblik politike? I kako je Rusija sprovodi? Kako, po vašem mišljenju, ona predstavlja svoje veliko nasleđe?
Danas je Rusiji teško da predstavi svoju kulturu na Zapadu, jer to prvenstveno zavisi od zapadnih medija i institucija. Međutim, Rusija bi trebalo aktivno da iskoristi sve mogućnosti: u akademskim krugovima, u medijima i među izdavačima. Imam utisak da je ruski pristup predstavljanju svoje kulture svetu previše birokratski, da mu nedostaje jasno razumevanje šta će zanimati ljude u svakoj pojedinačnoj zemlji. Na primer, ruski klasici će uvek biti objavljeni u Srbiji, uvek će naći čitaoce, i za to nam nije neophodna finansijska podrška Rusije. Ali kada je u pitanju savremena ruska književnost, kao i kultura uopšte, uključujući i popularnu kulturu, u Srbiji se o njima vrlo malo zna. Upravo zato Srbi često imaju potpuno pogrešan utisak o današnjoj Rusiji, bez obzira na to da li im se vaša zemlja sviđa ili ne. Na kraju krajeva, ne možete se oslanjati samo na retke i slabo reklamirane revije ruskih filmova ili posete vojnih horova.
Mi u Rusiji smo često navikli da ponavljamo, gotovo po navici, Dostojevskog, Tolstoja, Tarkovskog, Šostakoviča, Rihtera, Čajkovskog — i tako dalje. I često ne uspevamo da shvatimo punu moć i veličinu ovih ljudi i naše kulture u celini. A kako našu rusku kulturu doživljavaju Srbi? A Evropljani? Razumem da ne možete govoriti u ime svih, ali ipak…“
Većina Srba voli Rusiju i rusku kulturu, čak i ako malo znaju o njoj. Na primer, tribine o Dostojevskom su uvek veoma posećene u Srbiji. Ljudi očekuju da im ruska književnost kaže nešto o životu i smislu. Srbi nisu naročito skloni apstrakcijama i formalizmu.
Neki ljudi na Zapadu vole rusku kulturu jer u njoj vide smisao, duhovnost i nadu da je moguće živeti drugačije. Možda čak vide i dublje razumevanje čoveka, ono koje ga ne svodi na racionalnog pojedinca i potrošača.
Šta pre svega odlikuje rusku kulturu?
Rusku kulturu karakteriše pre svega težnja ka celovitom pogledu na svet i život, potraga za smislom, verovanje u vrednost književnosti i za čoveka i za svet, i verovanje u mogućnost drugačijeg i lepšeg života. Najveće blago ruske književnosti su njeni besmrtni likovi, koji otkrivaju složenost čoveka, pokazujući ga u svoj punoći, koja se ne može svesti ni na jednu formulu. Ruska kultura je književno orijentisana, pa se ljudi ponekad iznenade što i Rusija ima sjajno slikarstvo, muziku i slično. To je perspektiva neruskog čoveka. Ali mislim da bi Rusi trebalo da budu svesni kako spolja doživljavaju njihovu kulturu, šta od nje očekuju i čemu se nadaju. Zbog čega, poput poznatog američkog pisca Džonatana Franzena, mogu da kažu da je ruska književnost blago sveta.
Šta je, po vašem mišljenju, oblikovalo rusku kulturu? Koje pokretačke snage ili faktore biste identifikovali?
Kombinacija hrišćanstva i jedinstvenog geografskog i civilizacijskog položaja objašnjava zašto Rusija nije tipična evropska zemlja i kultura. Preciznije, ne u smislu u kojem Evropu prvenstveno povezujemo sa njenom romano-germanskom komponentom. Naravno, Vizantija i njeno nasleđe su takođe deo evropske kulture i identiteta, ali Evropa se u modernoj eri razvijala kao da to nije slučaj. Štaviše, Rusija nije samo proizvod vizantijskog nasleđa i evropskog uticaja. Obeležena je slovenskim uticajem, kao i preplitanjem i ukrštanjem raznih naroda unutar svoje ogromne teritorije. Ruska kultura je manje racionalistička, empirijska i pragmatično orijentisana od evropskih kultura, ali nije ni iracionalna i ciklična kultura Istoka. Ona je orijentisana ne ka postizanju materijalnog i tehnološkog napretka, već ka preobražaju sveta, ka drugačijoj strukturi života. Sve je to važan deo ruskog identiteta i samosvesti, čak i među onim Rusima koji toga nisu svesni ili bi želeli da Rusija bude tipična evropska zemlja i prestane da se govori o njenoj istorijskoj misiji.
Koliko se ruska kultura već promenila i koliko će nastaviti da se menja? Možda je vredno zauzeti predvidljivo banalan pristup i zapitati se: u kojoj meri je zapadna kultura promenila rusku kulturu? I ne klasičnu kulturu, već masovnu kulturu – neku vrstu kulta brze hrane. Koliko je razarajući bio ovaj udarac?
Ruska kultura je bila pod zapadnim uticajem poslednjih nekoliko vekova i sada je nemoguće pobeći od posledica globalizma, tržišne ekonomije i tehnološkog napretka. Mnogi Rusi se žale da su ljudi prestali da čitaju, da književni časopisi i biblioteke nestaju, da je kultura potpuno komercijalizovana. To je svakako tačno, ali iz naše, srpske perspektive, stvari izgledaju drugačije. Jer u našoj zemlji ljudi čitaju još manje, nema takvog odnosa prema književnosti i obrazovanju, nema takve discipline u savladavanju kulturnih normi i proizvoda, nema takve samosvesti uopšte. Mislim da je važno da se ne izgubi taj gotovo svešteni stav prema čitanju i književnosti uopšte. Važno je i da pisci ne odustanu od stvarnih problema stvog društva i pojedinačnih ljudi, kao i od potrage za pitanjima smisla. Tako će moći da preobraze sve te uticaje i stvore nešto vredno i prepoznatljivo rusko.
Dostojevski je govorio o svetskoj osetljivosti ruskog naroda i ruske kulture. Veruje se da je Rusija uvek uzimala najbolje od drugih kultura i prilagođavala to svojim potrebama. Da li se slažete sa ovom izjavom? I kako se taj proces osetljivosti i prilagođavanja odvija danas?
Oni koji smatraju Rusiju posebnom civilizacijom imaju ubedljive argumente. U svakom slučaju, Rusija je formirala poseban civilizacijski i kulturni tip, prvenstveno ukorenjen u starogjelinskom, vizantijskom i hrišćanskom nasleđu, ali sa mnogim osobenostima. Rusija poseduje ogromnu teritoriju i resurse, i prirodno je da svoje postojanje i ciljeve posmatra iz globalne perspektive. U pokušaju da shvate svoju različitost od katoličke i protestantske Evrope, ruski mislioci i umetnici razvili su ideju o duhovnom značaju Rusije, ili bolje rečeno, o njenoj prvenstveno duhovnoj misiji u svetu. Ova ideja o Rusiji i njenoj ulozi zasniva se ne na materijalnim vrednostima, već na preobražaju sveta ili stvaranju boljeg društva i čovečanstva. Naravno, ovo je samo ideja, a stvarna istorija i specifične okolnosti svakog istorijskog perioda su nešto sasvim drugo. Ne može biti govora ni o kakvoj globalnoj misiji ako Rusija dozvoli da se njena teritorija fragmentira, izgubi kontrolu nad svojim resursima ili ne uspe da spreči demografsku katastrofu.
Po vašem mišljenju, postoje li neki značajni fenomeni u savremenoj ruskoj kulturi?
Nemam potpuni uvid u savremenu rusku kulturu, ali ono što vidim u književnosti, filmu i popularnoj kulturi ispunjava visoke profesionalne standarde. Međutim, nisam siguran koliko zaista velikih imena i fenomena postoji, onih koji otvaraju nove puteve i stvaraju nove mogućnosti. Ruski umetnici ne mogu pobeći od promena koje je doneo rat u Ukrajini, ali takođe ne mogu pobeći od ozbiljnih globalnih izazova koji postoje istovremeno, uključujući posledice veštačke inteligencije. Pitanje je koliko dobro umetnost može da odgovori na sliku sveta koja se tako radikalno menja. Ipak, ljudi se i dalje suočavaju sa važnim i večnim pitanjima o smislu života i postojanja.
Imate decu. Divnu decu, znam ih. Šta ste im rekli, a šta biste rekli drugoj srpskoj, balkanskoj i evropskoj deci, da biste ih motivisali da gledaju ruske filmove, čitaju ruske knjige i slušaju rusku muziku?
Uvek je bolje biti primer svojoj deci. Ako čitate rusku književnost, možda će i oni početi da je čitaju. Ako ih upoznate sa Rusom ili ih odvedete u Rusiju, imaće manje predrasuda i realnija očekivanja. Neki ljudi u Srbiji idealizuju Rusiju, ali onda, kada je sretnu u stvarnom životu, postaju razočarani.
Isto važi i ako deci predstavljate samo idealizovanu sliku Rusije: mogu se razočarati i izgubiti poverenje u ono što im govorite.
Moja deca nisu učila ruski u školi jer ga danas u Srbiji praktično nema. Ali kod kuće imaju dosta ruskih knjiga, i prevedenih i u originalu, a ponekad slušaju popularnu rusku muziku sa mnom, otkrivajući i sami nove stvari. Kada je moj stariji sin bio mali, često je pevao sovjetske marševe i kozačke pesme. Jednostavno mu je bilo zanimljivo. Gledao sam seriju „Slovo pacana“ sa svojim mlađim sinom bez srpskog prevoda, i bilo mu je zanimljivo.
U Srbiji, patriotizam i pravoslavlje povezuju mnoge mlade ljude sa Rusijom, što nije slučaj u zapadnoevropskim zemljama. Međutim, mlađa generacija ima svoju kulturu i načine komunikacije, često nezavisne od politike. Na primer, ogromna popularnost ruskih repera Gorila Glua i Lil Nakura (Gorilla Glue & Lil Nakur) u SAD je veoma značajan fenomen.
Vladimir Kolarić je rođen 1975. godine u Loznici, u Srbiji. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, gde je odbranio i doktorsku disertaciju „Transformacija književnog teksta F.M. Dostojevskog u filmovima Živojina Pavlovića“. Radi u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka u Beogradu. Autor je više od dvedeset knjiga proze, teorije i esejistike, među kojima je „Plamen Donbasa: Eseji o Trećem svetskom ratu“. Takođe je prevodilac savremene ruske poezije i proze.
(Autor intervjua je pisac Platon Besedin. Tekst je, pod naslovom „Vladimir Kolarič: Russkaя kulьtura literaturno orientirovana“, izvorno objavljen na sajtu „Russkiй mir“, na https://rusmirjournal.ru/2026/05/22/kolarich/)
