Ministri odbrane Nemačke i Japana pre nekoliko dana razgovarali su o potpisivanju recipročnog vojnog sporazuma koji bi omogućio slobodno kretanje vojnika i opreme dve države na teritoriji one druge. To je deo višegodišnjeg napora koji predvodi Vašington da se ojača saradnja evropskih članica NATO i azijskih saveznika SAD.
Krajem prošle nedelje u japanskom gradu Jokosuki razgovarali su nemački ministar odbrane Boris Pistorijus i njegov domaćin Šinđiro Koizumi.
Jokosuka je lučki grad na ulazu u Tokijski zaliv, koji je sedište japanske ratne mornarice ali i američke Sedme flote, koja je odgovorna za Pacifik.
Osim floskula o tome kako se obe zemlje zalažu za očuvanje regionalnog mira i stabilnosti, japanski mediji su preneli činjenicu da je glavna tema razgovora bilo potpisivanje recipročnog sporazuma koji bi omogućio da se vojnici, oružje i vojna oprema obe zemlje slobodno kreću, odnosno, transportuju na teritoriji one druge.
Japanski ministar propratio je sastanak sa Pistorijusom izjavom da su bezbednost regiona evroatlantika i indopacifika povezani – fraza koju su u opticaj pustili Vašington i NATO pakt nakon otpočinjanja konflikta u Ukrajini i koja se pre svega odnosi na zauzdavanje Rusije (koja se fizički proteže od istočne Evrope do Tihog okeana), ali ima veliku vrednost i u smislu vojno-obaveštajnog opkoljavanja Narodne Republike Kine (koje se vrši od ranije).
Spajanje nespojivog?
Taj koncept o povezanosti bezbednosti regiona Indopacifika i evroatlantskog prostora je nešto što je režimu prethodnog američkog predsednika Džozefa Bajdena služilo kao ideja vodilja u pokušaju da proširi NATO pakt na Istočnu Aziju, odnosno, Pacifik. Prvi korak te globalne integracije američkih saveznika nakon ranije ostvarenog uključivanja predstavnika Japana i Republike Koreje u NATO samit trebalo je da bude otvaranje kancelarija alijanse u Tokiju – plan koji je, javili su svetski mediji, blokirao francuski predsednik Emanuel Makron kako se ne bi dalje poremetili ekonomski odnosi njegove zemlje i EU sa Kinom.
I sam pojam Indopacifik, odnosno, ideja da su bezbednost i odbrana u dva ogromna okeana, Tihom i Indijskom, međusobno povezani je konstrukt vojno-političkog vrha u Vašingtonu, koji je upravo nastao kao izraz njegovog razmišljanja i nastojanja da sa mora opkoli Narodnu republiku Kinu i tako obuzda rast njene vojne moći, te joj stalno preti prekidanjem morskih linija za snabdevanje energentima i izvoz robe.
Sastanak u Jokosuki deo projekta uvođenja vojnih efektiva evropskih članica NATO-a u Istočnu Aziju
Mada pojedini američki mediji u sastanku nemačkog i japanskog ministra odbrane vide nastojanje Evropljana da, motivisani iracionalnim i arogantnim ponašanjem Trampove administracije prema njima, postignu veću nezavisnost od Vašingtona u oblasti odbrane kroz povezivanje sa drugim zemljama sličnih političkih nazora, istina je da je reč od projektu koji traje već desetak godina – obaveštajnom i vojnom povezivanju evropskih članica NATO alijanse i američkih azijskih saveznika. Njegov cilj je razmena obaveštajnih podataka, iskustava i vojnih tehnologija, jačanje vojnih industrija, te uspostavljanje inter-operabilnosti u svrhu utvrđivanja odbrane Tajvana i Južnog kineskog mora.
Ovo stoga što je brzo jačanje pomorskih, vazduhoplovnih i raketnih snaga kineske Narodnooslobodilačke armije stvorilo uslove u kojima, po mišljenju planera u Pentagonu, same SAD, pa ni u sadejstvu sa azijskim saveznicima (Japanom, Republikom Korejom, Tajvanom i Filipinima) ne mogu da u dovoljnoj meri odvrate Peking od eventualne intervencije na Tajvanu ili preuzimanja potpune kontrole nad Južnim kineskim morem.
Zloslutni deža vi
Japan veća ima slične vojne sporazume o slobodnom kretanju trupa i opreme sa Filipinima, Australijom i Velikom Britanijom i na njegovom tlu poslednjih godina već su održavane zajedničke vežbe sa pripadnicima nemačkog, italijanskog, francuskog i britanskog vazduhoplovstva i mornarice.
Kada je reč o vojnoj saradnji sa Nemačkom, pre četiri godine na zajedničke vežbe u dalekoistočnu carevinu doleteli su nemački lovci-bombarderi „jurofajter“ od kojih je jednim upravljao lično komandant Luftvafea Ingo Gerharc.
I dok japanski ministar odbrane Šinđiro Koizumi, sin premijera sa početka ovog veka, ističe kako jedna zemlja sama više ne može sama da odgovori na brze promene u bezbednosnim okolnostima i tako praktično pravda vojnu saradnju sa Nemačkom, građani trećih zemalja koje su iskusile agresiju Sila osovine u Drugom svetskom ratu na društvenim mrežama vest o rađanju vojnog sporazuma između Tokija i Berlina sa zebnjom komentarišu rečima: „Opet sve ispočetka“ i „Istorija se ponavlja“.
Ako je za ikakvu utehu – bar ovog puta u Zemlji izlazećeg sunca ne postoji divljenje za Nemačku kakvo je postojalo krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka, kada su Japance oduševljavali pruski vojni duh i disciplina, nemačka filozofija, medicina, tehnologija i industrija (poput mašinstva, optike, farmaceutike, brodogradnje i avio industrije), ali i kvazi-naučne teorija o hijerarhiji ljudskih rasa i naroda. (Mada su te teorije bile vrlo nepovoljne po Japan, jer su tzv. „žutu“ rasu karakterisale kao inferiornu u odnosu na belu, Japanci su ih sa jedne strane iskoristili kao izgovor za borbu protiv nadmenih evropskih sila i SAD u Aziji, a sa druge kao opravdanje za porobljavanje drugih azijskih naroda, koje su definisali kao zaostale u odnosu na sebe).
