Američki predsednik Donald Tramp prošle je sedmice potpisao predsednički memorandum kojim se odobrava povlačenje SAD-a iz čak 66 međunarodnih organizacija, što je jedan od najupečatljivijih udaraca globalnom humanitarnom i institucionalnom poretku.
Prema Beloj kući, taj je potez bio vežba odbrane nacionalnih interesa jer su ciljana tela bila „neefikasna“ i „nepotrebna“ za američke vrednosti ili deo globalne birokratije koja više nije zaslužila američko finansiranje.
Ipak, obim odluke onemogućuje da se ona smatra svakodnevnom prilagodbom politike. Među njima su značajne agencije UN-a, delovi Sekretarijata UN-a, klimatske institucije, forumi za borbu protiv terorizma i istraživačka tela.
Tramp je takođe bio neobično jasan o tome kako gleda na taj sistem. Na pitanje ograničava li išta njegovu moć, odgovorio je: „Moj vlastiti moral. Moj vlastiti um. To je jedino što me može zaustaviti. Ne treba mi međunarodno pravo.“
Uzevši u obzir masovna povlačenja, ta izjava sugeriše pogled na američku moć koja više ne vidi globalna pravila ili institucije kao nešto kroz šta se treba sprovesti, ili čak tolerisati.
Profesor Ugo Matei, istaknuti italijanski pravnik, iskren je u svojoj proceni da je međunarodno pravo, uglavnom, tanki sloj prekriven globalnom politikom moći.
„Međunarodno pravo nikada nije bilo dovršen projekat. Uvek je bilo koristan sloj licemerja na sistemu međunarodnih odnosa, pokušavajući ograničiti pojam da je moć ispravna“, kaže Matei, profesor međunarodnog i komparativnog prava na Univerzitetu Kalifornije i Univerzitetu u Torinu.
„Predsednik Tramp je strgao veo licemerja ne samo u međunarodnom pravu već, generalno, u mitologiji vladavine prava koja je karakterisala liberalni konstitucionalizam i angloameričko preuzimanje hegemonije u kapitalističkom bloku nakon Drugog svetskog rata“, kaže za „TRT World“ profesor Matei.
Moć bez multilateralizma
Trampova odluka da napusti desetine međunarodnih tela sledi put kojim je godinama išao, odvajajući SAD od nekih od najpoznatijih institucija UN-a.
Tokom svog prvog mandata, izvukao je SAD iz UNESCO-a, kulturne agencije UN-a. U svom drugom mandatu, povukao se iz Saveta UN-a za ljudska prava i ukinuo sva američka finansiranja UNRWA-e, agencije UN-a za palestinske izbeglice.
Tramp je takođe izvukao SAD iz Svetske zdravstvene organizacije, optužujući je da je prebliska Kini, čak i dok se svet suočavao s globalnom pandemijom koja je saradnju učinila potrebnijom nego ikad.
Napustio je Pariški klimatski sporazum, uklonivši SAD s glavnog foruma gde zemlje pokušavaju zajedno upravljati klimatskom krizom. Poderao je iranski nuklearni sporazum, iako su međunarodni inspektori rekli da se Teheran pridržava sporazuma.
Kada su međunarodne institucije pokušale proučiti ponašanje SAD-a ili Izraela, odgovor je bio još oštriji. Njegova administracija nametnula je sankcije zvaničnicima Međunarodnog kaznenog suda nakon što je pokrenuo istrage o ratnim zločinima u Avganistanu i Palestini.
Kada neka institucija kritikuje Vašington, uključuje Palestinu, ograničava izraelsku nekažnjivost ili stvara pravni rizik za Sjedinjene Države, Tramp se prema njoj ponaša kao prema neprijateljskoj i uobičajenoj za jednokratnu upotrebu.
Trampov tim tvrdi da ta međunarodna tela rasipaju američki novac i stoje na putu „suverenitetu“, tvrdeći da žele da se ti dolari troše kod kuće, na vojsku, na granične zidove i na zaštitu američkih kompanija.
Prema Mateiju, trenutne tehnološke transformacije relevantnije su za globalni pad zakonitosti od Trampove vlastite vizije.
„Liberalni ustavni sistem ne može preživeti preterani rast korporativne moći i koruptivne sile neviđene nejednakosti“, kaže Matei.
Nastavio je:
„Akumulacija privatnog kapitala na tako prekomeran način materijalni je razlog propasti vladavine prava, kako interno tako i međunarodno“, dodaje.
Kada zakon počne slabiti
Šteta ovde je dublja od jedne promene politike. Međunarodno pravo stvarno funkcioniše samo zato što je ugrađeno u institucije u kojima se države pojavljuju, raspravljaju, prihvataju presude i, barem u teoriji, pristaju na to da ih se obavezuje.
MSP i MKS mogu donositi obavezujuće presude u spornim slučajevima, ali zavise o tome hoće li države učestvovati.
Bez dobrovoljnog učestvovanja ne postoji način da se osumnjičenici dovedu pred sud ili da presude u praksi nešto znače. Kada se velika sila povuče iz njih, zakon i dalje ostaje na papiru, ali počinje bledeti.
Trampova tvrdnja da mu ne treba međunarodno pravo ima težinu u tom pogledu jer su SAD nekada bile glavni arhitekta sistema.
Tadašnji američki predsednik Vudrov Vilson bio je taj koji je nakon Prvog svetskog rata zagovarao Ligu naroda, iako nije uspeo nagovoriti svoju zemlju da se pridruži Ligi.
Nakon Drugog svetskog rata, predsednik Frenklin D. Ruzevelt dalje je razvio tu ideju i odigrao centralnu ulogu u stvaranju Ujedinjenih nacija koji su zamenili propalu Ligu naroda, Međunarodni sud pravde i mrežu ugovora koji su definisali moderni međunarodni poredak.
Stoga, kada Vašington tretira pravne obaveze kao neobavezne, drugim je državama puno lakše učiniti isto.
Vlade optužene za ratne zločine, ilegalne okupacije ili represiju mogu jednostavno pokazati na SAD i reći da pravila više nikoga ne obavezuju.
„Zaista, sistem UN-a se, uostalom, nije pokazao puno boljim od Lige naroda u sprečavanju ratova#, kaže Matei.
Dodao je:
„Američko predsedništvo odražava interese kapitala, a kapitalu više nije potreban zakon. A Trampova smela izjava jednostavno odražava tu istinu.“
Nastavio je:
„Međunarodno pravo, kao najslabiji i geopolitički najizloženiji deo pravnih sistema, jednostavno je prvo koje se urušava pod ogromnim pritiscima koje stvaraju globalni izazovi američkoj hegemoniji“, dodaje Matei.
Tramp insistira na tome da je njegov vlastiti moralni sud dovoljan da popuni tu prazninu, ali njegov dosije sugeriše drugačije. Samo u 2025. godini, SAD su izvele vojne napade u najmanje sedam zemalja, uključujući Venecuelu i Jemen.
Jedan od najupečatljivijih primera dogodio se krajem godine u Venecueli, gde su američke snage napale i uhapsile predsednika pomenute države dok Bela kuća za tu državu tvrde kako je koriste kao mrežu za krijumčarenje droge.
Taj napad usledio je nakon višemesečnih američkih pomorskih operacija na Karibima usmerenih na zaustavljanje izvoza venecuelanske nafte i ciljanje malih brodova za koje Vašington tvrdi da su povezani s krijumčarenjem, što je na kraju dovelo do otmice predsednika Nikolasa Madura i njegove supruge Silie Flores ranije u januaru.
Jemen je mesecima bombardovan kao deo kampanje protiv Huta, uništavajući luke, aerodrome i drugu infrastrukturu te ubijajući civile pre nego što je konačno uspostavljeno primirje.
Zatim su u junu američki borbeni avioni i pomorske snage napali tri ključna iranska nuklearna postrojenja tokom kratkog, ali smrtonosnog rata između Irana i Izraela.
Uz sve to, njegova administracija bila je najveći podržavalac višestrukih izraelskih ratova i genocida u Gazi, dok je istovremeno blokirala odgovornost za zločine Tel Aviva
