Pošto mu se posrećilo, kao i svim takozvanim ljudima sudbine ili proviđenja, ubrzo je (Josip Broz – prim. StSt) privukao simpatije engleskih laburista, tada na vlasti, koji su doprineli stvaranju slike o Titu nalik Davidu, usmerenim pravo protiv pretnji Staljina – Golijata.
Nakon Normana Dejvisa, koji je u Jugoslaviju došao ’50, usledile su posete gotovo svih laburističkih engleskih političara, a potom i konzervativaca. Odmori u Dalmaciji i Opatiji raznih Bevana i Dejvisa, novonastalih blagonaklonih „kumova“ Titovih socijalističkih iskustava, utrli su put za posetu Idna Beogradu i, na kraju, za Titovu posetu Londonu i Kraljevskom sudu Sv. Džejmsa[1]. Zahvaljujući podršci Engleske (koja je u Beograd mogla da pošalje ličnosti, ali ne i novac) Tito je tri puta dobio triparitnu pomoć od preko sto miliona dolara, obezbeđenih u najvećoj meri od Sjedinjenih Država, koje su i same, nekoliko puta i u drugim prilikama pomagale Titu da prevaziđe opasnost od gladi i da se odbrani od pritiska sa Istoka, što je, s protokom meseci, postalo, kako bi moj prijatelj Petkov rekao, „mašina za pravljenje dolara“. Pentagon se 1951. takođe počeo interesovati za tu Jugoslaviju koju je Zapad – tako je makar delovalo mnogima – izvukao iz Istočnog bloka bez opaljenog metka. Interesovanje američkih generala brzo je preraslo u oduševljenje. Prisećam se posete načelnika generalštaba američke vojske Kolinsa Beogradu i Sarajevu. On je posle razgovora s Kočom Popovićem, tadašnjim načelnikom generalštaba Jugoslovenske armije, sijao od radosti. „Najzad“ – kako je verovatno mislio – „zapadno raspoređivanje snaga odustaje od svog nepomičnog statusa u Evropi i mi imamo mogućnost da našu liniju fronta dovedemo do Dunava, da skratimo za preko četiri stotine kilometara stratešku rutu naših bombardera; moći ćemo da postavimo pomorske baze u Dalmaciju, pošaljemo vojne misije u obučavanje jugoslovenskih vojnika upotrebi modernog naoružanja.“
Čarls Pik, ambasador Velike Britanije, smatran je u to vreme zapadnim kumom Titovog režima, s kojim je bio povezan ličnim prijateljstvom. Kada je bračni par Pik iz Beograda otišao za Atinu, maršal, u nemogućnosti da svom najboljem braniocu od podozrivog Zapada (engleski diplomati ne mogu da primaju odlikovanja od inostrane vlade) ponudi najviše jugoslovensko odlikovanje, poklonio je gospođi Pik dragulj koji je uzeo iz škrinje u svojoj rezidenciji, a ambasadoru tabakeru od čistog zlata s na poklopcu ugraviranim natpisom Josip Broz Tito.
