Пошто му се посрећило, као и свим такозваним људима судбине или провиђења, убрзо је (Јосип Броз – прим. СтСт) привукао симпатије енглеских лабуриста, тада на власти, који су допринели стварању слике о Титу налик Давиду, усмереним право против претњи Стаљина – Голијата.
Након Нормана Дејвиса, који је у Југославију дошао ’50, уследиле су посете готово свих лабуристичких енглеских политичара, а потом и конзервативаца. Одмори у Далмацији и Опатији разних Бевана и Дејвиса, новонасталих благонаклоних „кумова“ Титових социјалистичких искустава, утрли су пут за посету Идна Београду и, на крају, за Титову посету Лондону и Краљевском суду Св. Џејмса[1]. Захваљујући подршци Енглеске (која је у Београд могла да пошаље личности, али не и новац) Тито је три пута добио трипаритну помоћ од преко сто милиона долара, обезбеђених у највећој мери од Сједињених Држава, које су и саме, неколико пута и у другим приликама помагале Титу да превазиђе опасност од глади и да се одбрани од притиска са Истока, што је, с протоком месеци, постало, како би мој пријатељ Петков рекао, „машина за прављење долара“. Пентагон се 1951. такође почео интересовати за ту Југославију коју је Запад – тако је макар деловало многима – извукао из Источног блока без опаљеног метка. Интересовање америчких генерала брзо је прерасло у одушевљење. Присећам се посете начелника генералштаба америчке војске Колинса Београду и Сарајеву. Он је после разговора с Кочом Поповићем, тадашњим начелником генералштаба Југословенске армије, сијао од радости. „Најзад“ – како је вероватно мислио – „западно распоређивање снага одустаје од свог непомичног статуса у Европи и ми имамо могућност да нашу линију фронта доведемо до Дунава, да скратимо за преко четири стотине километара стратешку руту наших бомбардера; моћи ћемо да поставимо поморске базе у Далмацију, пошаљемо војне мисије у обучавање југословенских војника употреби модерног наоружања.“
Чарлс Пик, амбасадор Велике Британије, сматран је у то време западним кумом Титовог режима, с којим је био повезан личним пријатељством. Када је брачни пар Пик из Београда отишао за Атину, маршал, у немогућности да свом најбољем браниоцу од подозривог Запада (енглески дипломати не могу да примају одликовања од иностране владе) понуди највише југословенско одликовање, поклонио је госпођи Пик драгуљ који је узео из шкриње у својој резиденцији, а амбасадору табакеру од чистог злата с на поклопцу угравираним натписом Јосип Броз Тито.
