Kao što je bio slučaj sa administracijom Klintona, tako je i aktuelni režim u Nemačkoj, konkretno Ministarstvo inostranih poslova Joške Fišera, opravdavao svoju intervenciju na Kosovu pozivajući se na „humanitarnu katastrofu“, „genocid“ i „etničko čišćenje“ koje se, kako je tvrđeno, dešava tamo, naročito u mesecima koji su neposredno prethodili NATO napadima.

Sledeća interna dokumenta Fišerovog ministarstva i različitih regionalnih upravnih sudova u Nemačkoj, nastala tokom godine koja je prethodila početku NATO vazdušnih udara, svedoče da kriterijumi etničkog čišćenja i genocida nisu bili ispunjeni.

Dokumenta za potrebe sudova u vezi sa izbeglicama

Dokumenti Ministarstva inostranih poslova bili su odgovori na zahteve sudova prilikom odlučivanja o statusu kosovsko-albanskih izbeglica u Nemačkoj.

Iako bi se u ovim slučajevima mogao pretpostaviti interes da se umanji stepen humanitarne katastrofe kako bi se izbegla obaveza prihvatanja više izbeglica, ipak ostaje vrlo značajno da je Ministarstvo inostranih poslova — za razliku od svojih javnih tvrdnji o etničkom čišćenju i genocidu kao opravdanju za intervenciju — u internim dokumentima nastavilo da negira njihovo postojanje kao zvaničnu politiku Jugoslavije u tom ključnom periodu. I to je ostalo njihova procena čak i u martu te godine.

„Genocid“ nije bio razlog intervencije

Tako ova dokumenta pokazuju da zaustavljanje „genocida“ nije bio razlog zbog koga je nemačka vlada — a time i NATO — intervenisala na Kosovu, i da genocid (u smislu nemačkog i međunarodnog prava) nije prethodio NATO bombardovanju, barem ne od početka 1998. do marta 1999, već je njegov proizvod.

Izvori: Dokumenta dostupna nemačkim medijima

Izvode iz ovih zvaničnih dokumenata pribavila je IALANA (Međunarodna asocijacija pravnika protiv nuklearnog oružja), koja ih je prosledila različitim medijima. Tekstovi korišćeni ovde objavljeni su u nemačkom listu Junge Velt 24. aprila 1999.

Prema mojim izvorima, ovo je najpotpunija reprodukcija dokumenta koja je u tom trenutku postojala u nemačkim medijima. Sledi moj prevod tih objavljenih izvoda.

Erik Kanepa Bret forum, Njujork 28. april 1999.

I: Izveštaj obaveštajne službe Ministarstva spoljnih poslova – 6. januar 1999, Upravni sud u Ansbahu

„U ovom trenutku je uočljiva tendencija rasta broja izbeglica koje se vraćaju u svoje domove. Bez obzira na tešku ekonomsku situaciju u Saveznoj Republici Jugoslaviji (prema zvaničnim podacima SRJ, 700.000 izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine našlo je smeštaj od 1991), nema poznatih slučajeva hronične neuhranjenosti ili nedovoljnog medicinskog tretmana među izbeglicama, a značajnija beskućništva nije bilo.

Prema proceni Ministarstva, pojedini Kosovo-Albanci (i njihove uže porodice) i dalje imaju ograničene mogućnosti da se nasele u onim delovima SRJ gde već žive njihovi sunarodnici ili prijatelji spremni da ih prime i podrže.“

II: Izveštaj Ministarstva spoljnih poslova – 12. januar 1999, Upravni sud u Triru

„Čak ni na Kosovu nije utvrdiva eksplicitna politička progonska kampanja vezana za albansku etničku pripadnost. Istočni deo Kosova i dalje nije uključen u oružane sukobe. Javni život u gradovima kao što su Priština, Uroševac, Gnjilane i dr. je tokom celog perioda konflikta tekao relativno normalno.“

Navodi se i da su „akcije bezbednosnih snaga (bile) usmerene ne protiv Kosovo-Albanaca kao etničke grupe, već protiv vojnog protivnika i njegovih stvarnih ili navodnih pristalica.“

III: Izveštaj Ministarstva spoljnih poslova – 15. mart 1999, Upravni sud u Majncu

„Kao što je navedeno u izveštaju od 18. novembra 1998, OVK je ponovo zauzeo svoje pozicije nakon delimičnog povlačenja (srpskih) bezbednosnih snaga u oktobru 1998, tako da ponovo kontroliše široke oblasti u zoni konflikta.

Početkom proleća 1999. još uvek je bilo sukoba između OVK i bezbednosnih snaga, iako oni do sada nisu dostigli intenzitet borbi iz proleća i leta 1998.“

IV: Mišljenje Bavarskog upravnog suda – 29. oktobar 1998

„Izveštaji Ministarstva od 6. maja, 8. juna i 13. jula 1998, dostavljeni tužiocima u pozivu na usmeno razmatranje, ne dozvoljavaju zaključak da postoji grupni progon etničkih Albanaca sa Kosova. Niti se može sa dovoljnom sigurnošću uočiti regionalni progon koji bi obuhvatio sve etničke Albance iz određenog dela Kosova.“

Nasilja jugoslovenske vojske i policije od februara 1998. „bila su usmerena na separatističke aktivnosti i ne predstavljaju dokaz progona čitave albanske etničke grupe na Kosovu ili njenog dela“. Navodi se da je reč o „selektivnoj prinudnoj akciji protiv oružanog podzemlja (posebno OVK) i ljudi u neposrednom kontaktu s njim“.

„Državni program ili progon usmeren na čitav albanski etnički korpus ne postoji ni sada niti je postojao ranije.“

V: Mišljenje Upravnog suda Baden-Virtemberga – 4. februar 1999

„Svi izveštaji predstavljeni senatu slažu se da je često strahovana humanitarna katastrofa koja preti albanskom civilnom stanovništvu izbegnuta. … To deluje kao tačno od obustavljanja borbi nakon sporazuma postignutog sa srpskim rukovodstvom krajem 1998. (izveštaj od 18. novembra 1998).“

„Od tada su i bezbednosna situacija i uslovi života stanovništva albanskog porekla primetno poboljšani. … Pogotovo u većim gradovima javni život se vratio u relativnu normalnost.“

Navodi se da su pojedinačni slučajevi prekomernog nasilja, kao što je tragedija u Račku, „pripisani srpskoj strani i izazvali veliko negodovanje“, ali da „broj i učestalost takvih ekscesa ne opravdava zaključak da je svaki Albanac na Kosovu izložen ekstremnoj opasnosti“.

VI: Mišljenje Višeg upravnog suda u Minsteru – 24. februar 1999

„Ne postoji dovoljno stvarnih dokaza o tajnom programu ili prećutnom konsenzusu na srpskoj strani da se albanski narod likvidira, protera ili na drugi način krajnje proganja.“

Ako država „strogo sprovodi svoje zakone“ u odnosu na etničku grupu koja „odbija državu i podržava bojkot“, to se ne može tumačiti kao programski progon.

Čak i ako bi država „tolerisala ili prihvatila“ da deo stanovništva emigrira zbog mera prinude, „to se i dalje ne može smatrati programom progona usmerenim na čitavu albansku većinu na Kosovu“.

Mere oružanih snaga bile su „u prvom redu usmerene na borbu protiv OVK i njegovih stvarnih ili navodnih pristalica“.

VII: Mišljenje Višeg upravnog suda u Minsteru – 11. mart 1999

„Etnički Albanci na Kosovu nisu bili niti su sada izloženi regionalnom ili državnom grupnom progonu u Saveznoj Republici Jugoslaviji.“

Zaključak

Unutrašnja dokumenta nemačkog Ministarstva spoljnih poslova i upravnih sudova, nastala neposredno pre NATO intervencije 1999. godine, ne podržavaju tezu da je na Kosovu u tom periodu postojao genocid ili organizovano etničko čišćenje nad Albancima. Naprotiv, u svim izveštajima dominira ocena da:

Nije postojala državna politika usmerena na progon ili likvidaciju albanske etničke grupe, „nasilne akcije“ jugoslovenskih bezbednosnih snaga bile su usmerene pre svega na borbu protiv terorističke OVK i njenih pristalica, u većim gradovima javni život je uprkos sukobima funkcionisao relativno normalno, „humanitarna katastrofa“ je, prema ovim dokumentima, bila izbegnuta krajem 1998., te takođe nisu postojali uslovi koji bi, u pravnoj smislu, predstavljali genocid ili masovni, sistemski progon čitave etničke grupe.

Procene nemačkih državnih institucija se nisu poklapale sa javnim narativima Nemačke i NATO-a

Najznačajniji zaključak koji proizlazi iz svih navedenih dokumenata jeste da se privatne, službene procene nemačkih državnih institucija nisu poklapale sa javnim političkim narativima Nemačke i NATO-a, koji su intervenciju opravdavali tvrdnjama o genocidu i masovnom etničkom čišćenju.

Drugim rečima, prema samim procenama nemačkih vlasti u tom trenutku, genocid nije postojao pre bombardovanja — a tvrdnje o njemu nisu bile zasnovane na zvaničnim, internim analizama, već su se pojavile kao politički argument za intervenciju.