Jedan od najvećih živih filozofa i intelektualaca u Srbiji, Žarko Vidović, čovek koji je svedočio najvažnijim prekretnicama u novijoj istoriji srpskog naroda i bio njihov učesnik, zatočenik Jasenovca i prijatelj patrijarha Pavla, u velikoj životnoj ispovesti za novi broj Nedeljnika, u 94. godini života, govori o prošlosti ali i budućnosti srpskog naroda i njegovoj hrišćanskoj vertikali.
O žrtvama i nazivu „logoroški narod“
„Žrtve partizana i četnika zajedno ne čine ni 10–15 odsto žrtava koje su podneli Srbi u logorima, na putu za logore ili u bombardovanjima. I jedni i drugi nemaju ni 10 odsto žrtava, a ćute o ovih 90 odsto“, kazao je Vidović, obrazlažući zašto je nazvao Srbe „logoraškim narodom“.
Žarko Vidović pričao je i o Drugom svetskom ratu, koji je proveo prvo kao saradnik čuvenog Valtera Perića, a potom i u ustaškim i nacističkim logorima. On je u intervjuu Nedeljniku pokušao da objasni mržnju prema Srbima u ratu.
Ideološki i religijski koreni mržnje
„Oni su u Prvom svetskom ratu bili neprijatelji, u Drugom… Od 19. veka, od kada Vuk postaje počasni građanin Zagreba, krstašku mržnju među Hrvatima organizuje Vatikan, koji želi da do Drine pokatoliči sve. Oni se drže krstaške prošlosti katolicizma, i toga su svesni Srbi preko Drine ili iz Srema. Jedini dokaz Boga je postojanje zajednice ljubavi i saradnje.
Pravoslavno shvatanje nacije je shvatanje zajednice koja nije ratoborna nego živi u uzajamnoj solidarnosti. Dok Hrvati hrišćanstvo shvataju kao krstaški pohod… Pogledajte zašto pravoslavni, kada se susretnu sa ekstremizmom, idu u komuniste, a katolici u fašiste.“
O Jugoslaviji i kontrolama u kulturi
Vidović se u ispovesti za Nedeljnik osvrnuo i na Jugoslaviju, Dobricu Ćosića, Branka Ćopića… Srpska akademija nauka i umetnosti bila je uvek, kaže Vidović, strogo kontrolisana ustanova.
„Akademija nauka je bila jako kontrolisana ustanova. Sećam se kad su morali da prime Oskara Daviča, ili Dobricu Ćosića kao neku vrstu partijskog komesara, pa su stari akademici to posmatrali sa podozrenjem. Sve je bilo kontrolisano. Komitet se najviše bojao srpskog nacionalizma, zato je i bio protiv Ćopića. Branko Ćopić je bio opasnost, a ne Ćosić. Takve stvari su njih plašile, sve što miriše na tradicionalizam… Dobrici Ćosiću nije bilo jasno šta je nacija, a šta je država. On je umro s mržnjom prema četnicima.“
Titoizam, krležijanstvo i velika pitanja o identitetu
Titoizam je u komunizam uveo krležijansku teoriju da je Jugoslavija Velika Srbija i da je svako srpstvo velikosrpstvo, objašnjava Žarko Vidović. Tito to nije smeo da govori za vreme rata jer su mu skojevci bili jedini borci.
„Ja sam od Sinoda dobio Orden Svetog Save i nijedan sveštenik nije prišao da mi čestita, sem jednog. Zato što znaju šta mislim o njima. Dva puta sam o tome pričao s patrijarhom Pavlom. On je bio antiklerikalan, pravi pravoslavni čovek. Neverovatno neposredan i govorio je ono što oseća“, prisetio se Vidović u opširnom intervjuu u novom broju Nedeljnika.
Danas živimo u vremenu kada vladaju političke stranke kao nova klasa, i to je dobro Đilas predvideo 1952. godine.
„Nova klasa, ljudi, nije to mala stvar. To treba izdržavati.“ Vidović često priča o muslimanima i potrebi Srba da uspostave mir sa njima.
Predavanje u Foči i apel protiv rata s muslimanima
„U Foči sam, kada je osnovana Pravoslavna akademija 1993. godine, po preporuci sarajevskog mitropolita Nikolaja bio određen za glavnog predavača. Imam i od njih orden kao osnivač. I, kada sam predavao kako treba da se ponašaju vojni sveštenici i oficiri Republike Srpske, pričao sam da nipošto ne smemo da se zavadio s muslimanima.
Rekao sam – a bili su tu vladike Amfilohije i Atanasije, Nikola Koljević, Radovan Karadžić, Krajišnik, Biljana Plavšić i mnogi drugi – nikako rat sa muslimanima, jer Amerikanci su želeli da u Bosni Srbi zarate sa muslimanima, što će biti okidač novog rata pravoslavnih hrišćana sa muslimanima. Odavde do Azije. Rekao sam da ne smemo mi da počnemo taj rat, čak i ako ubiju nekog našeg ne smemo da se latimo oružja. Izgubićemo.“
