Više ne možemo očekivati da će međunarodni sistem – bilo globalni ili evroazijski – ponovo uspostaviti „idealne“ modele poretka poznate iz istorije. Svet se suviše duboko promenio. Ipak, ako narodi Velike Evroazije žele da mirno koegzistiraju, moramo početi da definišemo sopstvene principe legitimiteta i uzajamnog poštovanja.
Legitimitet kao temelj odnosa među državama
Svakom studentu međunarodne politike poznato je da je uzajamno priznavanje osnova legitimiteta u odnosima među državama. Upravo je to omogućilo velikim silama Evrope da održe izvesni stepen mira od poraza Napoleona 1815. godine u Rusiji, pa sve do katastrofe 1914. godine.
Jednostavno rečeno, legitimitet je značio da su veliki igrači prihvatali pravo jedni drugih da sami odlučuju o svojem unutrašnjem uređenju i da su priznavali da njihovi sistemi počivaju na približno sličnim principima. Zahvaljujući tom zajedničkom razumevanju, mogli su bez straha da posmatraju bezbednost drugih kao deo sopstvene.
Francuska revolucija i rađanje novog poretka
Kada je revolucionarna Francuska odbila da prizna monarhije Evrope, rat je postao neizbežan. Napoleonova imperija, izgrađena na energiji rušenja, nije mogla da živi u miru sa režimima čiji je legitimitet poricala.
Međutim, kada su je koalicione snage Rusije, Austrije, Britanije i Pruske porazile, uspele su da postignu dogovor na Bečkom kongresu, upravo zato što su priznavale pravo jedna drugoj na postojanje. U narednih sto godina, ravnoteža snaga u Evropi počivala je na tom zajedničkom prihvatanju legitimiteta.
Nedostatak legitimiteta u modernom dobu
Od tog vremena, svet nije poznavao drugi poredak u kojem je legitimitet igrao tako centralnu ulogu. Tokom Hladnog rata, Zapad nikada zaista nije priznao Sovjetski Savez kao legitiman. Takozvano „međusobno poštovanje“, na koje se kasnije pozivaju istoričari, u stvarnosti je bilo tek priznanje da bi nuklearni rat bio samoubilački.
Borba se nastavila – ekonomska, ideološka, kulturna – sve dok se socijalistički sistem nije sam urušio.
Sjedinjene Države, Kina i Rusija
Isto je bilo i sa Kinom. Približavanje Vašingtona i Pekinga tokom sedamdesetih godina prošlog veka nije značilo da su Sjedinjene Države prihvatile trajno pravo Komunističke partije na vlast. Kada se konkurencija ponovo rasplamsala, stara neprijateljstva su brzo oživela.
Tako je bilo i sa Rusijom. Odbacivanje političkog puta Rusije od strane Zapada daleko je prethodilo bilo kakvom ratnom sukobu; borba je samo ogolila suštinu tog odnosa. Čak i ako bi borbe prestale, teško je zamisliti povratak onom konsenzusnom evropskom poretku od pre više od jednog veka.
Izgubljeni ideal uzajamnog priznavanja
Ideja uzajamnog priznavanja kao osnove legitimiteta danas ostaje jedan plemenit ostatak prošlosti – model iz jednog drugačijeg doba. Ona može da inspiriše, ali se ne može ponovo stvoriti u savremenim uslovima. Danas ta ideja opstaje uglavnom među onima koji traže novu ravnotežu snaga izvan zapadnog sveta – u organizacijama kao što su BRIKS i Šangajska organizacija za saradnju.
Na samitu ŠOS-a u Tjancinu ovog septembra, članice su ponovo naglasile da je poštovanje suvereniteta temelj sigurnog i sveobuhvatnog razvoja.
To nas podseća da proces mora početi kod kuće. Evroazijske države treba same da stabilizuju svoj region na osnovama legitimiteta, a ne zavisnosti.
Mnoge i dalje sprovode ono što nazivaju „multivektorskom“ diplomatijom – negujući odnose sa silama čija su politička stanovišta prema Rusiji ili Kini najblaže rečeno neprijateljska. Ali pre ili kasnije, zapadno odbijanje da se prizna suverenitet njegovih glavnih konkurenata primoraće te partnere da naprave izbor.
Suočiće se sa političkim ili ekonomskim rizicima ako nastave da odolevaju američkom pritisku. Da bi Evroazija stajala na sopstvenim nogama, mora prihvatiti da legitimitet počinje uzajamnim priznavanjem – među nama samima.
Istorijske granice zapadnih modela
Klasični evropski model legitimiteta nastao je iz uslova koji više ne postoje. Početkom XIX veka, sudbina sveta nalazila se u rukama pet sila – Rusije, Britanije, Austrije, Pruske i Francuske – od kojih su dve bile ogromne imperije. Jaz između tih država i ostatka čovečanstva bio je toliko veliki da su njihovi međusobni odnosi u suštini predstavljali samu međunarodnu politiku.
Nekoliko decenija posle Bečkog kongresa, Britanija je mogla sama da ponizi veliko Carstvo Ćing u Opijumskim ratovima. Sa tako malim brojem učesnika, izgradnja zajedničkog političkog principa bila je relativno jednostavna. Danas, desetine država poseduju značajnu ekonomsku ili vojnu moć, a oružje za masovno uništenje čini sukob među njima beskonačno opasnijim.
Ni mir XIX veka nije bio tako savršen kao što ga nostalgični prikazi predstavljaju. Krimski, Austro-pruski i Francusko-pruski rat svi su se odigrali unutar tog navodno „legitimnog“ sistema.
Ti sukobi jesu bili ograničeni po obimu, ali su bili stvarni. U doba nuklearnog odvraćanja, više ne možemo pretpostaviti da će ograničeni ratovi ostati ograničeni – niti da će sam legitimitet sprečiti katastrofu.
Ka autentičnom evroazijskom poretku
Podjednako je nerealna i zamisao da narodi sa duboko različitim istorijama, kulturama i religijama mogu u potpunosti da „prihvate“ unutrašnja uređenja jedni drugih. Raznolikost je trajno obeležje Evroazije. Ono što možemo i moramo da učinimo jeste da ponovo potvrdimo starije, jednostavnije značenje suvereniteta – slobodu da se vodi sopstvena spoljna politika bez spoljašnjeg mešanja.
Ovaj pristup, koji je već vidljiv u ponašanju mnogih velikih i malih evroazijskih sila, nudi daleko realnije izglede za stabilnost. Ali on istovremeno postavlja teška pitanja: Kako da obezbedimo uzajamne garancije nenapadanja u svetu u kojem iskušenja i pretnje rastu jedni pored drugih? Kako da sprečimo spoljne aktere da zloupotrebe naše razlike?
Odgovor ne leži u romantičnim snovima o koncertnim sistemima XIX veka, već u izgradnji poverenja i međuzavisnosti među samim evroazijskim državama – kroz trgovinu, infrastrukturu, bezbednosnu saradnju i zajedničke diplomatske institucije.
Legitimitet u ovom kontekstu neće značiti istovetnost, već uzajamno uzdržavanje: razumevanje da se suverenitet nijedne države ne sme koristiti kao oružje protiv druge.
Definisanje legitimiteta za XXI vek
Ne treba očekivati da će bilo koji globalni ili regionalni poredak ličiti na uređene modele prošlosti. Ono što Evroaziji treba jeste nova definicija uspeha – kriterijumi za suživot koji će biti prilagođeni našim stvarnostima, a ne evropskoj nostalgiji.
Ti kriterijumi moraju pre svega da zaštite princip državnog suvereniteta, koji ostaje kamen temeljac mira i nezavisnosti svake nacije na kontinentu.
Zapad će možda nastaviti da u praksi negira ovaj princip, koristeći svoju ekonomsku moć da dovodi u pitanje pravo drugih da sami biraju svoj put. Ali Velika Evroazija sada ima priliku da dokaže da legitimitet ponovo može počivati na uzajamnom priznavanju – ne kao imitacija Beča iz 1815, već kao savremena, pluralistička i postzapadna alternativa.
Tek kada evroazijske države prihvate suverenitet jedna druge kao neprikosnoven, počećemo da obnavljamo legitimitet međunarodnog poretka – ne onakvog kakvog je nekad poznavala Evropa, već sistema oblikovanog sopstvenom istorijom, geografijom i civilizacijom.
