Kao što je sunce i svaki atom etera lopta, savršena sama za sebe a u isti mah samo atom jedne celine nepojmljive čoveku zbog svoje veličine – isto tako i svaka ličnost nosi u samoj sebi svoje ciljeve, a nosi ih zato da posluži opštim, čoveku nepojmljivim ciljevima.
Pčela koja je sedela na cvetu bocnula je dete. I dete se boji pčela i kaže da je pčelin cilj da bocka ljude. Pesnik uživa gledajući pčelu kako se upila u cvetnu čašicu i kaže da je pčelin cilj da usisava aromat iz cveća. Pčelar, videći kako pčela skuplja cvetni prah i slatki sok i donosi ih u košnicu, kaže da je pčelin cilj da skuplja med.
Drugi pčelar, pošto je izbliže proučio roj, kaže da pčela skuplja prah i sok da bi mogla da prehrani mlade pčele i da odgaji maticu i da je njen cilj da produži vrstu.
Botaničar opaža kako pčela preleće s prahom dvodomog cveta na tučak i oplodi ga, i botaničar nalazi da je to pčelin cilj. Drugi botaničar, posmatrajući seobu biljaka, vidi kako pčela pomaže toj seobi, i on će reći da je to pčelin cilj.
Ali se krajnji cilj pčelin ne iscrpljuje ni jednim, ni drugim, ni trećim ciljem, koje je um čovečji kadar da otkrije. Što um čovečji više napreduje u otkrivanju tih ciljeva, tim je očevidnije da ne može shvatiti krajnji cilj.
Čoveku je pristupačno samo posmatranje one podudarnosti pčelinog života sa ostalim pojavama u životu. To isto treba reći o ciljevima istorijskih ličnosti i naroda.
Predmet istorije je život naroda i čovečanstva. Neposredno uhvatiti i obuhvatiti rečju – opisati život ne čovečanstva, nego samo jednog naroda, izgleda da je nemogućno. (…)
Raniji istoričari upotrebljavali su često jedan prost način da opišu i uhvate narodni život, koji izgleda da se ne može uhvatiti. Oni su opisivali delatnost pojedinih ljudi koji su upravljali narodom; i ta delatnost izražavala im je delatnost celog naroda. Ide lokomotiva. Pitanje je čime se ona pokreće. Mužik veli: pokreće je đavo. Drugi veli kako lokomotiva ide zato što se na njoj pokreću točkovi. Treći tvrdi da je uzrok kretanja onaj dim što ga odnosi vetar.
Mužik se tvrdo drži svoga mišljenja. Da se njegovo mišljenje obori, treba da mu neko dokaže kako nema đavola ili da mu drugi mužik objasni kako lokomotivu ne pokreće đavo, nego Švaba. Tek će tada oni uvideti iz kontradikcija kako ni jedan ni drugi nisu u pravu. Ali onaj što veli da je uzrok kretanje točkova sam se pobija, jer kad je stao na teren analize, on mora ići dalje i dalje, mora objasniti šta je uzrok kretanju točkova. I dokle god ne dođe do poslednjeg uzroka kretanju lokomotive, do zbijene pare u kazanu, on neće imati prava da se zaustavi, istraživanju uzroka. A onaj što je objasnio kako lokomotivu pokreće dim što ga vetar odnosi nazad, kad je opazio kako objašnjenje s točkovima ne dokazuje šta je uzrok, uzeo je prvo obeležje koje mu se našlo pri ruci i izneo ga od svoje strane kao uzrok.
Jedini pojam koji može da objasni šta pokreće lokomotivu je pojam snage ravne onom kretanju koje se vidi.
Jedini pojam kojim se može objasniti pokret naroda je pojam snage ravne čitavom pokretu naroda.
Međutim, razni istoričari razumevaju pod tim pojmom sasvim različne, a svi neravne snage onom kretanju koje se vidi. Jedni vide u tom kretanju snagu koju neposredno imaju heroji, kao što mužik vidi đavola u lokomotivi; drugi vide snagu koju proizvodi nekoliko drugih snaga, kao ono kretanje točkova; treći vide umni uticaj, kao onaj dim što ga odnosi vetar.
Dok se god pišu istorije pojedinih ličnosti, pa bile one Cezari, Aleksandri ili Luteri i Volteri, a ne svih, bez i jednog izuzetka, svih ljudi koji imaju učešća u događaju, dotle nema nikakve mogućnosti da se opisuje pokret čovečanstva bez pojma o snazi koja nagoni ljude da svoju aktivnost upućuju jednom cilju. A jedini takav pojam koji je poznat istoričarima je vlast. Priznavanje ljudske slobode kao snage koja može uticati na istorijske događaje, to jest nepotčinjene zakonima, to je za istoriju ono isto što je za astronomiju priznavanje slobodne snage kretanja nebeskih tela.
To priznavanje uništava mogućnost da postoje zakoni, to jest da postoji ma kakvo znanje. Ako postoji makar jedno telo koje se slobodno kreće, onda ne postoje više zakoni Keplerovi i Njutnovi i ne postoji više nikakva predstava o kretanju nebeskih tela. Ako postoji makar jedan slobodan postupak čovekov, onda ne postoji nijedan istorijski zakon, niti ikakva predstava o istorijskim događajima.
Za istoriju postoje linije kretanja ljudskih volja i jedan njihov kraj gubi se u nepoznatom, a na drugom njihovom kraju kreće se u prostoru, u vremenu i u zavisnosti od uzroka svest o ljudskoj slobodi u sadašnjosti.
Što se više pomiče pred našim očima to polje kretanja, tim su jasniji zakoni tog kretanja. Uhvatiti i definisati te zakone, to je zadatak istorije.
_
„Rat i mir” (1869) – Epilog
