Nepregledna kolona koju je činilo 250.000 Srba krenula je tih vrelih avgustovskih dana. Prognani sa svog vekovnog ognjišta, poneli su samo najosnovnije i sećanja. Reke prognanih slile su se u jednu kolonu koja je kao bujica krenula u bolje. Iza njih pustoš, zločini, stradanje. Ispred njih nepoznanica, strah i neizvesnost. Bila je to kolona u kojoj su koračali vekovi.
Vrelih avgustovskih dana vazduh su parali plač dece, zvuk traktora, automobila, zaprežnih vozila u koloni Srba koji su u zločinačkoj akciji hrvatske vojske i policije „Oluja“ morali da napuste vekovna ognjišta.
Priča svakog prognanog Krajišnika u „Oluji“ je priča svakog od njih. Mnoge su već ispričane, ali je više onih koje nisu i koje će se tek pričati. Kad bi svaki dan jedan prognani pričao svoju priču, pričali bi narednih sedam vekova. A dok se priča, zavet živi. Republike Srpske Krajine nikada se neće odreći.
Združena akcija hrvatske vojske i policije, kodnog naziva „Oluja“ počela je 4. avgusta 1995, rano ujutru, uz odobrenje tadašnjeg vrha Hrvatske, žestokim udarima na sever Dalmacije, Liku, Kordun, Baniju, iako je prostor tadašnje Republike Srpske Krajine bio pod zaštitom Ujedinjenih nacija.
Narednog dana hrvatska vojska je ušla u gotovo napušten Knin i istakla hrvatsku zastavu, dok su kolone izbeglica preko srpskih teritorija u BiH krenule ka Srbiji.
„Bog je hteo da taj narod bude sačuvan od pokolja koji se spremao. Taj narod je nosio krst stradanja i patnje“, priča sveštenik iz Novog Grada Nemanja Vidić.
Sećanje na nepreglednu kolonu ljudi proteranih iz svojih domova koji su u avgustu 1995. godine išli, a da ni sami nisu znali kuda i danas je živo kod ovog novskog paroha.
Gledao je kolonu, jer je crkvena kuća pored putu, a njihovu patnju nije mogao da zaboravi.
„Stala je jedna porodica poreklom iz Đelesaka. Kad je stao rat, pošto sam završio bogosloviju u manstiru Krka, imao sam želju da obiđem manastir. U povratku sam svratio, oni su se vratili kući i taj susret je bio jako emotivan“, naveo je sveštenik.
Vidić je rekao da je bilo teško gledati ljude koji su ostavili svoja ognjišta i krenuli u nepoznato, a nisu znali ni da li će stići.
„Teško je to bilo i da nije u ratnim dešavanjima, a kamoli onako pod granatiranjem. Strašno je bilo gledati decu koja će provesti detinjstvo gde nisu ni zamišljala, stare i ispaćene koji će biti sahranjeni daleko od mesta gde su proveli život. Ostavili su sve, a bio je to vredan i bogat narod“, prisetio je Vidić.
Srbima iz Hrvatske tih avgustvovskih dana oduzeto je sve. Mnogi su izgubili najmilije, ostali bez domova. A svima je oduzet jedan deo života, otrgnuto korenje. Ono što nije realizovano u ustaškoj tvorevini NDH, desilo se tih dana 1995. godine. Hrvatska je očišćena od Srba.
„Bio sam u najboljim godinama. Imao sam 27 godina. Ali… Na traktoru smo bili majka, otac, brat, tetka i onomad smo živeli u toj koloni kao i danas što živimo. Mi smo uspeli poneti nekih stvari, pa i slika, ali dosta je zemljaka koji nisu uspeli ni lična dokumenta. Ne može se to jednostavno opisati. Tu dečicu što plaču, poglede majki dok ih hrane, starije ljude koji se jedva kreću, a idu… tu neku muku. Uh… Ali videli smo i osetili ljubav našeg naroda kroz Republiku Srpsku i Srbiju. To nam je davalo nadu za dalji opstanak“, priča za Glas Srpske Nenad Abramović.
Drugi dom i novi život pronašli su u Republici Srpskoj i Srbiji. Počeli su sve ispočetka.
– Oduzeta nam je ljubav, mladost, uspomene, šume, grobovi, livade. Teško je uvek, posebno u avgustu, mesecu stradanja, ali smo, ipak, kao ljudi od inata i pravi Krajišnici, smogli snage za novi početak. I Bogu hvala, 30 godina posle, veliki broj zemljaka, prijatelja se snašao. Stasavaju već treće generacije potomaka i svi gradimo naše domove u Srpskoj i Srbiji, pričajući o ognjištima, našoj Krajini. Potomci moraju da znaju istinu o našem stradanju, ali sve manje naroda je spremno da o tome javno priča. Neki još imaju svoje interese u Hrvatskoj, a tamošnja retorika se zaoštrila. Ljudi se, prosto, boje – kazao je on.
Hrvati su pustošili sve. A kao po navici, poučeni svojim precima iz 1941. na udaru su se našle i svetinje. Sveštenik Nenad Vidić je ispričao i kako ga je pozvao vladika gornjokarlovački Nikanor i zamolio da dođe u Dvor i pomogne u spasavanju svetinja.
„Kada smo došli na most na Uni, zamolio me da stanem. Izašao je iz automobila, kleknuo na kolena, poljubio je tlo i rekao da se verovatno neće vratiti“, naveo je Vidić.
Znaju i Hrvati čija je to zemlja. Jer svaki kamen o tome govori. Zato im danas smetaju i srpski grobovi i spomenici. Ono malo crkava, manastira, crkvišta što nisu uništili, danas prodaju i pretvaraju u pabove. A gde je stradanje, tu je i vaskrsenje. Gde je mučeništvo, tu je i spasenje.
Ono što je oteto, uvek može biti vraćeno. Do tada, ne smemo zaboraviti. Trebamo pamtiti i pričati. Da bi nove, bolje generacije znale šta je njihovo i šta je sveto.
Aleksandar Stojanović
