Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije koja upravlja EU, konačno se suočava sa dugo očekivanim glasanjem o nepoverenju. Iako su šanse za uspeh male — u tome se slažu svi posmatrači — ovo je ipak važan trenutak.
To je zato što najmoćniji političar u EU nije, na primer, nemački kancelar Fridrih Merc ili francuski predsednik Emanuel Makron (bez obzira na njihove iluzije o sopstvenoj veličini), već Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije. Jer u NATO-EU Evropi, prava mera moći danas je sposobnost da se uništi ono malo što je ostalo od demokratije. A uprkos žestokoj konkurenciji, fon der Lajen je najgori, najkorumpiraniji saboter od svih.
Struktura EU kao podloga za gušenje demokratije
Razlog tome su tri činjenice.
Prva je strukturna: EU nije dizajnirana da bude „demokratija“ — ma koliko ona bila nesavršena — već jedan veliki, ukorenjeni i rastući „demokratski deficit“. Njena svrha nikada nije bila da se suprotstavi SAD, čak i ako se američki predsednik Donald Tramp neprestano žali na to.
Prava funkcija EU je da ugasi demokratiju u Evropi, prenoseći stvarnu moć sa nacionalnih država, u kojima ipak postoji bar neka forma narodnog učešća, na neizabranu birokratiju čiji je centar upravo Komisija.
Lična odgovornost fon der Lajen: vlast bez odgovornosti
Druga činjenica odnosi se na karakter pojedinca, a samim tim i na ličnu odgovornost: Ursula fon der Lajen je oličenje nezajažljive želje za ličnom, neodgovornom vlašću. To, naravno, neće priznati, ali njeno ponašanje sve govori: fon der Lajen ne doživljava sebe kao slugu javnosti, već čvrsto veruje da javnost mora da služi njoj.
Paralela sa Staljinom: strukturni totalitarizam
Razmislite o ova dva faktora — strukturnom i individualnom — kao o nečem sličnom onome što se dogodilo tokom uspona Josifa Staljina u bivšem Sovjetskom Savezu: kao EU, i postrevolucionarna Komunistička partija bila je osmišljena da ograniči donošenje političkih odluka na mali, samobirajući krug „pravovernih“.
Samo oni koji ispovedaju „ispravne vrednosti“ mogli su uopšte dobiti šansu da se priključe. Kao i Staljin, fon der Lajen je uspela da tu namerno stvorenu „demokratsku prazninu“ iskoristi za uspostavljanje lične samovlasti.
Ako vam se ova analogija čini preteranom, razmislite ponovo: u oba slučaja — i kod sovjetskog diktatora i kod predsednice Evropske komisije — stvarna moć koncentrisana je u nadmoćnoj i invazivnoj birokratiji koja bi, formalno, trebalo da bude samo izvršni organ. Nije slučajno što „generalni sekretar“ zvuči veoma slično „predsednici komisije“.
Američki satelit u srcu EU
Treća činjenica koja je omogućila fon der Lajen da postane glavni saboter NATO-EU jeste njena uloga kao vazala — u ovom slučaju, Amerike. U tom smislu, ona ne liči na Staljina, već više na istočnoevropske satelitske lidere iz vremena Hladnog rata.
Kao verni Valter Ulbriht u Istočnoj Nemačkoj ili Boleslav Bijerut u Poljskoj, fon der Lajen radi za drugu imperiju — tako otvoreno i besramno da je čak i Politico s pravom naziva „američkom predsednicom EU“.
Optužbe: od kovid skandala do zloupotrebe digitalnih zakona
Optužbe koje su njeni politički protivnici u Evropskom parlamentu iskoristili kao osnov za predlog o nepoverenju nisu temeljne — iako odražavaju šokantno ponašanje — već konkretne, jer tako procedura nalaže.
U suštini, radi se o skandaloznom upravljanju kovid krizom (skandaloznom bez obzira na stav prema vakcinama); potom i o nezakonitom odbijanju da se obelodane ključne informacije o dopisivanju fon der Lajen sa izvršnim direktorom kompanije Pfizer, o rasipništvu — blago rečeno — u upravljanju fondom za oporavak u iznosu od 650 milijardi evra; zloupotrebi pravne rupe da bi se uvećala potrošnja za naoružanje unutar EU i, na kraju, o zloupotrebi digitalnog zakonodavstva za mešanje u izbore u Rumuniji i Nemačkoj.
Strategija: fabrikovanje vanrednih stanja za gomilanje moći
Sve ove zloupotrebe imaju jednu zajedničku crtu: mogu biti i krivična dela, ali su pre svega varijacije na istu temu — manipulaciju ili fabrikaciju „vanrednih situacija“ koje se potom koriste kao pokriće za konstantnu eskalaciju zloupotrebe moći. Ako postoji jedan osnovni princip fon der Lajenine strategije, to je taj. I Staljin je, uzgred, dobro poznavao tu taktiku.
Zaključak predlagača glasanja o nepoverenju
Predlagači glasanja zaključuju: „Komisija na čelu sa Ursulom fon der Lajen više ne uživa poverenje parlamenta da štiti transparentnost, odgovornost i dobro upravljanje koji su suština demokratske Unije.“ Pozivaju Komisiju da podnese ostavku zbog „višestrukih neuspeha da osigura transparentnost i zbog upornog ignorisanja demokratskog nadzora i vladavine prava unutar Unije.“
I u pravu su. Da je EU iole zakonita, poštena i razumna organizacija, ovo bi bio očigledan slučaj glasanja o nepoverenju i Komisija bi pala. Postoji i presedan: 1999. godine čitava Evropska komisija podnela je ostavku, čak i bez glasanja, nakon razornog izveštaja o korupciji, prevari, nepotizmu i lošem upravljanju.
Od 1999. do danas: regresija, ne napredak
Jasno je da je EU od tada samo nazadovala. Danas imamo Komisiju koju je čak i zvanični poverenik za transparentnost EU opisao ne samo kao neizabranu i netransparentnu, već i kao sastavljenu od „konsilijera“ — termin iz mafijaškog žargona. A gde su konsilijeri, tu je i don.
EU je, u širem smislu reči, danas ne samo nefunkcionalna već i fundamentalno korumpirana. Taktika pobeđuje princip svaki put. Zato većina od preko 700 poslanika Evropskog parlamenta neće učiniti ono što je ispravno i smeniti fon der Lajen i njenu Komisiju.
Medijske manipulacije i pokušaji diskreditacije
U međuvremenu, već se koriste prljave taktike protiv izazivača fon der Lajen. Nećemo ni ulaziti u niske i otvorene procedurne trikove predsednice Evropskog parlamenta Roberte Mecole, koja je pokušala da uguši debatu o glasanju — s pravom kritikovana od strane poslanice AfD-a Kristine Anderson.
Fon der Lajen je dala sve od sebe da sve kritike opet prikaže kao delo „ekstremista“, „polarizacije“ i manipulacije — naravno, od strane Rusije i „Putina“ lično. U sličnom duhu, šef njene konzervativne grupe u Evropskom parlamentu, Manfred Veber, proglasio je celo glasanje „gubljenjem vremena“ — bar je iskren u svom preziru prema demokratskim procedurama i pravima poslanika.
Borba margine protiv centra
Ideja da sve što kritikuje fon der Lajen „igra u ruke Rusiji“ je sama po sebi demagogija. Upravo autoritarnost i korupcija Komisije su ono što zapravo šteti EU i ohrabruje njene protivnike.
Lider inicijative za glasanje o nepoverenju, Đorđe Piperea, bivši sudija i advokat iz Bukurešta, redovno se označava kao „ekstremna desnica“, na primer u New York Times-u. Ta oznaka se potom proširuje na sve koji se usude da se suprotstave Komisiji, i koristi se kao izgovor da se njihova inicijativa ne podrži. Tako jednostavno, a tako podlo.
Ko je stvarno odgovoran?
U stvarnosti, pitanje političke pripadnosti Piperee i njegovih saveznika nije relevantno. Ono što je važno je njihov argument — a on je neosporno snažan. Ako ovo mora da uradi „margina“ Evropskog parlamenta, onda neka je sramota za njegov „centar“ — posebno zato što taj centar radi na tome da dodatno zaštiti fon der Lajen i sruši ovu preko potrebnu inicijativu.
Jer, to je suština: fon der Lajen snosi ogromnu ličnu odgovornost, uključujući i za zločinačku i zlu podršku EU Izraelu, dok taj aparthejd režim vrši genocid u Gazi i vodi jedan rat agresije za drugim.
Ali Ursula fon der Lajen može biti to što jeste samo zahvaljujući strukturama koje su dizajnirane da oponašaju, ali u stvarnosti ubiju demokratiju. I zahvaljujući većini onih bez savesti u Evropskom parlamentu. Fon der Lajen, kao i svi zlikovci iz istorije, nije sama — ona je samo najgora među njima.
