Lideri država članica Evropske Unije su na samitu Evropskog saveta, u četvrtak 27. juna, postigli neophodan nivo saglasnosti oko imenovanja kandidata za predsednika Evropske komisije i pronalaženja podobnog kandidata za položaj visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost.
Takođe, izabran je i novi predsednik Evropskog saveta. Do dogovora oko ključnih ličnosti, za koje se može osnovano pretpostaviti da će oblikovati politiku Evropske Unije u narednih pet godina, je došlo dvadesetak dana nakon održavanja izbora za Evropski parlament.
Predsednik Evropske komisije
Uprkos ozbiljnim aferama koje su obeležile njen prethodni petogodišnji mandat, Ursula fon der Lajen, bivša nemačka ministarka odbrane iz redova Hrišćansko-demokratske Unije (CDU), je opet imenovana za kandidata za predsednika Evropske komisije. Za njen izbor je neophodna potvrda u Evropskom parlamentu, a glasanje će se najverovatnije održati 18. jula.
Međutim, njeno potvrđivanje nikako neće biti jednostavan zadatak. Iako u ovom trenutku frakcije unutar Evropskog parlamenta (Grupa Evropske narodne stranke – EPP, Napredni savez socijalista i demokrata – S&D, Obnovimo Evropu – RE), čiji je dogovor i doveo do ponovnog imenovanja Ursule fon der Lajen, zajedno imaju 399 evroposlanika [1], a za izbor je potrebna većina od 361 poslanika.
Neće sve politčike stranke glasati u skladu sa dogovorom navedenih grupa. Poslanici irske stranke Fijana Fol (Fianna Fáil), članice grupe Obnovimo Evropu, su već naglasili da neće glasati za ponovni izbor Ursule fon der Lajen (OVDE), a takav stav dele i francuski Republikanci (Les Républicains – LR) (OVDE), koji pripadaju EPP grupi.
Vredi podsetiti da je 2019. godine za izbor Ursule fon der Lajen kao predsednika Evropske komisije glasalo 383 poslanika (za ostvarivanje većine je tada bila neophodna podrška 374 poslanika), a vladajuća velika koalicija je tada raspolagala glasovima ukupno 421 evroposlanika (za 22 više nego što je slučaj danas). Ovaj put će poslanici morati glasati dosta „disciplinovanije”, budući da je krajnje neizvesna, mada ne i sasvim isključena, podrška stranaka koje pripadaju grupi Zelenih (Greens, 54 poslanika).
Takođe, pod znakom pitanja je i podrška poslanika poljske stranke Pravo i pravda (Prawo i Sprawiedliwość – PiS), članice grupe Evropskih konzervativaca i reformista (ECR), koja je 2019. godina glasala za izbor Ursule fon der Lajen. Ne može se sa sigurnošću tvrditi ni kakav će biti opšti stav ECR grupe prilikom glasanja.
U tom smislu je doslednost sačuvala grupa desnih stranaka Identitet i demokratija (ID), koja će, sasvim je izvesno, glasati protiv ponovnog izbora Ursule fon der Lajen. Možda je na najjasniji način stav odbacivanja svake vrste saradnje sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom iskazao italijanski političar iz redova Lige Andrea Kripa (Andrea Crippa) rečima da je za njega Makron „ludak” (un folle) koji gura Evropsku Uniju u rat protiv Rusije (OVDE).
Visoki predstavnik i predsednik ES
Upravo je pitanje spoljne politike Evropske Unije, odnosno njen odnos prema sukobu u Ukrajini – inače često spominjan tokom predizborne kampanje od strane gotovo svih političkih aktera – stavljeno u prvi plan gledištem iznetim na samitu Evropskog saveta, da je premijerka Estonije Kaja Kalas (Kaja Kallas), čija je Estonska reformska partija deo grupe Obnovimo Evropu, odgovarajući kandidat za funkciju visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost. Inače, visokog predstavnika imenuje Evropski savet kvalifikovanom većinom, uz saglasnost (novoizabranog) predsednika Evropske komisije [2]. Takođe, potrebna je i potvrda koju glasanjem daje Evropski parlament.
Imajući u vidu brojne žestoke izjave Kaje Kalas, kao predsednice estonske vlade, koje se neposredno odnose na Rusiju i Ukrajinu (primera radi, izjavila je (OVDE) da samo ruski poraz može da spreči izbijanje trećeg svetskog rata), teško da u budućnosti možemo očekivati otopljavanje odnosa između Evropske Unije i Rusije. Naprotiv, dalje produbljivanje krize, uz mogućnost dolaženja do tačke od koje nema nazad, nam, nažalost, deluje mnogo izvesnije.
Što se tiče predsednika Evropskog saveta, na ovu funkciju je izabran bivši portugalski premijer Antonio Košta (António Costa). Na ovaj način je Portugal ojačao svoj uticaj u međunarodnim odnosima, budući da je još jedan Portugalac, takođe bivši predsednik vlade (1995-2002), Antonio Gutereš (António Guterres) generalni sekretar Ujedinjenih nacija.
Oba političara su nekadašnji čelnici Socijalističe partije (Partido Socialista – PS), koja u Evropskom parlamentu pripada Naprednom savezu socijalista i demokrata. Podsetimo se da je i bivši portugalski premijer (2002-2004) iz redova, danas u Portugalu vladajuće, Socijaldemokratske partije (Partido Social Democrata – PSD) Žoze Manuel Barozo (José Manuel Barroso) bio na čelu Evropske komisije u dva mandata, u periodu od 2004. do 2014. godine.
Efekti „melonizacije“
Međutim, peripetije koje su prethodile održavanju samita Evropskog saveta, a koje se najviše odnose na pitanje sastava buduće vladajuće koalicije, su iznele na videlo činjenicu da desne stranke (pri tome mislim na stranke koje su u evropskoj javnosti označenje kao krajnje desne, odnosno na one koje nisu deo EPP grupe), bez obzira na njihovu spremnost na saradnju sa institucijama Evropske Unije i delimično ublažavanje stavova, za šta se u poslednje vreme često koristi termin „melonizacija”, ipak nisu željeni sagovornici i partneri. Đorđa Meloni je, od kada je postala predsednik italijanske vlade oktobra 2022. godine, uspešno sarađivala sa Evropskom komisijom.
Može se reći da je savezništvo sa, za evropske insitucije problematičnim, mađarskim premijerom Viktorom Orbanom bilo skrajnuto još i pre održavanja izbora za Evropski parlament. U tom svetlu valja tumačiti to što Melonijeva nije kao gost i govornik učestvovala na međunarodnom skupu konzervativaca (CPAC), održanom u Budimpešti ove i prošle godine. Stvar je postala dosta jasnija kada Orbanov Fides (Fidesz) nije primljen u ECR frakciju, što je objašnjeno prisustvom rumunske „anti-mađarske“ Unije za ujedinjenje Rumuna – AUR (OVDE).
U ovom trenutku izgleda da odstupanja nisu donela očekivane rezultate, izražene kroz važno mesto za Italiju u okviru Evropske komisije. Naravno, samo postojanje koalicije desnog centra u Italiji, kako 1994. godine kada ju je formirao Silvio Berluskoni, tako i danas kada je Đorđa Meloni njen lider, podrazumeva određena odstupanja od izvornog programa, napuštanje maksimalizma, prihvatanje i prilagođavanje programima ostalih stranaka članica koalicije.
Takav metod, uspešno sproveden u Italiji se, za krajnje desne političke partije kao što su Braća Italije (Fratelli d’Italia – FI), na nivou Evropske Unije pokazao neuspešnim. Jednostavno, socijalisti (S&D) isključuju svaku mogućnost saradnje sa ECR frakcijom.
Tako je španski premijer Pedro Sančez, dan pred održavanje samita Evropskog saveta, slavodobitno izjavio u španskom parlamentu da će biti usvojen dogovor „koji isključuje krajnju desnicu iz glavnih komunitarnih institucija” (OVDE), što je propraćeno gromoglasnim aplauzom. Konačno, novinarska istraga, koja na evropskom nivou privlači sve više pažnje, prikazujući i otkrivajući kako podmladak Braće Italije ima fašističke svetonazore, još više smanjuje volju ostalih političkih grupacija za saradnju sa Melonijevom.
___________________________________________________________________________
UPUTNICE:
[1] Grupa Evropske narodne stranke – EPP (188 poslanika), Napredni savez socijalista i demokrata – S&D (136 poslanika), Obnovimo Evropu – RE (75 poslanika).
[2] Ugovor o Evropskoj Uniji, čl. 18, stav 1.
