Sirija, zemlja koju su svi zaboravili: Krhki levantski mir na ivici noža

„Nož pod grkljan… To je jedini lek“, orilo se početkom marta sa zvučnika džamije u Idlibu, odakle je krajem novembra prošle godine na pohod ka Damasku i glavi Bašara el Asada krenula pobunjenička vojska predvođena koalicijom radikalnih islamista, kurdskih boraca, proturskih snaga i pedesetak različitih milicija Alavita, hrišćana i Druza.

Kada je predsednik Sirije poslednjim avionom iz Damaska 11. decembra odleteo put Moskve, rok trajanja ovog saveza ozbiljno je doveden u pitanje. Svega tri meseca kasnije nasilje se ponovo izlilo na ulice sirijskih gradova. Uz otmice, pljačke, zastrašivanje i proterivanje, za 100 dana od pada Asadovog režima ubijeno je bezmalo 5.000 ljudi.

Predstavnici novih vlasti, netom izmileli iz senke zastava Islamske države, pokušali su te zločine da opravdaju pravom potlačenih na osvetu, bezbednosnim vakuumom i, na koncu, pojavljivanjem naoružanih Asadovih pristalica, koji su posle šokantnog poraza počeli da izlaze iz skrovišta.

Nekoliko dana pošto je početkom marta imam iz Idliba poručio vernicima da Alavite, Maronite i Druze, ali pre svih ove prve, „treba udariti gvožđem“, dojučerašnji pobunjenici protiv Asada upali su u naselja hrišćana i Alavita u okolini Latakije i za nešto više od tri sedmice pobili preko 1.000 ljudi.

„Medijima ionako nije stalo… Diplomatski osmesi su beskorisni i bitka je jedini način da rešimo problem koji imamo s njima“, odjekivao je kao eho glas idlibskog imama, koji je pravdanje masakra pojačao pozivom na sveti rat – džihad.

Senke islamističke prošlosti

Iako je Hajat Tahrir el Šam, ili „Pokret za oslobođenje Levanta“, od pada režima Bašara el Asada pokušao da spere senku islamističke prošlosti, pokazalo se da je realnost ipak malo drugačija – sistematski napadi na hrišćane i Alavite, ubistva i proterivanja čitavih naselja, pokazatelj su da, uprkos gotovo džefersonovskoj retorici, religiozni ekstremizam ostaje duboko ukorenjen među predstavnicima novih sirijskih vlasti. Ili barem nekim od njih.

„Pad režima ne znači automatski povratak normalnog života. Ljudi žive u strahu jer nestalo i onih nekoliko stvari koje su im do skoro ulivale osećaj sigurnosti“, zavapio je katolički sveštenik iz Alepa Bahjat Karakač neposredno pocle martovskog masakra u kome su bande, sastavljene od dojučerašnjih sunitskih pobunjenika, gotovo iskorenile Alavite iz nekoliko naselja oko Latakije.

Hrišćani i Alaviti, koje su u vreme dok je Sirijom vladala porodica Asad uživali zaštitu vlasti, našli su se tako na meti osvetničkih napada sunita, koji sada, kada su se dohvatili vlasti, od manjinskih zajednica očekuju da u zamenu za sigurnost pokažu divljenje prema novim vladarima.

Istovremeno, ključni ljudi novih vlasti jasno su se ogradili od divljanja, obećavajući kažnjavanje počinilaca, vladavinu prava i stvaranje države svih stanovnika Sirije. Ipak, najradikalniji među njihovim sledbenicima ne odustaju od daljih napada, na način na koji su manjine ugrožene širom Bliskog istoka.

Uprkos osudama i obećanjima, naoružane grupe pod zastavom Hajat Tahrir el Šama su 31. marta poput kauboja upale u selo Harf Banimra kod Tartusa i pobili desetak Alavita.

Nekoliko sati kasnije, druga grupa islamista upala je u predgrađe Homsa, gde su iz kuće izveli i ubili ženu i troje njene dece. Obe grupe, koje su tokom napada ponavljale reči imama iz Idliba, predvodili su pripadnici novoformirane Službe za opštu sigurnost.

Rečnik napadača i neprijateljski odnos prema drugim zajednicama pripadaju ideologiji kakvu već decenijama promovišu organizacije poput Al Kaide, Islamske države i svih znanih i do sada nepoznatih lokalnih milicija koje svoje krvave tragove pokušavaju da zataškaju naopakim tumačenjima Kurana.

Problem Sirije koja se netom izbavila iz decenija Asadove diktature jeste da su sve ove radikalne organizacije i grupe u nekom trenutku bile aktivne upravo u Siriji i tražile iskorenjivanje hrišćana i Alavita.

Iz takvog okruženja potiče i novi, neprikosnoveni lider Sirije Ahmed el Šara, nekadašnji komandant Al Nusra fronta, salafističke džihadističke organizacije koja se godinama žestoko borila protiv Asada i tokom ratnih sukoba počinila seriju zločina nad Alavitima i hrišćanima.

Pre tačno deset godina El Šara, tada poznat pod imenom Abu Mohamed el Džolani, lično je vodio napad na jedno selo istočno od Homsa u kojem je ubijeno najmanje šesnaest Alavita, uključujući sedam žena i četvoro dece.

„Nemamo izbora nego da pojačamo napade na Alavite i njihova sela i gradove oko Latakije“, govorio je tada El Šara, čije su jedinice, posle napada na selo Džisr el Šugur, izazvale pravi egzodus pripadnika hrišćanskih zajednica u Tursku.

Pomirljiva retorika

Jednako agresivno kako je ratovao protiv Asada i svih ostalih protivnika, El Šara je za nekoliko sedmica promenio ideologiju, smatrajući da bi promovisanjem multietničnosti mogao dobiti neku pomoć od za Siriju već prilično nezainteresovanog Zapada. Panislamizam zasnovan na džihadu zamenio je nacionalizmom, preslikavajući model koji je Redžep Tajip Erdogan uspostavio u Turskoj, koja je ionako glavni sponzor Pokreta za oslobođenje Levanta.

Početkom marta, odmah nakon prve serije napada na Alavite i hrišćane, El Šara je osudio divljanje svojih dojučerašnjih sledbenika, navodeći da je „Sirija sada pravna država“.

„Borili smo se za obespravljene i nećemo tolerisati nepravedno prolivanje krvi. To neće ostati nekažnjeno bez obzira koliko su nam počinioci bliski“, rekao je El Šara, pokušavajući u isto vreme da pridobije novu američku administraciju da mu ukine neke od bezbrojnih sankcija i izbriše imena brojnih savezničkih grupacija sa liste terorističkih organizacija. El Šara je formirao i poseban komitet koji se bavi ovim događajima, ali za sada nema nikakvih informacija o rezultatima istrage počinjenih masakara ili eventualnim hapšenjima.

Netom pre poslednjeg napada, El Šara se sastao sa liderima hrišćanskih zajednica u Siriji, koji su tražili sastanak strahujući da bi se nove sirijske vlasti mogle prisetiti sopstvenih reči koje su ne tako davno izgovarali i krenuti u napad.

Katolički biskup Žak Mira je posle sastanka u nekoliko navrata potencirao da je El Šara izbegavao da izgovori reč „manjine“. „Rekao je da su hrišćani i ostale grupe deo sirijskog naroda. Svestan je da smo mi, hrišćani, od suštinske važnosti za Siriju“, izjavio je Mira.

Nade u takvu viziju El Šare podelio je i šef Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš, navodeći da je u Siriji došlo vreme za hrabru i odlučnu akciju kako bi se obezbedio dostojanstven i bezbedan život svim Sirijcima, bez obzira na veru, naciju, pol ili političko opredeljenje.

Ostaje ipak nejasno koliko su ovakve poruke imale odjeka na terenu, gde sada vladaju pripadnici organizacije koja je donedavno obećavala žestoku osvetu nad svima koji su podržavali Asadov režim. Upravo zato, vizija pluralističke i multietničke Sirije, kakvu je El Šara obećavao dok su njegovi sledbenici skakali po krhotinama spomenika Hafeza i Bašara el Asada, raspala se posle svega tri meseca.

Alaviti na meti

Za vreme vladavine Hafeza i kasnije Bašara el Asada, oko 80 odsto od približno milion i po pripadnika šiitske sekte Alavita, koliko ih ima u Siriji, radilo je u državnim službama, tajnoj policiji, vojsci i administraciji. Udovice vojnika koji su stradali u borbama sa pobunjenicima dobijale su penzije.

Za ostatak Sirije, važili su za najvernije podanike režima i samim tim postali glavna meta osvete od trenutka kada se Asad ukrcao na avion za Moskvu.

Ozbiljniji poznavaoci situacije u Siriji, pak, tvrde da su i Alaviti ponekad žestoko kritikovali Asada optužujući ga da je dozvolio da korupcija pojede srž države, te da je on glavni krivac za očajnu ekonomsku situaciju u zemlji. Kritikovali su i njegovu suprugu Asmu, koja se svojevremeno pojavila i na naslovnoj strani „Voga“, i optuživali je da ima preterani uticaj na supruga.

Svejedno, čim je Asadov režim pao, reke Alavita prebegle su u susedni Liban, dok su neki otišli još dalje, put Irana koji je godinama silom i novcem održavao labavu stabilnost Sirije.

Osim straha od osvete, izbegli Alaviti smatrali su da bi Sirija mogla krenuti stopama Iraka posle pada režima Sadama Huseina, kada su Amerikanci napravili pravi haos pošto su na ključno mesto u iračkoj administraciji postavili malo poznatog operativca Centralne obaveštajne agencije Ahmeda el Čalabija, koji je, otpustivši sve sunite sa državnih poslova, suštinski uništio državu.

Kao u vreme kada su šiiti prevladali u Iraku, i u Siriji su se odmah po smeni vlasti pojavile konture budućih progona. Uništen je alavitski hram u Alepu, dok su po ulicama svakodnevno samooorganizovane moralne patrole spopadale alavitske žene, terajući ih da, poput ostalih muslimanki, lice prekrivaju velovima.

Formalno, šerijatsko pravo bilo je osnova sirijskog pravosuđa u vreme Asadove vladavine, ali prvi čovek sada već bivše Sirije nije preterano mario za te odredbe, pa su verske slobode u njegovo vreme bile daleko veće nego nakon oslobođenja.

Hrišćani na meti

Hrišćanske zajednice su inače poslednjih decenija na meti ozbiljne represije širom Bliskog Istoka – od masovnih ubistava, progona, sve do brutalnih verskih restrikcija. Na mestu na kojem je rođeno, hrišćanstvo se, uticajem brojnih faktora, nalazi u opasnosti od nestanka. Broj hrišćana je od početka 21. veka u nizu bliskoistočnih država dramatično opao – od Iraka, preko Sirije, do Egipta. Grupe radikalnih islamista su ofanzivu protiv „nevernika“ opravdavali novim tumačenjima značenja džihada, „svetog rata“, naročito posle američkih smrtonosnih avantura u Avganistanu i Iraku.

Posle Asadovog pada, iz Sirije su poput Alavita počeli da beže i hrišćani, iako se prethodno nisu preterano mešali u Asadove poslove. Kada je 2011. godine svanulo Arapsko proleće, hrišćani su činili oko 10 odsto stanovništva Sirije, a deceniju kasnije svega 2,5 odsto. Pre tri godine, kada su načinjene poslednje ozbiljne procene, njihov broj je sa 1,5 miliona sveden na oko 300.000.

Iako su na početku aktivno učestvovali u demonstracijama protiv Asada, uzdržali su se od oružane pobune kada su postali meta hapšenja, mučenja i javnih pogubljenja. Bežeći od rata, masovno su izbegli u Liban, Evropu ili Severnu Ameriku.

Sirijski hrišćani koji su preživeli Asadov režim, Arapsko proleće i najnoviju promenu vlasti, suočili su se sa novim nedaćama. Početkom marta najmanje 12 hrišćana je stradalo u Latakiji, ali okolnosti ovog zločina nisu baš sasvim razjašnjene. „Hrišćani su ubijeni ne zbog toga što su hrišćani već zato što su živeli u alavitskom naselju“, rekao je biskup Žan Mira.

Njegove reči nisu preterano smirile sirijske hrišćane, koji strahuju da bi u novoj raspodeli snaga na političkoj i vojnoj sceni ovakve „greške“ mogle postati deo svakodnevice. Od početka decembra, vojnici na čijem se čelu nalazi El Šara palili su kuće hrišćana, a u crkvama uništavali oslikana lica svetaca. Na nekoliko mesta planule su novogodišnje i božićne jelke.

Sirijski hrišćani su nedavno zatražili pomoć od američkog predsednika Donalda Trampa i britanskog premijera Kira Stramera, strahujući da napadi nisu posledica bezbednosnog vakuuma, već tajnog plana radikalnih sunita da Siriju očiste od svih ostalih – šiita, Alavita, hrišćana, ali i Druza.

Iz Trampove administracije se jedino oglasio potpredsednik Džej Di Vens koji je razvoj situacije nazvao skandaloznim, navodeći da se iza zatvorenih vrata vode razgovori koji će osigurati bezbednost manjinskim zajednicama u Siriji.

Druzi u novoj Siriji

Na meti novih sirijskih vlasti našli su se i Druzi, u čiju je odbranu stao Izrael, na ne preterano veliko oduševljenje ove zajednice koja smatra da bi im zaštitnička politika Jerusalima, na duže staze, mogla doneti popriličan problem.

Druzi, koji osim u Siriji žive još i u Libanu i Izraelu, pre svrgavanja Asadovog režima činili su oko tri odsto ukupnog sirijskog stanovništva, ali je u međuvremenu njihov broj opao jer, poput ostalih manjinskih zajednica, nisu bili preterano zainteresovani da sačekaju prve poteze novih vlasti.

Izraelska politika prema novoj Siriji, osim zauzimanja teritorija na planini Hermon, najvišoj tački Golanske visoravni, uključuje i novi pristup pitanju Druza. Jerusalim im je poslao oko 10.000 paketa humanitarne pomoći i organizovo prvo hodočašće njihovih sveštenika u hram u Izraelu.

Iako je El Šara, preuzimajući vlast u Damasku, najavljivao dobre odnose sa Izraelom, čini se da mu vlada Benjamina Netanjahua nije mnogo poverovala, pošto su njegovi vojnici, ciljajući ka Golanu, tada uzvikivali: „Cmrt Izraelu“.

Tih dana, Izrael je bio oduševljen snimkom na kojem se vidi kako grupa Druza podiže izraelsku zastavu. Ministar odbrane Izrael Kac je odmah rekao da novim sirijskim vladarima neće dozvoliti da ugroze Druze, posebno posle žestokog puškaranja dve strane u predgrađima Damaska.

Nekoliko dana kasnije, objavljen je i drugi deo snimka na kome se vidi kako Druzi skidaju i cepaju zastavu Izraela. Gotovo istovremeno odbili su izraelsku pomoć objašnjavajući da su oni lojalni Siriji, te da su u toku pregovori posle kojih bi pripadnici njihovih milicija mogli postati deo sirijskih oružanih snaga. Ne pominjući direktno Izrael, naveli su da bi dogovor sa novim sirijskim vlastima bio odavno postignut da nije bilo spoljnih pritisaka.

Čini se da današnja izraelska politika predstavlja modernizovanu verziju one koju su dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka promovisali Francuzi, podelivši Siriju na četiri entiteta. U Damasku i Alepu većinu stanovništva činili su suniti i šiiti, dok su sopstvene entitete dobili i Druzi i Alaviti.

Takva podela je bila delimično zasnovana na demografskim pokazateljima, ali je suštinski oslikavala kolonijalnu strategiju, koja je jačanjem usko etničkih i religioznih grupa pokušavala da spreči stvaranje jedinstvenog sirijskog identiteta. Bezmalo sve sirijske zajednice žestoko su se suprotstavljale takvoj politici, pa su Francuzima bile potrebne pune tri godine da uguše brojne pobune, mahom u regionima u kojima su živeli Druzi i Alaviti.

Više od veka kasnije, lideri Druza nadaju se da će uspeti da spreče nove podele, ali i da zauzdaju uticaj Damaska koji im je decenijama pravio ozbiljne probleme u Libanu. Navodeći atentat na bivšeg libanskog premijera Rafika Haririja u Bejrutu 2005. godine, Druzi podsećaju da je Asadov režim svoje spoljnopolitičke probleme uglavnom rešavao tako što bi likvidirao nekog od lidera u Libanu. Pre Haririja, koji je pokušavao da zauzda Hezbolah, u Bejrutu je 1977. stradao i Kamal Džumblat, jedan od lidera Druza, koji se protivio sirijskom mešanju u građanski rat u Libanu.

Gotovo pola veka posle ubistva Džumblata, nove sirijske vlasti su, kao znak dobre volje, uhapsile Ibrahima Huveija, osumnjičenog za organizovanje niza političkih ubistava, uključujući i atentat na Džumblata. Ishod saslušanja Huveija, inače jednog od ključnih Asadovih operativaca, sa zebnjom očekuju i lideri Hezbolaha, strahujući da bi novi dokazi mogli dodatno oslabiti njihov prestiž u Libanu, inače ozbiljno uzdrman posle serije ubitačnih akcija izraelskih špijuna kojima je vrh ove šiitske milicije praktično desetkovan.

Faktor Izrael

Izrael je poslednje masakre nad Alavitima i hrišćanima vešto politički iskoristio u lobiranju protiv davanja bilo kakvog međunarodnog legitimiteta novim sirijskim vlastima, navodeći da El Šara, uprkos šarmantnoj retorici, ipak ne može u potpunosti da kontroliše brojne milicije.

Naslanjajući se na francusku kolonijalnu politiku, Jerusalim smatra da razjedinjena Sirija ne predstavlja problem za bezbednost Izraela, insistirajući radije na „alijansi manjina“ kao kontrateži panarapskim pokretima.

Osnove ovakve politike postavio je, navodno, još Ruven Šiloa, osnivač Mosada 1949, koji je smatrao da postoje dva važna faktora za sprečavanje ujedinjenja Arapa – spoljni, koji čine nearapske nacije u okruženju, i unutrašnji, sastavljen od manjinskih zajednica. Iako Izrael sa nekim od tih nearapskih država i manjina nije tokom istorije imao bogzna kakve odnose, oni su zajednički interes redovno nalazili u neprijateljstvu prema Arapima.

Tako su Jevreji i irački Kurdi, još od tridesetih godina prošlog veka, imali dobre odnose, pa je Izrael tri decenije kasnije obilato pomagao njihovu pobunu protiv Iraka, koji je u to vreme slovio za jednog od glavnih izraelskih rivala. Za nijansu drugačiji je bio odnos prema zemljama iz drugog dela spoljnog kruga protivnika panarabizma, Turskoj i Iranu, sa kojima je Izrael sarađivao u vreme kada su im se, tokom iračko-iranskog rata, interesi poklapali.

Hrišćani Maroniti, Kurdi i Izrael

Izrael tradicionalno ima dobre odnose sa hrišćanskim Maronitima, kojima su tokom građanskog rata u Libanu osamdesetih godina prošlog veka obilato pomogli da formiraju tampon zonu. Ipak, ishod tog građanskog rata smatra se najvećim diplomatskim porazom Izraela i ozbiljnom flekom na moralnom imidžu zemlje, tako da je kraj tog rata predstavljao je i kraj političkog pajtanja Izraela sa manjinama u susednim državama.

Poslednjih godina, međutim, ti kontakti su ojačani, posebno u periodu u kojem je Islamska država uspostavila ozbiljno uporište u velikim delovima Sirije, pa su vlasti u Jerusalimu odlučile da vaskrsnu strategiju od koje su prethodno odustale. Kritičari vlade Benjamina Netanjahua smatraju da Izrael ponavlja istu grešku koja je zemlju svojevremeno uvukla u građanski rat u Libanu.

Na koncu, u Siriji su važan faktor i Kurdi koji su, za razliku od sunarodnika u Iraku, mnogo privrženiji ideji koju promoviše Radnička partija Kurdistana, otvoreno antisemitska organizacija zasnovana na marksističko-lenjinističkim učenjima.

Pristalice bližih odnosa Jerusalima i Ankare situaciju objašnjavaju jednostavnim činjenicama. „Svi Turci, ali i većina Kurda“, kako tvrde, ne podnose Radničku partiju Kurdistana, tako da Izrael zalažući se za status sirijskih Kurda bespotrebno stvara neprijatelje od novih vlasti u Siriji. Saradnjom sa Turskom na duže staze, smatraju, potencijalno opasna Sirija mogla bi se pretvoriti u benignu tampon-državu, kakvu već decenijama predstavlja Jordan.